До краја студија на другој години Више економске школе ми ванредни студенти добро смо се упознали и сада око задњих испита и писања стручних радова међусобно смо се испомагали посуђујући један другом литературу и објашњавајући нејасне лекције. Мени је за стручни рад све могуће обрасце из “Далме“ прибавила Јелена, која је тамо већ радила у комерцијали и Франковић Владо из “Јеле“ , тамошњи комерцијалиста. Ја сам се њима реванширао литературом из других предмета, као и појашњавањем неких лекција гдје су били запели.

Јелена је била крупна отресита плавуша која се спремала за удају, а Владо, иако мојих година, већ је имао породицу.

Мирко Вишић је радио у хотелу “Марјан“, па би често код њега навратио на посао гдје је радио као шеф рецепције и добро владао њемачким језиком, а с Иваном Перковићем сам њемачки заједно учио, пошто је и њему конверзација запињала као и мени. Он је радио у Народној банци – експозитури у Сплиту на књиговодственим пословима, па се са страним језиком није имао гдје служити. Ту је био и згодни момак Дадић Анте, брат Ивана Дадића који је тада већ радио као инжињер у Одсјеку за саобраћај у Опћини. Милан Радељевић је био мој комшија са Меја, син пензионисног милицијског официра и често сам му показивао и помагао око градива из неких испита, а по полагању је био доста заостао за нама осталима, мада је жарко желио завршити Вишу и запослити се у СУП-у преко очевих веза.

Тих дана, септембарског испитног рока, упознао сам званично и колегицу која је Вишу уписала годину дана раније,Тривић Милицу, с књиговодственог смјера, а с којом сам прије доста времена једном путовао по повратку из ноћне смјене у возу Книн – Сплит. Мада се тада нисмо ни упознали, можда смо изрекли пар формалних реченица, а мени се чинило да је то прст судбине и да је то она права. Она је била из Мокрог Поља, из Буковице, а радила је у Основној школи “ Каја Гиздић“ у Клису као режисер- благајник. Економску школу у Книну завршила је у генерацији с Радојком Мажибрада, Кате и Стеве Мажибраде “ Шукића“ ћери и Милком Пекић, ћерком управника поште у Кистањама Бошка Пекића “Ушума“. Обадвије су ишле са мном у основну школу, само у генерацији испред мене, с братом ми Брацом.

Још у возу ми је Милица запела за око на први поглед. Бујне црне валовите косе, веселих сјајних очију, згодна тјела, живахна и комуникативна, брзих и лаких покрета, пуна неке унутарње енергије одмах ме опчинила, али на неко удварање у том тренутку се нисам усуђивао, пошто би то требала бити озбиљна и искрена веза за обоје, а нисам ни смио рискирати познајући наше буковачке обичаје којих се она као и ја сигурно придржавала. Као нешто старија сумњао сам да би прихватила моје исхитрено удварање, али пријатељство и дружење сигурно хоће, па ћемо видити шта ће бити даље. Тада је становала с Радојком и Јадранком с Хвара у Толстојевој, па ме позвала да код њих навратим, нешто ради студија, више ради дружења као земљака из истог краја, да причамо о свему и свачему, јер смо установили да познајемо доста истих цура и момака из нашег краја.

Навратио сам код њих у Толстојеву једне недјеље, попили каву и причали о овоме и ономе, сазнао сам за неке из краја да су ту у Сплиту на послу, а које ја никада нисам срео нити сам знао да су ту. Рада и Јадранка су радиле у “Далми“ у једном од бројних књиговодстава, а засада им се није дало студирати, док је Милица мало отегла с полагањем испита, пошто јој посао у Клису и стално путовање тамо није остављало пуно слободног времена за учење. Испричала ми је да је тамо дошла из Дворница код Рогознице гдје је била књиговођа у локалној задрузи, а у Дворнице је дошла из Пољопривредне задруге у Мокром Пољу гдје није могла издржати радити од осилених локалних сеоских задружних руководилаца и шефића. Ни са овим послом у Клису није била задовољна, што ради мале плаће, што ради путовања, па је гледала да се негдје запосли у Сплиту.

Била је из многољудне породице као и ја, па смо се у много чему одмах разумили, а то је још више мене тјерало на опрез, ако хоћу стварати са њом неку везу онда то мора бити озбиљна, а ако тако не може, онда не треба засад ни почињати, већ остати у пријатељским односима. Зашто дјевојци загорчавати живот, ионако јој је и без мене досада био горак. Био сам свјестан да је преда мном још Војска, па студије на факултету, а дотле она може наћи момка и удати се. Опет, по свему ми одговара за трајну везу и штета би било пропустити прилику. Одлучим се на пријатељство, тако ће бити најбоље, она је слободна, ја сам слободан, време ће и судбина направити своје.

Добио сам од ње број телефона у Клису, ако ми затреба и да се понекад јавим, као и она мој од стана, ради студирања или неке литературе за испите.

А нешто дубоко у мени је шапутало, једва чујно, да ћемо скупа проживити остатак живота, а то ће почети кад одреди судбина.

Advertisements