Пред почетак школске године дођоше Душко и Катја у гарсоњеру:

– “ Сад ће доњети мали лежај, ставићемо га овдје у кухињу, Роса ће становати са нама.“

-“ Нема проблема, биће јој боље него у Дому.“ – сложим се, мада ми је то била прва вјест – “ Јели она то хтјела?“

– “ Да, навалила је да би радије овдје била, знаш и сам како је то у домовима.“ – каже Душко из чега не могу ни наслутити разлоге.

Донесоше два радника мали уски лежај, таман се могао смјестити у уску кухињу.

Душко би сада долазио смо понекад преспавати, а кад би га питао гдје то он ноћива прије би говорио да учи у Комитету или је на путу у Загреб, Београд, или по Далмацији, а сад ми је било јасно да се он већ уселио у Врањицу код Катје. Ја сам плаћао овај стан, струју, воду, телефон и телевизију, прије би и он понекад платио, а сада није ни питао ни нудио новац за те намјене. Сада неће плаћати ни дом за Росу и сматрао сам да је у реду да овдје станује кад он већ не користи стан, али сам знао да ће већи дио трошка за исхрану нас двоје пасти на мој терет, без обзира што он обећава да ће се за то старати. Већ сам се добро научио кувати, па ћемо се ја и Роса некако сналазити, па како буде, јер је Душан био пун обећања и нередовит у њихову испуњавању и нисам се баш на њега могао пуно осалањати. Уосталом, већ ће некако ићи, навикли смо ми и на горе. А овако нам је јефтиније и боље и имамо више слободе него да смо у некога у малој собици подстанари.

И досада сам чистио и одржавао стан, чак сам купио и мали усисивач, научио руковати веш машином, прао и пеглао своју робу, а прибавио сам нешто тећица и лонаца за кување. С Росом ми мже бити само лакше. Једини је проблем што нећу моћи као досад доводити цуре, ем оне неће хтјети кад нисам сам, ем није згодно због Росе. Што је, ту је, некако ћу се сналазити.

Роса се уселла кад је стигла из Кистања, дан пред почетак школе. Она је сада ишла у четврти разред Медицинске школе, значи у мају ће матурирати, па треба тражити посао. Но, до тада има још времена.

Послије пар дана, како ни Роса није била баш вична кувању, набавила је овећи лонац за зеље, ови постојећи су јој се чинили мали. Кад је схватила да се зеље ставља у кипућу воду, а не у хладну, испало је то смјешно њој и мени, али нема везе, већ ће се користити за нешто.

Мој дневни распоред је био као и до сада, а Роса је, као је то већ код стручних школа, час имала предавања, час праксу и то јој се непрестано мјењало, али је навече углавном била код куће и учила и гледала ТВ, а понекад је и излазила са својим колегицама Вером, Катом, Маријом и Ивном, но никад јој нисам држао предавања о томе, била је довољно озбиљна да о себи води рачуна.

У септембарском року сам положио испит из Истражиања тржишта код Мр. Вујевић Иве, а из Њемачког сам положио писмени, док на усменом проф. Гордана Баришић није била задовољна, па смо се договорили да на усмени дођем кад још мало научим, а писмени не морам писати. Истовремено сам радио на семинарском раду код проф. Мирка Драговића и спремао Дипломски стручни рад из Комерцијалног пословања. Све сам то рјешио до пред Нову годину, остао је само испит из Комерцијалног пословања код проф. ферде Деморија у склопу обране дипломског рада.

Advertisements