Већина људи зна шта значи кад се каже “избјегнути судар“. За два пјешака који иду један другом усусрет па побркају страну кретања и умјесто да стану и љепо се мимоиђу, обојица се истовремено настоје склонити и шеледају десно љево и тако неколико пута, док коначно не застану и мимоиђу. То би се могло назвати “избјегнути судар“ пјешака.

Код аута је то кад неко вози погрешном и забрањеном траком, па онај ко је на правој и дозвољеној траци скрене са свог пута устрану и избјегне чеони судар изабравши мање зло, што не значи да и тада не буде страха и штете, а све зависи од тога какав је терен поред цесте. Не мора бити ништа више од претпљена страха, али свак ће рећи да је “избјега судар“ на цести.

Код жељезничког саобраћаја то су оне ситуације кад до фактичког судара не дође, али се по временској евиденцији разних радних мјеста у исто време врше двије радње које су прописима строго искључиве, јер да се тако у стварности десило било би крви до кољена. По жељезничким прописима такве ствари, нека су смо на папиру, се строго кажњавају за нијансу блаже од стварних, иако није било ни жртава ни штете.

Нешто слично умало ми се догодило тога касно јесењег дана у Лабину Далматинском.

По реду вожње у Лабину су се укрштавали брзи возови: београдски 1408 и загребачки МЗ. Воз МЗ је по реду вожње и пословном реду станице први улазио у станицу на трећи колосјек и ту стајао и чекао док не прође београдски воз 1408 без стајања кроз други колосјек, и тада одлазио даље према Брдашцу, Книну и Загребу.

По примљеним анализама оба воза су била редовна и није требало ништа посебно подузимати. Дао сам дозволу Брдашцу за београдски, а из Каштел Старог је воз МЗ каснио двадесетак минута ради утовара салате. Да не би београдски толико дуго стајао на сигналу дао сам наредбу да се ручно уведе од сигнала у станицу на други колосјек како је и предвиђено. Кад је стао на улазном сигналу ради знака “Стој“ скретничар ми је јавио и тада према возу дао ручни сигнал “Напред“ црвеном заставицом и воз умили у станицу обавјештен од скретничара усмено да стаје у станици јер се чека МЗ, а машиновођа је видио и мој сигнал “Стој“. Све би било у реду да је била редовна гарнитура, воз би стао између граничника, али овај пут је поред редовне гарнитуре имао и још два Га вагона, жива роба, па је био прокобројан, што значи да је био дужи од колосјека и да није могао стати између граничника и тако на излазној страни за МЗ сјекао пут вожње. У међувремену сам дао Садинама дозволу за МЗ који је каснио тачно двадесет минута као и из Каштела. Брзо израчунам дужину воза 14о8 и размак до улазног сигнала са стране Садина и видим да се може пребацити и по дужини и расположивом времену на први колосјек и тамо оставити двоје Га кола са живом стком која су била упућена за моју станицу.

Возовођи дам Распоред маневре и овај отрча до машиновође и уручи му његов примјерак, док је мој скретничар Божо Куртовић “Дид“ добио наредбу телефоном. Воз 14о8 од напред до улазног сигнала који је како је то и предвиђено био у положају “’Стој“ за воз МЗ и стаде. “Дид“ ме зове да фали пола метра да окрене скретницу, па да воз 14о8 иде назад на први колосјек.

– “ Је ли има мјеста до сигнала?“- питам га.

– “ Колико видим одавде има још пар метара, а мени фали по метра да окренем скретницу, али курва ста, боји се да ће прићи сигнал.“ – виче он у телефон.

– “ Дај му “Напред“, а преко кондуктера пренеси “један метар“, само мирно.“ – кажем му смирено, видим да се успаничио и он и машиновђа, што ради бојазни од судара што ради кашњења, а то се тада за сваки минут плаћало из џепа.

И послије натезања воз 1408 се помјери за тих по метра у моменту кад се са излаза тунела чула сирена воза МЗ. “Дид“ окрену скретницу и воз 1408 уђе уназад возећи на први колосјек, а тада пустишмо МЗ на трећи. Скретничар Јаков с блока 1 откачи теретне вахоне, па отпремишмо оба воза.

Сједнем на катригу и попуњавајући Саобраћајни дневник јавим одласке, а тада ми низ леђа процури хладан као змија зној, а тјело ми се немоћно опусти.

– “ Шта ово би прометниче?“ – пита ме “Дид“ бљед ка крпа.

– “ Ништа Божо, ајд’ донеси од Луке нешто попити!“ – кажем му не мичући се с катриге.

Врати се зачас носећи лозу и пружи ми бићери, боја му се вратила у лице:

– “ Ја сам већ повука.“

Испијем и ја на искап па окренем на диспачерској Книн, отправника.

– “ Колега, шта ми то радиш, јебем ти све по списку!“

– “ Шта је било, шта сам направио!?“- чуди се он.

– “ Отпремио си ми 1408, Р, РГ, 520/8о, јел’ тако?“ – читам му његову анализу с телеграфске тараке.

– “ И 2 Га за Лабин, живо.“ – каже он.

– “ Види шта ти је откуцао телеграфист, а ти потписао, не може бити РГ ако си додао 2 Га живо, јел’ тако?“ – вичем – “ Прекобројан ти је, шаљеш га у Лабин са 2 Га , а то ништа не наводиш, с брзим возом шаљеш у Лабин живу стоку, као да овдје има маневарка и маневристи, не обавјештаваш никога, ко ће платити кашњења, ја сигурно нећу.“ – не смањујем тон.

– “ Такав је код мене дошао, послао сам га по инерцији, бојао сам се да то живо не цркне.“ – правда се он.

– “ А шта да ја радим с тим, да маневришем брзим возом пуним путника, па сад да појим прасиће, јеби се, пишем пријаву, и њима се правдај, а да сам знао да је тако ишли би прасићи на Бачвице.“ – заврших кад се укључи диспачер – “ Пишите Миле, и ја ћу, то се не смије радити.“

– “ Ето “Диде“, сад знаш колико и ја, а шта си се ти успаничио?“ – смирено му кажем.

– “ Бојао сам се да ће машиновођа тражити или да сте ми већ дали налог “ преко улазног сигнала“, а чуо сам сигнал за МЗ из Садина.“ – каже он.

– “ Нисам ти дао наредбу “преко улазног сигнала“, па зашто би онда и њему кад воз с те стране долази. Шта си ти писао у дневник? – питам га.

– “ Још ништа, али ћете ми точно рећи вриме и бројеве да упишем, да нам се слаже.“ – вели он.

– “ Дођи, читај!“ – дам му Скретничарски дневник – “Код мене је све уписано.“

– “ Па то је у реду! Ја се успаничио, па све збрка. Ди ми је била памет?“ – лупи се по челу.

– “ И ја се питам?“ – насмијем се.

-“ Ма, било ме стра да се МЗ неће зауставити на сигналу, ђаво не спава.“ – правда се.

 

– “ А јеси ли дига сигнал, је си ли добио наредбу за улаз МЗ?“ – питам га.

– “ Па, нисам, али тко зна.“ – опет ће он.

-“ МЗ је ишао уз успон од тридесет промила, може стати у метар дужине, шта ти је?“ – кажем му.

– “ Еј, сад и ја знам, но стала ми памет, враг је попио.“ – сад му се коначно разбистри.

– “Знате ли за кога су они прасићи?“ – уђе скретничар Јаков с првог блока.

– “ПЗ “ Лећевица“. – читам с експресног листа.

– “ Ма врага, то је за Шерића и Ланђу, ево их долазе камиончићем, то они шверцују по селима.“ – каже он.

Шерић Иван је био вођа маневре у Сплит Предграђу, а Ланђо му “дид“, заједно су продавали шверцовану прасад по селима Загоре довозећи их негдје из Србије.

Улазе обојица у прометни уред и смију се:

– “Прометниче, дошли ми по робу, ди су папири?“

– “Иди у пизду материну, ди си биа да их откопчаш, него си сад доша?“ – опсова Јаков.

– “ Ево момци замезите, немојте се љутити.“ – умиљава се Шеро и стави на сто два кила печења и вино.

– “Дај печат Иване, шта си ти тамо, директор задруге?“ – насмијем се.

– “Све шта триба прометниче.“ – печатира документа да је примио робу.

– “ Па исплати ли ти се, колико људи мораш подмазати?“ – питам га.

– “ Не питај, довле је пола посла, ди су још милиција, инспекције, ветреринари, а које и крепа.“ – набраја он.

– ““Дида“ си ми испрепада, даћете врагу. Побоја се судара.“ – кажем му.

– “ Слушај ти тућићу, ако ти отправник Миле каже да ставиш главу на шину и спаваш на њој, има да спаваш, он те боље чува него се ти сам мореш сачувати. Радио сам ја с њим у Копилици и у Солину и знам шта људи говоре. Ми смо се борили за његов турнус, а сам знаш шта то значи, пријатељу.“ – припрети му прстом. – “Ниједан ти влак није иша преко сигнала, нити си зато добио наредбу, јел’ тако?“

– “ Тако је, ма се ја сманта.“ – призна “Дид“.

А “ Дид“ се потпуно смирио послије пар дана кад је видио да ниједна примједба није стигла и тако се увјерио да није било “избјегнутог судара“, како би било да је он сам писао време и наредбе онако одока.

 

Advertisements