Шеф “ Зубоња“ је до поноћи гледао телевизију, а након тога угаси свјетло. Одем у контролу скретница, а кад сам се вратио испред прометног уреда, у колицима поред велике чекаоничке клупе, сједила је Ина.

О Ини сам чуо од колега који су радили у Каштел Старом. Она је била Киљчева кћерка, чија је кућа била ту на станици, изави станичне зграде, близу гробља. Киљац је био добростојећи Каштеланин, имао је своје поље, винограде и маслинике, а пошто му је кућа била на станици држао је и гостионицу на дивље, продајуући вино и ракију на велико и мало људима из Загоре, за готовину и на почек, како кад.

Ина је била инвалид без обе ноге од по бутина па се кретала на протезама са штакама или у колицима. Док је била цуретак пригњечио је камион уза зидину којом су били ограђени виногради од макдамске цесте што из мјеста води преко Малачке у Вучевицу, Броћанац и даље у Загору све до Мућа. Ишла је цурица из школе кући, наиђе тај велики МАН камион, који је заузео цјелу цесту све до оградних зидова, мала није имала куд, а шофер на низбрдици није могао на време зауставити и тако се деси несрећа. Киљац је све подузео, али није било могуће спасити ноге дјевојчици, биле су здробљене. С временом се Ина помирила са судбином и наставила живити даље новим животом, а утјеху јој је пружало и одмаралиште за инвалиде у које је сваке године преко љета ишла, тамо негдје у Словенији.

Кажу да несрећа оплемени људе, да такви имају дубљу и ширу душу од обичних њуди, јер су завирили тамо гдје обичан човјек не може и да лако схватају проблеме тих обичних људи, гледајући на њих као лако рјешиве ситнице на које скоро да и не треба обраћати пажњу. Такву племенитост имала је и Ина, као да је своју тугу одавно прогутала и све сузе исплакала у неком кутку у ноћној тами, па се увјек с другима шалила, тјешила их, разумјевала и савјетовала. О свакоме је доста знала, а мало се распитивала, више су јој људи причали по својој вољи имајући у њу неограничено повјерење, а нико је није чуо да она неког оговара. Ина је знала стрпљиво слушати људе, што је сто пута јаче од говоранције.

– “ Охлади ти се кава, попиј је на миру, кад имаш времена.“ – рече ми кад сам пришао ма пар корака као старом знанцу ,иако се први пут видимо.

– “ Хвала, ниси се морала трудити у ово доба.“ – сједнем до ње на клупу. Ина је сједила у својим колицима која је намјестила уз клупу, па је издаљега изгледало као да сједи на клупи.

– “ Чекала сам да “Зубоња“ заспе, колико је ружан физички толико је и у души, па се нас двоје баш не волимо.“- насмија се – “ А ја нећу још дуго на спавање, дошла сам се одморити од телевизије.“

– “ Шта, зар још траје програм?“ – питам је.

– “ Могу гледати РАИ, овдје се сигнал добро прима.“ – објасни ми.

– “ А језик, знаш италијански?“ – питам је.

– “Сада разумијем скоро све.“ – обсшњава она.

– “ А зашто не узмеш теку и рјечник италијанског, па уписујеш рјечи и помало преводиш, тако се добро може научити језик, може ти данас сутра требати, неће ти родитељи бити вјечно живи.“ – предлажем јој.

– “ Добра идеја, баш ти хвала. Видиш, могла би тако и преко Радничког свеучилишта полагати језике и имати црно на било, па бити преводилац.“ – одушеви се начас она.

– “ С чим си се досада бавила?“ – питам је.

-“Учила свирати гитару, пуно читам, помало пишем писме, али само за себе, плетем, кукичам, кухам, свашта по мало.“ – набраја она.

– “ Споји угодно и корисно. Преведеш текст неке талијанске канцоне, гитара је ту, дотјераш превод и понудиш неком пјевачу. Знаш да наши пјевачи то раде, што модернија или хит пјесма то боље. Забављаш се и можеш нешто зарадити.“ – ширим јој идеју.

– “ Триба ту доста труда, али покушат ћу.“ – спласло јој је мало првобитно одушевљење.

– “ Ништа без труда и воље, али гледај на то овако: сваки дан једна рјеч, то је тристашездесетпет рјечи на годину, а за двије године можеш доста тога направити. С тим фондом рјечи скоро да занаш језик, а шта је једна рјеч дневно, трен.“ – соколим је.

– “ Обећавам, покушат ћу.“ – сад ће одлучно она.

– “ Не покушат ћу, него хоћу!“ – исправим је.

– “ Добро, хоћу!“ – насмија се – “ А како твоје студије?“

– “ Добро, остало ми је још три испита, па сам готов, до караја године мислим да ћу дипломирати.“ – кажем јој.

– “ Па ти то редовито, имам родицу, она то већ три године вуче, иако је редовни студент.“ – хвали ме.

– “ Можда родица има момка, па јој се не жури, овако јој није лоше.“ – насмијем се.

– “ Ниси далеко од истине.“ – смије се и она.

Гледам је у одсјају рефлектора на станичној згради. Дуга, као гавран црна коса, крупне очи са дугим трепавицама и љепим танким обрвама, нос женски, правилан, а усне црвене и пуне. Лице јој бјело и мирно као на иконама Госпе. Рамена уска, женствена, мишице јаке, развиле се због штака и колица, а шаке мале с дугим прстима. Груди јој бујне, лагано се подижу при удисају, не смета је што је тако проматрам:

– “ Гледаш ме, ноћас си пјеснички расположен?“

– “ Погодила си, мотају ми се по глави мисли о љепоти и тузи, два контраста, антипода, а требао би то некако спојити.“ – покушавам објаснити.

– “ Прилично тешко ће бити, али негди губиш негди добијаш,па нађеш равнотежу. Тако сам и ја успила.“ – зихо ће Ина.

– “Знам наслов: “Мразова сестрица.“ – излети ми.

– “ Шта ти је то, неки појам?“ – подиже она обрве.

– “ Мразова сестрица, то је цвјет, бјели цвјет из рода луковица, који цвјета у касну јесен, кад почму мразеви и слана, траје пар дана, ливаде се прошарају њима, а онда кад мразеви појачају све нестане у бјелини јутра. Позадина је сиво, тмурно небо, суморни каснојесењи околиш, а она се бјели као да пркоси свом том умирању око ње и као да каже: “Живот је ту, гледајте ме!“ – описујем слику из мисли.

– “ Липо си описа, стихови ће сами доћи спонтано. Ако ту пјесму напишеш посвети је мени, хоћел ли?“ – узе ми руку и стави је међу своје дланове да појача молбу.

– “ Хоћу, обећавам! Бићеш ти сретна, наћи ћеш ти своју срећу. Ниси рођена да патиш, живот је пред тобом.“ – увјеравам је.

– “ Молим се сваки дан Богу да тако буде.“ – призна.

– “ Требаш нешто и сама подузети, па ће ти и Бог услишити молитве, знаш то.“ – убјеђујем је.

– “ Хвала ти за овај разговор, да само знаш колико ми је користио, отпетљала сам неки чвор који ми се замрсио у глави.“ – нагну се, узе ми главу у руке и њежно, њежно, као додир лептира, меке усне притисну на моје, а тада узе тацну, стави је на крило и лагано се одвезе на колицима, застаде на улазу и окрену се, махну руком и неста у мрачној кући.

Рано ујутро, још се сунце није појавило на врховима Козјака, Ина је била на перону са фотоапаратом у крилу:

– “ Слкат ћу те, себи за успомену. Могу ли?“

-“ Ко ти брани, нисам баш љеп модел послије непроспаване ноћи.“ – насмијем се.

– “ Само ти ради, не мисли на мене, хоћу да ухватим природну позу, без намиштања.“ – објашњава она.

– “ Само сликај, сад имам гужву, долазе јутарњи возови.“ – рекох јој и одох за послом.

Послије пар дана добио сам слику, једину у униформи отправника возова, а ускоро стиже глас да се Ина у Словенији удала за неког инвалида и да је сретна. Душа ми је била пуна, цјели дан сам био весео, нека је “Мразова сестрица“ процвала у прољеће.

Advertisements