Аугуст је, време љетних врућина и по дану и по ноћи, на послу прави пакао због ванредних возова и годишњих одмаора, често радим скраћени турнус 12/24 због изостанка неког од колега ради боловања или годишњег или замјена. Још сам у Каштел Старом код шефа Ивана Гиљановића “ Зубоње“. Он вјечито виси ту на станици, ако није у канцеларији онда је у стану, одмах до прометног уреда или је по колосјецима и на блоковима код скретничара да их риба за сваку ситницу.

Благајник Мартин, који ради од седам до четнаест сати, попуњава експресне листове за салату, сређује благајну и гунђа:

– “ Па шта се “црни гавран“ не мрдне негдје, човјек се од њега не може ни попишати.!“

– “ Зар се ти њега Мартине бојиш, шта ти може?“ – смијем се ја.

– “ Ма не може ми ништа ка ни ова муха, али су обоје досадни, она што зуји око ушију, а он што ми сваки час пуше у затиљак.“ – лупи шугаманом по муви и ликвидира је, па је држећи за крилце избаци кроз шалтер.

– “ Ето, тако опаучи и “Зубоњу“, само води рачуна да шугаман буде мокар, можда ћеш га и потјерати.“ – предлажем му ја.

– “ Ајд’ кврагу, шугаман мокар, неоциђен, а та ти је добра!“ – насмија се Мартин од срца.

– “ Шта се ти смијеш Мартине?“ – улети шеф у прометни уред оштар ка устра, а кад би неког видио да се смије увјек је мислио да је то нешто на његов рачун.

-“Убиа сам муху која ми цили дан досађује.“ – уозбиљи се нагло Мартин видјевши да је “гавран“ оштар.

-“ ‘Ем ти курву Госпу, треба и овдје спровести културну револуцију, сву банду и нераднике послати да оре и копа, па би све било у реду.“ – шеф је био велики присталица културне револуције.

Мартин ме погледа зачуђено, па заби главу у рачуне.

– “ Тако је шефе, јебеш теорију без праксе или обрнуто, а човјек је склон у доброј хладовини љепо причати како треба копати, али се тешко мотике хвата.“ – подилазим му ја.

– “ Е, зато би га требало свако мало подсјетити како је то копати на звиздану, па ће цјенити оно што има и радити како триба.“ – виче он из канцеларије.

– “ Видите ли колико је малди и здрави дошло да се излежава на плажама, а тамо по Војводини нема радника за љетне пољске раове, слушам на радију.“- палим га још више.

– “ Дааа, а за два мисеца ће јавити да је на тисуће хектара житарица заорано јер није има ко покупити литину. Триба то на поља тирати да поцрни, па кад зготови поса пустити два три дана да се опере на мору, а тада у школу да учи, а ако неће да учи нека копа и ришена ствар.“ – извикује шеф своја рјешења за све друштвене и привредне проблеме у узбуђењу се враћајући на влашку икавицу.

Изађе из канцеларије и изнесе хрпу контролних примједби:

– “ Ево, стави у Саобраћајни днебник, нек свак своју узме и правда, научићу ја њих како се ради.“ – и одјури у стан.

Мартин погледа у ме, диже се од свог стола и приђе:

– “ Види црног врага, па колико их има, изгледа да сви имамо по двије три.“

– “ Ево твоје, нема него једна, ево и моје, само једна, ми смо сретници. Види, Јакшић, Малада, Петар Ђорђевић, скретничари, скоро сви по три четри.“ – листам их и читам имена.

– “ Ма види ово, па он је луд, неуредне књиге! Ти си ми свједок да пишем калиграфски, све ажурно и на свом мјесту.“ – жали се Мартин.

– “ Тако и напиши оправдање, шта ти може, а ако не прихвати ти се жали инспекцији и тражи ревизорски преглед благајне, па ћеш видити да ће устукнут.“ – савјетујем га ја.

– “ Шта је теби написа?“ – пита ме.

– “Да сам с влаком 1357 “убио“ МЗ који је ради тога каснио на Лабину пет минута.“ – велим му.

– “ Па шта ти имаш с Лабином? До Садина је све у реду, отишао одавде редовито, за то си ти одговоран, а шта су даље Садине и Лабин радили то је њихова ствар.“ – крижа се Мартин – “ Скроз је луд!“

– “ А види ово: каже прекршио чл. 287 Саобраћајног правилника, а знаш ли на шта се тај члан односи?“ – смијем се.

– “ Реци, не знам.“ – искези се Мартин.

-“ На собраћај возова у ратним увјетима, при отежаној или никаквој комуникацији са сусједним станицама. Чекај мој одговор, смијаћеш се.“ – кажем Мартну.

Сједнем за стол и зачас на полеђини Контролне примједбе на за то предвиђеном мјесту напишем:

– “ Не прихватам налазе по Саобраћајној примједби бр. 26 од 14.о8.197о. године од Шефа станице Каштел Стари пошто се иста заснива на погрешно утврђеним чињеничном стању и мјесту радње, које није у мојој непосредној надлежности и одговорности.

Воз 1357 отпремљен је из станице Каштел Стари по прописаној процедури за укрсницу Садине, а по анализи бр. 283 ф од станице Солин параметри су обезбјеђивали брзину и возно време воза предвиђено возним редом. Како се види из Саобраћајног дневника одјава за тај воз је добијена десет минута прије отпреме воза МЗ, који је редовито отпремљен из станице Каштел Стари. Што је воз 1357 продужио возно време између укрснице Садине и станице Лабин Далматински више од десет минута тиче се машиновође тога воза, отправника из Садина и Лабина Далматинског, а не мене.

Успут користим прилику да упозорим шефа станице да у нашој држави није ратно стање и да нема потребе примјењивати чл. 287 Саобраћајног правилника на који се шеф станице позивао, а ако је уведено ратно стање, а нас није обавјестио прекршио је све могуће законе ове земље, али се ни тада не може изадати оваква примједба, пошто су све телефонске линије исправне.“

Мартин чита и кочи се:

-“Попиздит ће од муке! Добро си га изрибао.“

Оставим примједбу у Саобраћајни дневник, навече предам смјену не говорећи ништа о примједби. Кад сам дошао сутра навече радити видим да се шеф завука у канцеларију и да чека погодан тренутак да будемо сами, па да нешто каже. Ускоро се прилика створи:

– “ Нисам мислио Миле ништа лоше, није требало онако правдати примједбу.“

– “ Нисте је имали разлога издавати, не волим да ме кажњавају, као свако ко је норамалан, кад сам невин. Не знам који Вам је ђаво био да је пишете, ако треба да испуните норму онда реците и напишите нешто што се протоком времена не може провјеравати, као да ми униформа није била прописна, нисам ставио рукавице приликом отпреме воза и сл. и ја се нећу бунити и све је у реду.“ – кажем му озбиљно.

– “ Па шта ћу ја сад с њом, знаш да је нумерисана?“ – рече помирљиво.

– “ Поцјепајте, поквасите и зањепите на новине, па такву вратите у блаок и поништите. То увјек код инспектора можете правдати.“ – савјетујем га.

– “ А, добро, ма ниси требао.“ – опет ће он помирљиво.

– “ Најгоре је невиног осудити, а још горе стручњаку рећи да не зна струку, а нарочито ако је бољи у томе од Вас. Мислим да смо се разумјели.“ – одлучно ћу му.

Оде он у канцеларију и чујем како кида папир и шушка са новинама и ножицама. И никад ми више није издао примједбу, па кад сам је и заслужио.

Бошко Јакшић, увјек расположени буцмасти Личанин, који се “уда“ за Каштеланку, како је имао обичај рећи, рече ми на смјени:

– “ Обрија ти на суво “ Зуба“, а он зато обрија нас остале, јебате међед! Ма сам се удебља два кила док сам чита твој одговор, а он ми га истргну из руке кад сам почео читати наглас. Ето ти га враже зубата.“

Advertisements