Ми млађи по стажу у сезони нисмо могли добити годишњи одмор, то је било резервирано за шефове или покојег старијег отправника. Исто је било и на другим радним мјестима у извршној служби. Пошто се план годишњих одмора радио почетком године сви смо то унапред знали и није било већих одступања од плана, можда понекад нешто мало због боловања или неких премјештаја. Сада смо, послије неких измјена у организацији, радили у Саобраћајној секцији Сплит, која је имала у односу на бившу СТРЈ (саобраћајно транспортну радну јединицу) више радних мјеста у управи. Тако је отворено и ново радно мјесто “Комерцијални представник ЖТП-а“ при “Далмација цементу“ на инсистирање Комерцијалне службе ЖТП-а која се почела агресивније борити за уговарање превоза робе, пошто је конкуренција друмског саобраћаја била све веће. “Далмација цемент“ је изградила силосе за цемент у Хрватском Лесковцу у близини Загреба гдје се цемент отпремао цистернама у ринфузи. Тако је неко требао координирати рад на класничном утовару врећа у Г вагоне у “Партизану“, “Птвоборцу“ и творници салонита “Антиша Вучичић“ и утовар у цистерне у “Првоборцу“, јер су цистерне стално кружжиле као маршутни влакови Солин – Хтватски Лесковац – Солин. То радно мјесто је било задужено да о томе води рачуна како до застоја не би долазило, а тамо је распоређен Анте Ивковић, сада бивши шеф станице Лабин Далматински. Чвор Сплит је по новој организацији сада обухваћао станицу Сплит Путничку и Сплит Предграђе, а станица Солин с отпремништвом Солин Лука је дигнута у ранг самосталне распоредне станице. За шефа станице Солин постављен је инжињер саобраћаја Ћиро Вученовић, бивши собраћајни контролор, а за његова помоћника инжињер собраћаја Анте Кларић, бивши отправник с унске пруге и транспортни контролор. За секретара станице распоређен је Делија Иван, отправник влакова из Каштел Старог и нешто касније Солина, по властитој молби, а сви су говорили по протекцији, јер је и до сада имао добре везе да добије као отправник боље станице, без обзира што је био млади отправник возова, а није никад окусио дежурство по прузи даље од Каштел Старог.

Самостални референт за економске послове постао је Фране Сунара, четресетогодишњак, бивши робни благајник у Сплит Предграђу и Солину и ванредни студент на Економском факултету у Осијеку.

Формирао се и пункт ЖАТ-а (жељезнички аутотранспорт) у Сплит Предграђу, који је превозио робу коминтентима од вагона до кућног прага уз дампиншке цјене превоза у односу на друге локо-превознике. Тамо је било двдесетак камиона и мала радиона за текуће поправке и наравно шофери који су регрутовани из редова маневриста, који су положили шоферски испит послије курса у ауто школи.

Бивши помоћник шефа чвора из Солина Марцел Јурјатић је распоређен за школског службеника у Сплит Предграђе.

Шеф Саобраћајне секције је био Миливој Кершић, а секретар Лазо Ожеговић, као што су и прије били у СТРЈ.

Као самостална служба основана је испостава Комерцијалне службе ЖТП-а гдје су распоређени Данко Сарага, бивши шеф транспортно комерцијалних послова односно магазина у Сплит предграђу, који је завршио некадашњу Високу привредну школу од три године студија као редовни студент, стипендиста ЖТП-а из радног односа, и као његов помоћник Славко-Светислав Прибудић, инжињер саобраћаја из београдске Више саобраћајне школе.

Те организационе промјене, нама ванредним студентима, давале су наду да ће и за нас бити мјеста по завршетку студија, пошто се увелико причало о ООУР-изацији ЖТП-а, у складу са промјенама које су произлазиле из уставних амандмана и Закона о удруженом раду. Говоркало се да ће се укинути погони, а основати ООУР-и по дјелатностима који ће имати своје неопходне службе да би могли пратити и остваривати свој пословни интерес, који ће се онда удруживати у РО (Радне организације) и СОУР (Сложену организацију удруженог рада) који би био нешто слично као данашњи ЖТП. Све је то било сада још магловито, од тога како ће то изгледати, гдје ће бити сједишта ООУР-а, РО и СОУР-а, који ће бити критерији и како ће све то по новом функционисати. Но, то би требало усљедити за годину двије, док су то у врху све осмисли и технички и организационо припреми. Расправљало се даље о СИЗ-овима (самоуправне интересне заједнице) у разним областима, различитих типова, који ће плести вертикалну и хоризонталну мрежу у привреди и друштвеној надградњи, а сваком је било јасно да ће порасти број разних руководилаца, предсједника, директора, руководитеља, водитеља и службеника свих профила и струке, па ће вјеројатно бити мјеста и за нас у струци коју студирамо.

Раднике извршне службе све то није бринуло. Они су претурили, отприлике, сваке четврте године нову организацију преко главе, па је свака била гора од претходне, а начин њихова рада није се мјењао нити су осјетили неки бољитак. Они су говорили да је било најбоље док је била ЈДЖ и министар саобраћаја Тодор Вујасиовић, а да је од тада бивало горе од горега.

– “ Онда си зна ко ти је шеф и с другима ниси има посла. Плаће је обрачунавало осам људи у Огулину за све жељезничаре јужно од Огулина и биле су редовито првог у мјесецу, километража десетог у мјесецу, а прековремени двадесетог у мјесецу, тачно онолико колика ти је била сатница у рјешењу. Знало се у свако доба шта те припада и ниси то требао као данас тражити, други је о томе водио бригу и на време ти исплаћивао. Рецимо, кондуктер иде возити влак и време за пуни радни стаж му истиче у Перковићу. Кад тамо дође чека га рјешење о пензији, новац за отпремнину и смјена на радном мјесту, а он “режи“ иде кући, он је своје одрадио. А сада не знаш ти, не знају у кадровској, не знају у обрачунској, не знају на пензионом, колико имаш стажа, која су ти примања и треба им од шест мјесеци до годину и више дана да ти почму давати пензију. А прије си то знао, петнаест посто мања од задње плаће по рјешењу и готово и ниси чека ни минут, мјесто плаће дође ти пензија, које чекање. А данас, бар стотину пута има више службеника него онда. А на радном мјесту све исто, намјештај од оних времена, уређаји од онда, петролејке, уљарице и шпиритуше од онда, телефони исти, скретнице, сигнали и блок уређаји исти, зграде горе него онда, једина новост су дизел локомотиве и понеки нови вагон.“ – говорио је страи предложач Јаков Билан, који је требао ускоро ићи у пензију.

– “ А биле су и казне, војничка дисциплина и мога те шеф узети на зуб.“ – говорили су млађи.

– “ Ма је! Дисциплину и сад мораш имати. Шта прометник нареди извршавај или сели, такав је поса, а шеф те није мога неправедно казнити, јер би њега инспктор смјенио одма, ако је било погрешно, а свак је мога доћи и испричати инспектору и жалити се на неправду. Ако си се жалио, а био крив, добио би дуплу казну, а ако си био у праву летио је шеф. А те инспекторе ниси мога подмитити, то су била добро плаћена господа, у малом прсту је зна знање, а не курсисти ка данашњи полуписмени шефови. Ту је свак знао и радио свој поса и зато је било добро свима и јасно шта те чека, добро или лоше. А данас, еј, слупа вагон, крив је, шеф га казни, а он жалбу на Раднички савјет, а они тамо, те није ћио, није намјерно, има жену и дјечурлију, плаћа мала, шта ће јести и опросте му. Шеф испане пизда, а он нерадник профитира, а сви плаћамо слупани вагон. Јебеш то, није то поса! Одо ја садити блитву, ви самоуправљајте.“ – одману руком Јаков.

– “ Стари је у праву, шта ја имам самоуправљати? Дај ми чешће рукавице, цокуле и трлиш, дај ми плаћу, шчим то ја имам друго управљати осим шта ми у Плану маневре пише!?“ – каже вођа маневре Мијат.

– “ А каквог ћеш доктора имати, како ће ти се дјеца школовати, колико зато треба одвајати пара, зар те то не интересује?“ – питају млађи.

– “ Доктор је доктор, не море тамо бити маневриста, за учитеља триба дати пара и његова је брига да улије дици знање, а државе је брига да их плаћа колико триба. Шта ја ту трибам одлучивати? Ако ћу ја одлучивати и оваки, онда нека отпусте оне пусте чиновнике по МЗ, Опћинама, Котарима и у Загребу, шта ће нам они? А овак’ они остају, примају добру плаћу, а за ништа нису криви, јер сам тобоже ја одлучио. Оставимо те приче, то никоме није јасно!“ – зграби он рукавице и оде на колосјеке међу вагоне.

И тако се данима говорило о ООУР-има, РО и СОУР-ма, СИЗ-овима, РСИЗ-овима, удрруженом раду и ЗУР-у, неко за, неко против, а већина никако, знајући да ће бити како се длучи “горе“, па били они за или против.

Advertisements