Први испит у јунском року полагао сам 19. јуна из предмета Осигурање код проф. др Иве Грабовца и положио добрим, а затим из Предвојничке обуке, па из Економске политике СФРЈ, а у јулу из Субјеката и правних послова у привредном промету те задњи у том року из Привредног развоја 10. јула. Тако ми је за јесењске рокове остало три испита из друге године и стручни дипломски рад. Било ми је јасно да нећу моћи уписати трећу годину на Економском факултету у Осијеку, јер је требало положити све испите из друге године до уписниг рока. Испит из предмета Истраживање тржишта и Њемачког језика би положио, али сам из искуства других студената знао да ћу се напатити из предмета Комерцијално пословање код проф. Ферде Деморија, тим више што се код њега писао и стручни дипломски рад. Проблем је био у томе што се никад није знало шта он хоће. Данас се договорите једно, а кад му се то донесе да прегледа, он каже да није тако, него треба овако и тако пар пута се почиње испочетка, па су сви имали више верзија стручног рада, а сам испит је био разговор о свему и свачему, само не о ономе што је суштина предмета, јер је он није ни осмислио, акамоли дефинирао кроз скрипта или уџбенике. Студенти су имали сву могућу литературу с факултета у Загребу, Осијеку, Београду, али је све то било од мале користи. Ради тога се код њега губило превише времена и пропуштали рокови. Знало се да је он раније био некакав комерцијални директор у неком од одјела велике фирме “ Бродомеркур“ по политичкој линији, а кад се фирма развила у велико експорт-импорт подузеће дошли су млади кадрови стручно потковани, па за Ферду тамо више није било мјеста. Пар година до пензије одрађивао је овдје на Вишој економској гњавећи студенте својим мудролијама.

Но, ја сам био задовољан, треба мало и предахнути, долази љето и купање.

У Садинама сам узастопно радио пар смјена, а онда наста чудна промјена. Ја би пошао на воз којим се вршила смјена на међустаницама, али би ме позвали у прометни уред у Сплиту пред полазак воза и дали налог да ову смјену радим у Брдашцу или Лабину или Садинама, тако сам постао “летећи отправник“ за све станице до Перковића.

Још док сам био у Садинама Јага је отишла у Загорје по дјецу, завршила им школа па ће се вратити с њима, а ја сам био час у овој час у оној станици и често мјењао турнусе.

Те вечери ме дочека, пред полазак воза, обавјест да се јавим шефу у станици Каштел Стари. Позовем станицу и јави се шеф Иван Гиљановић “ Зубоња“:

– “ Миле, молим те, сиђи у Старом, у Садинама ће радити Перо Павичић, овдје нема тко.“

– “ Како то, ја сам требао ноћас радити у Садинама, откуд сад Перо тамо? И да знате, ја досада у Старом нисам радио, не познајем станицу.“ – негодујем.

– “ Лако је за станицу, непланирано је испало тако, испричаћу ти кад дођеш.“ – молећиво ће он.

-“Добро, видићу шта ћу с пословним редом.“ – кажем му.

Сиђем с воза у Каштел Старом, а шеф се узврпољио:

– “ Перо био у Лици, биће се напио, па изгубио турнус, требао је данас радити, шта ћу с њим? Да пишем пријаве казниће га на дуже, а нема тко радити, ђава однио њега и пиће.“ – лови ме на сентименталност.

– “ Па шта га нисте ставили овдје, стари је он прометник?“ – кажем му.

– “ Овдје би одма код Киљца на вино, па ништа од њега. Кад се он настави, тешко прекине с пићем, а у Садинама нема гдје и шта пити.“ – рече он свој разлог.

Знао сам Перу Павичића, старог момка четрдесетих година, становао је у Коначишту у Сплиту, а с времена на време наставио би пити дан за даном, а онда мјесецима није пио, као да би оних пијаних дана издувао све невоље које су га гушиле, а о којима с никим није причао. Био је одличан отправник влакова, педантан и уредан, чак је раније био и шеф станице у Ловинцу, али га због те мане по казни распоредише на ниже мјесто и у други крај. Испочетка у новој средини није дуго пио, па су сви помислили да је дефинитивно с тим престао, али се изненада напи, оде на боловање, па је тако тутњао десетак дана, а онад се јави чист, обријан и уредан као да ништа није било и настави поново радити.

– “ Шефе, све је у реду, али останите са мном бар сат времена, да видим гдје се шта налази.“ – рекох му ја.

– “Нема проблема, остаћу до поноћи, ако треба и цјелу ноћ, али ти комуницирај са станицама.“ – сав радостан је он, јер зна да не морам примити службу док бар једну смјену не упознам станицу и потпишем Пословни ред станице.

– “Неће требати толико, само ћете ми показати гдје је шта и да прочитам на брзину Пословни ред и запамтим основне податке.“ – рекох му.

Његова мука је била та што се није смио јавити на пословну и диспачерску телефонску линију, јер би се онда укључиле све станице и имитирајући му његов специфичан глас и изговор извргавали га најгорој спрдњи.

А шеф станице Каштел Стари Иван Гиљановић “ Зубоња“ је био физички ружан, мајка природа се поиграла да га унакази од рођења. Срдње висине, мршав, кошчата неправилна лица, великих ушију и сиромашне оштре црне косе некако би и могао проћи, да све то нису унакажавале неправилна горња и доња вилица из којих су расли као нокат на ножном палцу велики зуби и пробијали се испод таких усница. Причало се да је хтио те зубе повадити и направити умјетне, али да су му доктори рекли да од тога неће бити користи, а нема засад ни у даљој будућности таква стручњака на пластичној хирургији који би га могао мрвицу љепшег направити.

А народ као народ, кад некога унакази природа или Бог, онда и он своју свакодневну ругу дода, не водећи рачуна колико то биће боли и без његова ругања. С друге стране “ Зубоња“ се знао осветити кад год би стигао, на малу грешку у послу надодао би колико би год могао да што више казна запече, светећи се тако за сва она ругања која је свакодневно трпио. А Перо Павичић му је био слабост и штитио га је гдје и кад год је могао, ваљда је боље разумио по сопственом примјеру оне који имају мане, него остале који их тобоже немају.

Каштел Стари, у то време, био је најкраћа станица по дужини колосјека, па се скоро сваки теретни воз код укрштавања морао кидати, а била му је јака и путничко-експресна благајна. Многи су путници силазили у Каштелима и одатле одлазили у каштеланске хотеле и одмаралишта, за Трогир, Рогозницу и Примоштен. Из Каштела су одлазиле на стотине крошања салате за Љубљану и Загреб, да би сутра биле на тамошњим пијацама.

– “ Шефе, погледајте и попишите благајну, не би желио да покривам туђи мањак.“ – кажем му док читам Пословни ред.

– “ Све је у реду, већ сам то направио.“ – рече.

– “ Добро, можете ићи гледати телевизију.“ – кажем му и потпишем Пословни ред и примопредају по књигама.

Њему паде камен са срца:

– “ До касно ћу гледати ТВ, ако треба, у било које доба ноћи, зови ме.“

– “Надам се да неће бити потребе.“ – испратим га.

Утом позваше Садине и јави се Перо:

– “ Добро вече колега, извини што је испало тако?“

– “ Реци ми у каквој си форми, добра вече.“ – смијем се.

– “ Лаган ки перце, издува сам се у Лици.“- весело ће Перо – “Него, треба те једна љепа госпођа.“

– “ Госпдине Миле, хоћете ли ми направити једну услугу?“ – препознајем Бокин глас.

– “ Реците, врло радо, госпођо Голуб!“ – кажем удворно.

– “ Долази ми нека родбина, иде на Хвар, па ће ми требати одласци трајеката и бродова из Сплита за тамо.“ – објасни.

– “ Нема проблема, зваћу Луку с градског телефона. Када да Вам јавим?“ – питам је.

– “ Ја ћу доћи у Сплит са ЗМ, то је око седам сати, он стаје овдје у Садинама, а Ви ме дочекајте у Сплиту и дајте ми податке, они ће доћи са “Медитераном“, значи око тринаест, требам још нешто за себе обавити у међувремену.“ – прича она причу коју само ја и она другачије разумијемо.

– “ Овако, и ја одлазим послије смјене са ЗМ-ом и идем кући, а Ви можете од мене звати телефоном. Бићу сам, чекам Вас, договорено? Адресу знате?“- кажем јој.

– “ Да, знам, најбоље је тако.“ – сложи се она.

-“ То је изнад “Словенијалеса“. Из дворишта, лако је наћи.“ – упућујем је за сваки случај.

– “ Договорено, па нека бирају с којим ће.“ – шара она говор ради Пере.

– “ Охо, биће сутра весело.“ – игра ми у души.

Advertisements