Изађем навече и кренем на Пјацу да нађем друштво кад код Воћног трга сретнем Мирјану:

– “ Шта је с тобом, као да си у земљу пропала?“

– “ Била сам у Житнићу, браћа ми с породицама долазили на годишње, па сам цјело време била сњима.“ – правда се она.

– “ Па гдје си поцрнила, црна си ко Циганка?“ – помилујем јој потамњелу мишицу.

– “ Ишла сам с њима у Примоштен или на Јадрију, имају ауто па зачас скочимо из Житнића тамо на цјели дан.“ – објашњава ми.

– “ А ја помислио да си неког нашла и удала се.“ – шалим се.

– “ Па, знао би! А гдје си се ти упутио, на рендес?“ – сад се она шали.

– “Да, с тобом!“ – загрлим је и кренемо пут Звончаца.

– “Она сва у бјелом, бјеле сандале на полутак, бјеле “вруће хлачице“ и бјела ребраста мајца на широке трегере што још више истичу сунцем опаљени тен и изазивју многе мушке и женске погледе, и осјећам да би други мушкарци радо били на мом мјесту. Кажем јој:

– “ Само ти сметам, могла си вечерас наћи брачног друга, скидају те погледима.“

– “ Нека скидају, зар немају шта видити?“ – кочи се она – “ Али ни ти ниси за бацити, има нешто у теби што привлачи као магнет, мада ни сама не знам што је то.“

– “ Не знаш шта је то!?“ – тобоже се чудим.

-“Физичка љепота није, има од тебе, признаћеш, згоднијих, на први поглед си превише озбиљан, а то баш не привлачи, да си неки богатун, ниси, али кад се мало боље упознаш онда си и згодан и шармантан и забаван и увјек се знаш поставити и може ти се вјеровати и бити повјерљив с тобом. Ја сам се теби повјерила, рекла оно што другом за дуго, дуго времена или никако не би, већ на првом састанку, а ни сама не знам зашто. Ма пусти, допао си ми се одмах и шта сам те више упознавала све више си ми се допадао, док је код других било обрнуто.“ – истресе она брдо комплимената.

-“Ноћас ћу умрети од љепоте…“ – одговорим јој Тиновим стиховима.

– “ Шта, шта ти је сад то!?“ – насмија се она.

– “ Рећи ћу ти цјелу строфу ноћас, љепа је.“ – шапнем јој на уво.

– “ Враже, плави …!“ – насмија се слатко.

– “ Имаш ли вечерас неку посебну жељу или ћемо само прошетати уз море?“ – питам је.

-“Шетаћемо, ако ти не планираш нешто друго?“ – одговори са пожудним сјајем у очима.

Сјели смо на стјење уз море, слушали како испод нас пљускају и гргоље валићи и гледали како се мјесец на по шолтанског канала купа у бразди коче. Заглим је, а она се наслони на мене и опија ме мирисом парфема и женског младог тјела.

– “ Врућа си као пећ.“ – кажем јој.

– “ Колико сам се пекла на плажи није ни чудо.“ – тихо рече она.

– “ Јесам ли ти недостајао?“ – питам је.

-“Преко дана не, била сам окупирана братићима, ноћу да, пуно, скоро неподношљиво пуно.“- тихо, скоро сјетно изговори.

– “ Да видим, колико је то?“ – приближим усне њенима и она жедно прихвати пољубац.

Пипнем јој груди, биле су тврде као дуње.

– “ Не овдје, идемо!“ – шапну ми.

Загрљени кренемо назад идући с друге стране шеталишта, до зграда, гдје скоро не сусрећемо никога и дођемо у стан. Без рјечи смо скинули оно мало крпица са себе и водили љубав цјелу ноћ, као да нам је то посљедње у животу. У једном од предаха сјети се она:

– “ Реци ми оне стихве.“

– “ Ноћас се моје чело жари,

Ноћас се моје вјеђе поте …

Умрећу ноћас од љепоте…“ – говорим јој тихо, а глас се губи као далека јека у ноћи.

Она је шутила и настојала сакрити сузе.

Ујутро ми је рекла да опет иде у Житнић, да ће се вратити почетком септембра и да има неке изгледе да се запосли, али још ништа није сигурно:

– “ Углавном, видићемо се, тада ћу о свему више знати.“ – рече неодређено с призвуком туге у гласу и сјеном у очима.

А нешто у мени је говорило да је романси крај.

Вино љубави, нужде живота ради, се претварало у квасину.

Advertisements