Ја сам и даље дежурао на прузи, час тамо час овамо, са сталним распоредом у Лабину Далматинском-Брдашцу, тако ме распоредише како ми не би плаћали дневнице кад дежурам ближе мјесту становања. Иако сам апсолвирао на Вишој и бар по степену школске спреме био испред многих које су помало и утихо распоређивали у Управу није било изгледа да добијем и ја тамо одговарајуће радно мјесто. Везе, породичне или пријатељске, клановске или интересне, или све скупа, биле су јаче од моје спреме и ту се ништа опипљиво није могло самостално направити. На састанке ООСК није ме нико позивао нити сам био у току шта се тамо догађа. Формално сам био повезан у Сплиту, па у Солину, а сада у Лабину, гдје је тешко било окупити чланство пошто су углавном сви путовали на посао влаковима из Книна или Сплита и радили у различитим смјенама. Оно што је писало у штампи није било добро с гледишта једног комунисте у мојим годинама и с наивно поштеним схваћањем теоријског комунизма, јер су се водиле све отвореније полемике око односа у држави и Партији. ЦК СКХ са Савком Дабчевић – Кучар и Миком Трипалом и утјецајном загребачком организацијом диктирали су темпо распрва о угрожености хрватског економског интереса, пласирајући податке разних статистика и експертиза економских стручњака и разних института, наравно из Загреба. На површину избише “велики“ економски стручњаци браћа Веселица, Шиме Ђодан, академик Супек, филолози Брозовић, Јонке и компанија, хисторичари, књижевници и разни стручњаци других профила. Све оно што сам учио из Економике СФРЈ као да је била лаж, без обзира што је тај уџбеник писан на загребачком свеучилишту од еминентних економских стручњака. Ту и тамо би се објавило нешто и контра ових ставова, од објективних и стручних људи, али би то сутрадан било анатемисано и затрпано новом лавином пропагандних аргумената, па сам лако схватио логику заступника тезе угрожености: нек се понекад јави нешто и контра нас, а ми ћемо на то одговорити на сто мјеста са сто страна и данима, тако да ће се наше увјек стоструко чути, па постати истина. Познат ми је био већ тада Гебелсов метод и систем пропадганде, а ови су га покушавали сада у другим околностима што досљедније примјенити. А свему као да је била узрок Жанкова оцјена скретања у СКХ на челу са оваквим ЦК под Савкиним и Микиним вођством, које је он дефинисао десничарским скретањем у клеронационализам.

У СК се почело масовно примати чланство. Била је потребна само воља, за остало се није питало и припремало по међуфазама као раније. Плаћаш чланарину, добијеш књижицу, подржаваш Савку и Мику, и готово. Какав Маркс, Енгелс, Лењин, какви манифести и интернационале, какве класе и солидарности, какво жртвовање за колектив, какви СКОЈ, кандидатура, добро учење и рад за примјер, то је застарјело.

Јозо Гргић, који до сада није био члан СК, рече ми да су му нудили чланство, али да се још није одлучио.

– “ А шта да ти кажем, данас може бити члан СКХ ко год хоће, а прије се гледало какав си ученик, студент, радник и требало те је препоручити неколико чланова СК. Ти како хоћеш, не може ти шкодити, а нити пуно користити, ионако те нико не пита јеси ли прочитао бар Статут СК, а још мање шта мислиш о идеји комунизма.“ – рекох му.

– “ Нисам ти ја против СК, ја не волим обавезе тог типа, састанчење, дискусије и тако нешто.“ – изјасни се он.

– “ Ја на састанку нисам био двије године, само плаћам чланарину, то ми је једина обавеза.“ – насмијем се – “ А ни о том не водим рачуна, обустављају од плаће у обрачунској.“

– “ Ако је тако онда ћу се и ја учланити, можда ће ми користити.“ – промишља он.

– “ Нажалост, тако је то данас, уђеш и изађеш као у воз, кад платиш карту возиш се, а ако не платиш избаце те на првој станици без казне, можда си дотле и хтио путовати.“ – велим му цинично.

И тако Јозо Гргић постаде комуниста односно члан СКХ.

С телевизије и радија и из новина све се преносило на народ, вјерници католици ми рекоше да се и с олтара о томе прича као да су и свећеници постали комунисти, а Савкина и Микина звјезда је све јаче сјала. У локалним возовима све чешће су се чуле пјесме из доба НДХ, некад изворно некад мало модернизиране. На ногометне утакмице нисам често ишао, углавном би тамо био кад су били дербији “четворке“, а овај пут одем с Петром Бјлеобрком, старим “Ајдуковцем“ родом из Врлике на сусрет с ОФК “Београдом“, којег су као ногометне роматичаре и “ајдуковци“ цјенили. Овај пут није било тако, можда ради тога што “Хајдук“ глатко изгуби као домаћин с три гола разлике, можда ради сјемена зла посијаног међу народ, чуло се са свих страна “Цигани, цигани, матер ћаћу, ћетници“ и други погрдни називи да се стари “ајдуковци“ брзо склонише с западне трибине Плаца. Петар ми рече:

– “ Србин сам, православац, и цјели живот навијам за “Хајдука“, а види ову срамоту. И овај једини гушт ми засраше, мајку им јебем усташку!“

– “ Навијачи су навијачи, не узимај то срцу.“ – рекох му.

– “ Знам ја шта су навијачи, раде оно шта им се каже, дуго година сам члан “Хајдука“, знам како се то ради, не само овдје него свуда у свиту.“ – неда ми за право.

– “ Ово ми је задња, не идем више на утакмице, свега је више од ногомета.“ – кажем му.

– “ Сутра ћу им вратити чланску. “Хајдук“ је био далматински партизански клуб, и пројугославенски као и већина Сплићана и Далматинаца, а нећу бити члан с оваквим говнима.“ – пљуну Перо на страну од бјеса.

– “ А да ти кажем, ја и нисам зна да си Србин, изгледа да се и до пребројавања дошло.“ – рекох му.

– “ Кад је овако јавно можеш замислити шта се потајно ради, него шта је!“ – он се зачуди мојој наивности.

А почело се навелико о политици причати и на послу, по кафићима, на улици. Одједном неста оне уравнотежене безбрижности, гледало се ко и шта с ким прича и с ким се дружи, као говори, које рјечи и нарјечје користи и питало се шта ћути, што се не јави друг Тито.

 

Advertisements