Свађа у Баричу имеђу Стеве и Браце је била у пуном јеку. Сваки је имао своју истину, Стево да је Брацу искрено савјетовао препуштајући му да сам одлучи да ли ће се женити с Ружом или не, а Брацо да то што је од Стеве чуо није била истина већ Љубинкина оговарања. Из онога што сам схватио из њихових дугих писама било је оно што њих двојица тада нису могла схватити, да с њима управљају њихове супруге, а да им се то отворено каже ни један то не би за живу главу прихватио и призна. А очито је било да Стево о Ружи зна онолико колико му каже Љубинка, а Брацо о Љубинки онолико колико му каже Ружа и њена мама “Нана“. Настојао сам да их писмима убједим да пређу преко свега, па браћа су, и да не траже арбитражу од мене или родитеља, те подршку једној или другој страни. На таква сам писма добијао огорчене Стевине одговоре да нисам у праву и да он ништа није крив, а од Браце да се он нема шта мирити, јер свађу није ни изазвао. Такођер сам добијао критике што не пишем, што Душан не пише, што нас није брига за њих и тамошње проблеме, итд., итд. Ем, колико сам био окупиран својим послом и студијама, није ми се ни милило писати, јер што год да напишем неће испасти добро. А Душан једноставно није писао, ни прије, а сада поготову. Данас сутра кад се виде он ће већ наћи неки изговор и оправдање.

Браци се родила ћерка, Наташа јој дали име, а он је још прошле зиме завршио са “Монтажом“ послове у Дизелдорфу, Солингену, па Бохуму, али тај сукоб није губио на интезитету и није се могло предвидјети како ће и када то они рјешити. Стари сукоб из клана Јевђеновића, ко зна када и ради чега је почео, прењео се и на зетове, рођену браћу, који бјеше истурени у шпиц сукоба, не видећи да с њима управља невидњива рука из позадине. Умјесто да кажу: “ Ружо и Љубинка, ви како оћете, а нас двојица ћемо се наћи на улици или кафићу, немамо се ради чега свађати.“, они су ради мира сваки у својој кући прихватили игру својих брачних дружица.

Кад би дошао кући на Влаку и читао њихова писма, маја би тужно рекла:

– “ Боже муј, па ђе им је памет? Да ја тако нешто ћаћи вам покушам, он би ме у земљу затро. Нико ти од чојека не муре направити биудалу као жена му, ако је поводљив и мек према њуј.“

Advertisements