Сумњива ми је била она цедуљица. То ми се чинило све несигурно, а можда је и Стево нешто лану неповољно за мене, мучило ме цјелу ноћ. “Биће шта буде, ионако ће за пар дана отпутовати.“ – помислим и одложим цедуљицу у свој роковник, истуширам се и легнем спавати. Таман сам заспао, а телефон зазвони. Инстиктивно погледам на сат, девет је сати, могла би бити Ева. И била је:

– “ Ахој, Миле?“

– “ Здраво, откуд зовеш Ева?“ – питам је.

– “Аутобусна станица, овдје у Сплиту.“ – каже она.

– “ Знаш ли гдје је хотел “ Марјан“?“ – питам је.

– “ Знам, видим га.“ – каже.

– “Дођи тамо, чекам те сто метара испред. Сама си?“ – кажем јој.

– “ Да, сама, долазим.“ – спусти слушалицу.

Поспремим на брзину кревет и собу, обучем се и сиђем на улицу и чекам је.

Долазила је сама са малим ранцем на леђима обучена у лаку спортску тренерку. Дигнем руку и она се трже кад ме угледа, па с осмјехом пожури к мени. Пољубимо се и кажем јој:

– “ Овдје станујем, дођи.“

– “ Јеси ли добио поруку?“ – пита ме у ходу.

– “Аха, шта си је писала, договорили смо се?“ – рекох јој.

– “ Бојала сам се да нешто не буде како смо се договорили, а желим бити с тобом у контакту и после, можда ћу идућег лета опет доћи. Сад је све у реду. Прекосутра навече група иде “Чедоком“, ту ћу их чекати.“ – баци ранац у ћошак собе.

– “ Браво, одлично Ева, имамо наша два дана и једну ноћ.“ – раширим руке.

Уђе ми у загрљај и загрли ме око врата:

– “ Мило ти је?“ – пољуби ме.

– “ Аха, моц добри.“ – стиснем је уз тјело.

Док сам кувао каву она је разгледала стан и пресвукла се у шорц и мајцу.

Причам јој како сам љетовао у Макарској прије неколико година са Чесима и како смо се дружили, како је овдје било љета ’68. године и тако добро упознао Чехе као добре и симпатичне људе, веселе и пуне живота.

Она ми прича да је рођена Пражанка, да је на другој години студија, како се бави лаком атлетиком и одлази на разна студентска такмичења, да воли Југославију, а највише Јадранско море и љето и да ће, ако икако буде могуће, сваке године долазити овамо на море.

Разгледа моје књиге и покушава прочитати:

– “ Цо је то?“

-“Из економије, ја студирам то, друга година.“ – покажем јој индекс.

Она листа и пита:

– “ Ти скоро готов?“

-“ Да, другу годину, има још трећа и четврта.“- објасним јој.

– “ Так и ја, трећа и четврта.“ – каже она.

– “ Само ја и радим, працујем и студирам.“ – објашњавам јој.

– “ Можеш с “Чедоком“ доћи у Праху, будеш код мене.“ – позива ме у посјету.

– “ А твоји родитељи, мама и тата, шта ће рећи?“ – смијем се.

– “ О, па њима буде мило. Они добри.“ – каже ми.

– “ Можда, имам бесплатну карту, ако будем могао ради посла и студија.“ – обећавам јој неодређено.

– “ Праха лепа, све ћу ти показати.“ – она се весели као да сам пристао, загрли ме и љуби ме.

Прихватим је у загрљај, љубимо се полако и њежно се милујемо. Стидљивија је него прије неко вече.

– “ Хоћеш ли неко пиће, вињак, мараскино? Извини, збунио сам се од радости што си дошла.“ – показујем јој боце.

– “ Аха, вињак.“ – покаже боцу.

Устанем и спустим ролетне до пола и у соби наста полутама. Погледа ме с одобравањем и испи пиће. Тад скину шорц и мајцу, била је гола.

Гледам то младо тјело, као да је била модел античким кипарима, и лагано јој прилазим успут скидајући своју одјећу и стајем наспрам ње. Мушкост ми се укрутила и она је узе њежно и стави у међуножје и стиска је бутинама, а руке ми пребаци око врата и страсно ме љуби. Милујем јој тврду и округлу гузу док ми њене сисе боду прса.

Док смо губили разум узимам је у наручје и носим на кревет, она шири ноге и прима мушкост у влажно и врело међуножје. Подижем јој гузу и продирем до краја, плави чуперак дрхти, а она страсно јечи и гипким тјелом праћка се као риба на сувом, плаве јој очи свјетле као у мачке, а усне се шире у израз слатког задовољства. Лагано спуштам прса на њене укрућене сисе,, док ме она чврсто бутинама стиска око слабина. Ритмичким лаганим њихањем продирем у њу, а њно се међуножје купа у влази. Осјећам како убрзава, широм отварајући уста и затварајући очи, а тјело јој се претвара у брзи вибратор.Зграбим јој гузу и продрем до краја, тјело ми протресе слатки грч, укочи га и сјеме се изливало у њу док је тихо цвилила. Остадошмо тако укочени један трен, а онда се скљокамо млитаво уплетених удова.

Обришем јој дланом грашке зноја с чела и пољубим је у пуначке усне. Она отвори очи, оне се плаве као чисто јутарње небо и шапну:

– “ Добри сада, мили.“

-“ Моц добри, прекрасно.“ – одговорих шапатом.

Тако загрљени заспемо. Пробудим се, погледам на сат на комоди и не помјерам се да је не пробудим. Руку је пребацила преко мојих груди, а љепу бутину преко мојих бедара, плаву главицу забила у мој подбрадак и милује ме по врату својим дјевојачким дахом. Помислим: “ … како је ово љепо, као у рају…“.

Као да је мој поглед пробудио, отвори небескоплаве очи не помјерајући се, рашири усне у осмјех и гледа ме:

– “ Мили.“ – прошапута.

– “ Ахој.“ – шаплнем и пољубим јој врх носа.

Она се испружи и протеже као мачка, почеша се врхом прста по носићу и сједе на кревет.

– “ Дођи, купање.“ – поведем је у купатило.

Скупа смо се окупали и обрисали, а онда јој предложим да идемо ван на ручак. Договорили смо се да идемо на Прву видилицу на Марајану.

Сјели смо тако да можемо гледати панораму Сплита и околине. Објашњавам јој шта је шта, као се зове и како се тамо долази. Она стално нешто запиткује и ја јој стрпљиво објашњавам. Жао јој је што нема при себи фотоапарат да све то услика, а ја је тјешим да ћемо купити проспекте и да ћу јој слати разгледнице. То је мало умири и пољупцем ми унапред захвали. Питам је шта жели навечер, хоћер ли на плес, можда кино у неку љетну башту или у шетњу. Она каже да ми жели спремити вечеру , неки чешки специјалитет, да будемо сами, гледамо ТВ, само да јој покажем гдје је нека веће трговина.

Спустимо се у “град“ и код Прве станице милиције у самопослузи покупујемо све што нам треба за вечеру, како је она бирала. Покажем јој на полицама сложене боце вина, а она се насмија и покаже на црни “Каштелет“:

– “ То је наше вино, зар не?“

– “ Аха, наше вино.“ – и ја развукох усне.

Помагао сам јој да спреми кнедле. Радила је то врло вјешто, сналазећи се са мојим оскудним посуђем.

Јели смо и гледали на ТВ неки фестивал лаких нота, а она ме стално запитковала како ми се допадају кнедличке иако сам је стално хвалио:

– “ Можеш се удати, добро куваш.“

– “ Ако ме ти запросиш, хоћу.“ – смије се она.

– “ Може ли то на једну ноћ и дан?“ – шалим се.

– “ Може, удајем се за тебе на једну ноћ и дан, ти си сад мој муж.“ – наздравља ми вином.

– И ти моја жена.“ – куцнемо се.

Љубимо се. Ватра је ту, сад је само потпирујемо. Плавкаста свјетлост с ТВ екрана обасјава наша нага тјела у љубавној игри која је трајала цјелу ноћ, до изнемоглости. Крепили смо се кнедлама, крекерима, кексићима и вином, туширали се и опет водили љубав. Зора је забјелила небо над Мосором кад смо заспали, знојни и голи, загрљени.

Слично је прошао и дан. Сами смо спремали јело, опрали и испеглали њену робу и навече отишли на “Чедок“, гдје је већ била њена група.

– “ Мили, тако ми је било лепо.“ – шапуће ми у на уво – “Како ми је жао што одлазим.“

Двије вреле сузе клизнише јој низ лице.

– “ Не плачи Ева, не волим сузе на растанку, не слуте на добро. Писаћемо љепа писма, слаћу ти пуно разгледница, можда се видимо у Прахи. Не плачи љубави.“ – уснама јој попијем сузе.

– “ Добро мили, пиши ми и дођи у Праху, мораш доћи.“- рече и објеси ми се око врата, пољуби посљедњи пут и оде у воз.

“ Чедок“ оде редовито, Евина рука је махала све до уласка воза у Прокоп, а тада се зацрвени “шток“ лампа и композиција оде у ноћ.

– “ Моја је женица птичица селица…“ падоше ми на памет стихови чешке пјесме док сам полако преко Риве ишао кући. И овом је љету дошао крај.

Advertisements