То суботње вече кренем преко Риве на Пјацу и тамо затекнем окрњено друштво, већина их је радила ноћну смјену, па направимо два три ђира горе доље очекујући неће ли још ко наићи договарајући се камо ћемо вечерас. Пошто нико не наиђе упутимо се Боћо Гаћеша, Стево Докић и ја преко Воћног трга на Риву и кренемо пут Пазара, с ноге на ногу, како се то чини кад се луња без циља и сврхе. Стево је већ говорио како иде кући спавати јер сутра ради, а Боћо, иако му се није ишло кући, рече да ће и он, јер му се неда више луњати овако без сврхе. И мени је одговарао разлаз, отићи ћу у стан, гледати телевизију и нешто учити кад већ овдје ван нема ништа интересантно.

А тада, код “Бобиса“,у оној гужви сустигнемо двије цуре, младе и витке, кратких скоро мушких фризура, у љетним бјеклим минићима који су једва покривали гаћице и мајчицама кроз које се провидјела од сунца опаљена кожа и тврде сисе без грудњака.

– “ Види их коле, шта су дообре!“ – каже ми гласно Стево, који би увјек тако галамио.

– “ Добре су, ма су младе, премладе.“ – каже Боћо.

– “ За тебе можда, за мене нису!“ – кажем му.

Стево Докић је био моја генерација из Жељезничког школског центра у Београду, стипендиста некадашњег ЖТП-а Книн, као и ја, само је ишао у друго одјељење. Био је висок, црн, дјечачког лица и фризуре, механичких покрета удова и брзог језика, често се понављајући у разговору да појача дојам. Он је био најмлађи од браће Докића из Уздоља у Косову Пољу. Најстарији Илија је радио у Книну као шеф рачуноводства, пошто је ванредно завршио економију, други брат Душан је био прегледач кола у Книну, Петар, трећи брат, је завршио двогодишњу школу у Загребу за отправника возова и сада радио на сплитској прузи и становао са Стевом у Сплиту као подстанар, и најмлађи Стево је био отправник возова, највише у Садинама, а планирао је да се пребаци у Београд на неко згодно радно мјесто чим му се укаже прилика, пошто му је тамо почела радити цура, медицинска сестра, с којом се намјеравао оженити.

Богдан “Боћо“ Гаћеша се приближавао четрдесетој. Техникум је завршио у Каству и још се момчио, па се силом прилика дружио са нама дупло млађима, пошто се његова генерација поодавно оженила и имала дјецу скоро наших година. Проћелаво тјене је вјешто покривао набацајући косу са стране, младолико се облачио и обично млађи представљао него што јесте. Живио је у малом подрумском станчићу иза АВНОЈ-еве улице, гдје је одавно насилно уселио, па послије судских заврзлама и нагодби с фирмом успио тамо и остати. Родом је био из Грачаца, тамо му је још живила стара мајка, а млађи брат Бранко је био приватни угоститељ у Биограду. Покретан, разговорљи и несебичан, лако се уклапао и стварао добро расположење у сваком друштву, не водећи рачуна да ли се ради о интелектуалцима или обичним нешколованим физичким радницима. Познавао је много народа као што су и њега познавали, частио друге који би и њега частили и живио тако, као весели момак, од данас до сутра, од плаће до плаће. Женидбом се није оптерећивао: “ Може бити сутра, а може бити и за пар година, има бато времена.“

– “ Ово нису домаће, странкиње су.“ – каже Стево гласно.

– “ Ово су наше Чехиње.“ – кажем му ја.

Оне су чуле, погледаше се, насмијаше и окренуше се нама:

– “ Как’ познајете? Цо то каже ми Чехиње?“ – поче нека чудна српско чешка мјешавина говора.

– “ Так лепе су само Чехиње, так веселе, так моц добри.“ – почмем се присјећати по које чешке рјечи.

– “ Питај их оће ли на пиће?“- промрмља Боћо.

– “ Ја сам Милан, ти си Ева?“- погађам име плавуши пружајући јој руку.

Она прихвати руку:

– “ Ја сам Ева, как знаш?“

– “ Лепо име за лепу пани, то није тешко.“ – смијем се, драго ми је што сам погодио.

– “ Ово је Јара.“ – представи колегицу и сви се сад међусобно упознашмо, а Боћо ме гурка лактом да питам за пиће.

– “ Идемо на пиће, хоћете ли с нама?“ – питам Еву.

– “ А гдје је то?“ – пита она.

– “ Овдје на Кули, има башта ресторан.“ – покажем им на ћошак Диоклецијанове палаче одмах изнад нас.

– “ Добри, идемо.“ – сложише се оне пошто измјенише погледе.

Ева је била плавуша, скоро моје висине, моје доби, на мушко ошишане кратке косе с двије мале рећине на љепим ушима. Плаве очи су јој весело сјале, а нашминкане црвене усне раширене у слатки осмјех. Била је витка, женствена, а тјело јој је било као од гуме, тврдо и еластично. Она је одмах свима показала да је мене одабрала прихвативши ме за руку док смо се скалинама пењали на врх Куле у ресторан.

Нашли смо слободан стол уз сам руб Куле одакле се пружа поглед на Риву, Марјан, Луку и Каталинића бриг. Ева је сјела до мене, а Јара између Боће и Стеве. По неписаном правилу један од њих је требао с неким изговором одступити, али за сада ни један није попуштао, ваљда им се чинило још рано, та није било још ни десет сати, а то време у ово доба године и топлих ноћи рачунало се као рано вече, па су се њих двојица жестоло борила за Јарину наклоност.

Наручили смо мјешано месо с градела, а сад смо се договарали око пића:

– “ Ја предлажем црно вино “Каштелет“. – кажем им, а од раније сам знао да га Чеси кад дођу на Јадран просто обожавају.

– “ Моц добри, и ја!“ – стисну ми у знак захвалности Ева руку.

Јара је такођер пожелила вино, Боћо јој се прикључио, а Стево је наручио пиво, направивши тако кардиналну грешку издвојивши се у пићу, и шансе код Јаре му падоше на нулу.

– “ Оне не признају наше пиво, од њиховог за њих нема бољег, а од далматинског вина исто нема за њих бољег, а Јадран третирају као њихово море.“ – кажем тихо Стеви.

Он слегну раменима, би му сад јасно, па је чекао погодан момент да се повуче, што ускоро и учини. На лицу му се видило да му није право, али сада није могао ништа да поправи, па се џентлеменски повукао и повећао Боћине шансе код Јаре. А он се здушно трудио да је забави и шармира на неком чудном језику који ни сам није разумио ушима него мислима.

Ева је добро знала српски, а кад је вино мало угријало ослободила се и присјећала српских рјечи које би раније на чешком изговарала, а и ја сам се све више подсјетио на чешки који сам прије пар година у Макарској од Чеха понешто научио.

Обе су студирале у Прагу фискултуру и активно се бавиле лаком атлетиком. Сад ми је било јасно откуд онако гипко и згодно тјело, а још кад се обуче у мали минић и мајцу изгледа предивно и пожељно, да га се човјек боји грубим покретом такнути, од страха да се на разбије као порцуланска фигура.

Послије пар чаша црног каштелета којег су оне пиле чистог, без воде или минералне, Ева и Јара су све биле само не порцуланске фигуре. У тим прекрсним тјелима текла је врућа млада крв, па ме Ева грлила и љубила као да се познајемо одавно, дајући ми до знања да ће ово бити весела и страсна ноћ.

Око два сата, послије друге треће боце каштелета, кренули смо из ресторана уз благослов конобара којег сам познавао из виђења: “Благо вама“, кроз Хрвојеву и Толстојеву према Мажуранића шеталишту. Боћо је с Јаром ишао двадесетак метара испред нас, па сам мислио да ћемо завршити у његовом стану, али он умјесто да крене према стану крену низ шеталиште према Солинској. Одмах Еву питам колико остаје у Сплиту, а она рече да сутра путује у Макарску, па ће прекосутра опет бити у Сплиту и остати пар дана. Мора се јавити својој групи која је тамо у Макарској, па ће утаначити да ће их она чекати у Сплиту кад буду ишли назад. Дао сам јој број телефона и договоришмо се да ме назове кад се врати из Макарске. Ја сам сутрадан радио ноћну смјену, па ми се то њено путовање уклапало у слободно време.

За ноћас су нашле собу ту на Солинској прекопута Правног факултета и видим како Боћо и Јара прелазе улицу и стају пред улазом у сјени зграде. Нас двоје се погледамо и уђемо у грмље око Правног факултета.

– “ Нек почекају.“ – шапну ми док је грлим, а она страсно одговара.

Подигнем јој мали минић и спустим гаћице, а она ми окрену леђа и рашири мало ноге наслонивши се на зид зграде. Међуножје јој је било влажно и она с уздахом задовољства прими моју мушкост. Послије пар продора њој задрхташе ноге, ноктима загреба по зиду и обоје свршишмо у истом трену.

– “ Прекосутра ће бити право, овдје није згода.“ – шапнем јој и пољубим у потиљак.

– “ Моц добри, видимо се прекосутра.“ – пољубимо се, а она навуче гаћице и кренемо загрљени до оно двоје који су нас чекели испред зграде.

– “ Јавићу се, чекај ме.“ – каже Ева док смо се љубили за лаку ноћ.

Оне несташе у улазу, а ја и Боћо кренемо до пјешачког прелаза на раскршђу Солинске и оба шеталишта:

– “ Шта ти би, мислио сам да идемо код тебе?“

-“ Јеби га бато, имам неку родбину у гостима.“- изговара се Боћо.

– “ Па шта ми ниси одмах рекао, другачије би се ораганизирали.“ – велим му.

– “ Мислио сам да знаш, па шта те брига, ти си од своје добио.“ – пребацује он на шалу.

– “ То је онако, у лету, не рачуна се.“ – насмијем се и ја.

И Боћо оде уз Мажуранићево шеталиште, а ја низ Радничко кући. Било ми је јасно да Јара није попустила Боћиним удварањима, а он то није хтио признати. Какви гости, какви бакрачи!?

Сутрадан навече на станици сретнем Стеву Докића. Он је долазио с посла, а ја сам одлазио у ноћну. Пружи ми цедуљицу:

– “ Шаље ти она Чехиња.“

Прелетим погледом преко слова и очима прочитам поруку гдје је написана и адреса из Прага, ако се случајно деси да изгубимо контакт, јер нема ништа осим мог броја телефона, али се нада да ћемо се видити како смо се и договорили.

– “ Кад ти је то дала?“ – питам га.

– “ Јутрос сам их видио кад сам иша на поса , а оне ишле на аутобус. Је ме Боћо зајеба, јел’ бар шта он успио?“ – пита ме.

– “ Ма је, врага, престар је он за њу.“ – кажем му.

-“Курва стара, требао се повући, тако пропаде шанса мени, а он је није ни имао.“ – жао је Стеви – “А која љепа мала?“ ‘

– “ И ти си погрешио, требао си Јару одмах одвојити, као и ја Еву.“ – кажем му.

– “ Јеби га, твоја Ева је зграбила тебе одма, а не ти њу.“ – насмија се.

– “ Ваљда сам јој дао неки знак, па је то и направила. И ти си требао Јару одмах одвојити, па нек Боћо виси, не би се она бунила.“ – кажем му.

– “ А шта је, ту је, готово је, а од Боће није било фер.“ – опрости се Стево.

Advertisements