То вече, негдје око шест сати, враћао сам се из Више економске школе, гдје сам коначно успио ухватити професора Деморија и добити оцјену за Стручни дипломски рад, преко Пјаце не би ли наишао на некога из клапе кад испод Уре сретнем Мирјану.

– “ Откуд ти у ово доба, обичнио касније излазиш?“- изненадим се.

– “ Нешто сам куповала па се мислим да ли да идем још по дућанима или да се вратим кући. У каквом си ти послу?“ – пита ме.

– “ Био сам на Вишој, коначно сам уловио једног професора за оцјену. Да нисам данас ко зна кад би, долазе Божић и Нова година, а иначе је непредвидљив.“ – објасним јој док идемо Задарском улицом према Мармонтовој.

– “Па зар ниси прије десетак дана добио неку оцјену за неки рад?“ – није јој јасно.

-“То је био семинарски код професора Мирка Драговића, оног секретара Међуопћинскиг комитета СКХ за Далмацију, а ово је Дипломски рад код професора Ферде Деморија. Предао сам их у исто време, Драговић ме одмах оцјенио, а овај отеже ево петнаест дана, прави се паметан.“ – објасним јој.

Већ смо стигли до Матејушке, а она заста:

– “ Па, куд ја то идем?“

– “ Шта, зар нећеш са мном, рекла си да ти је рано за ићи у твој стан.“ – кажем јој.

– “ Добро, ону ситницу и сутра могу купити прије воза.“ – пође са мном.

– “ Зар путујеш негдје?“ – питам је.

– “Идем кући у Житнић, доће ми брат с породицом за Нову годину, па требам нешто за дјецу купити.“ – објасни ми.

– “Значи да не могу планирати дочек с тобом?“ – упитам је.

– “ Зар не радиш? Обично си радио па ниси је ни дочекивао.“ – вели ми.

– “ Десило се да сам слободан, ма нема везе, није ми до дочекивања баш стало.“ – одмахнем руком.

Стигли смо до моје зграде:

– “ Гдје ти је сестра?“ – упита ме.

– “До десет навече је на пракси, дођи слободно.“ – поведем је према улазу.

Она није хтјела долазити у стан кад нисм био сам, никако се није хтјела одрећи дискретности наше везе.

Сада пође слободно, до десет сати има доста времена.Скинемо мантиле и ставим их у ормар. Она проконтролира да ли сам закључао врата. Ја се насмијем њеној опрезности. Била је обучена у ролку и хлаче уз тјело, на високим штиклама.

-“Дивно изгледаш, љепа ти је та комбинација.“ – похвалим јој укус.

– “Јели?“ – кокетно се окрену око оси.

– “ Истиче ти све облине.“ – загрлим је с леђа ухвативши је за груди. Она се тобоже отима:

– “ Немој, може ко наићи.“

Пољубим је у затиљак, па окренем према себи:

– “ Пољуби ме па ћу ти скувати каву.“

Она ме пољуби:

– “ Сад скувај, баш ми се пије.“

Ставим лончић на шпорет и чекам на вратима од кухиње да вода прокључа. Она је сјела на полуфотељу, пребацила ногу преко ноге, запалила цигарету и гледа кроз прозор у тамно и тмурно небо. Југ појача, решетке на лођи свирају своју вјетрену пјесму.

Донесем каву и пиће. Она узе чашу и попи на екс.

-“Нешто си се замислила, могу ли шта помоћи?“ – упитам је.

-“Ма не, то је ваљда због времена.“ – сјетно се насмјеши.

Пијемо каву, пушимо и шутимо. Она као да ми нешто жели рећи, заусти па стаде, а онда из боце наточи нам још једно пиће.

– “ Охо, потребни су нам стимуланси.“ – насмјешим се.

– “ Сад би се најрадије напила, такве сам воље, ово време ме убија.“ – испи одједном и ову чашу.

– “ Лако је, ако је само време у питању? Оно ће проћи, имам чудан предосјећај да још нешто има.“ – погледам јој у тамне отужне зјенице.

Устане, скине ролку и панталоне, облине се ослободише стеге и задрхташе кад се само у малим гаћицама испружи по кревету:

– “ Дођи, воли ме, воли до изнемоглости.“

Испијем своје пиће и гол сједнем до ње. Узмем јој љепо обликовани лист и љубим га, па кољено, па унутрашњост бутине, па пупак и набрекле груди. Она ме зграби за главу и страствено поче љубити, док сам јој гњечио сисе и штипкао брадавице. Тјелом се прибија уз моје, притискајући ми трбушчићем мушкост, а тада леже на мене и љуби ми врат док јој скидам мале свилене гаћице. Милујем јој међуножје, оно је мокро као никада до сада, а на сваки покрет прста је цвилила као да јој дотичем живу рану.

– “ Разнеси ме, сломи ме.“ – палећи врелим дахом шапуће промукло намјештајући се на леђа.

Зграбим је за листове и бацим јој ноге на рамена и силовито продрем у њу, застанем, па поново, а при судару тјела у међуножју јој шљапка као да неко удара пракљачом по води. Она дубоко издише ваздух при сваком судару, покреће гузу и затим стисну зубе, ослободи ноге и зграби ме око врата и подиже тјело у мост и поче гласно кричати. Пољупцем јој затворим уста док држим мушкост у њој и она се поче грчевито трести, а тада и мени дође грч и свршимо истовремено и останемо тако сједињени док су нам се тјела опуштала.

– “ Јели ти било љепо?“ – шапнем јој и љубим је у затворене очи.

– “О дивно је, баш си ме ослободио напетости.“ – љуби ме у врат.

Устанем и запалим нам цигарете и додам пиће. Одмарамо се док нам се тјела суше од зноја.

– “ Сад ћу ја тебе сатрати.“ – баци се на мене свом снагом, топлом и облом тежином тјела, длановима ми држи лице и гура језик у уста, а трбушчићем и чушперком ми дражи мушкост. Онда ме закорачу и увуче мушкост у међуножје и лагано се њише подижући и спуштајући клизаву гузу на моје слабине. Зграбим јој сисе и гњечим их снажно у ритму њеног њихања. Овај пут смо лагано достизали екстазу, уживајући у сваком покрету, а онда она убрза, забаци горњи дјо тјела и главу, стисну вагином мушкост дубоко у себи и гласно крикну док се моје сјеме изливало у њу. А онда се млохава тјела опусти по мени.

Са чела су јој сјајиле грашке зноја, обрисах их уснама, а она ме захвално пољуби.

У девет устаде:

-“Морам ићи, нећу да ме твоја сестра затекне.“

Истуширамо се и обучемо и пратим је кући споредним мрашним уличицама кроз Варош. Стадошмо у сјену иза Казалишта:

– “ Овдје ћемо се опростити.“ – скупише јој се усне, а у очима зацаклише сузе.

-“Нећеш ваљда плакати, видићемо се послије благдана.“ – пољубим је.

-“Нећемо више, брат ми је нашао посао, а изгледа и мужа, одлучиће се сада за празнике.“ – изговори на рубу плача.

-“Ма није могуће, зато си била вечерас сјетна?“ – изненадим се.

-“Да, тај момак је и љетос долазио, тобоже је био у пропутовању док је брат био на годишњем. Војно је лице, ради гдје и брат и жели се са мном оженити, а тамо би при војсци добила неки посао.“ – смирено исприча.

– “ Па, јел’ ти се свиђа? Шта си им ти рекла?“ – питам је, а срце ми се стеже, на душу ми паде неки тежак камен.

-“Није лош физички, крут као и сви официри, још нисам ништа обећала, требам се сад одлучити.“ – каже гледајући негдје преко мене.

– “Па јесли ли одлучила?“ – тихо је питам.

-“Морам, изгледа, пристати, сви врше притисак на мене. Немам овдје посла, а са њим ћу имати стан и посао. Кад би био бар упола по нарави као ти било би ми лакше.“ – тихо прича – “ Да сам бар запослена другачије би било, имала би бар један разлог, а овако сам свима на терету, тешко њима, а мени још теже. Мораћу, па како буде, ваљда ми неће срце пући.“

– “ Ниси ваљда рачунала на мене, од почетка знаш на чему си?“ – кажем јој, осјећам се кривим.

– “ О, не, знала сам, нисам очекивала с тобом брак, само си био дио мене ово време, љепи дио моје сретне младости, све остало ми је била невоља и туга. Је ли ти жао?“ – гледа ме у очи отужним погледом с потајном надом.

– “ Да, жао ми је, сваки моменат с тобом био ми је дараг, тешко ми је иако сам знао да та срећа неће трајати вјечно. Волио би да и ти будеш сретна и сваки пут кад ме се сјетиш да ти то изазове сретан дрхтај срца. Збогом моја сретна младости, збогом Миро.“ – загрлим је и пољубим за опроштај.

– “ Збогом љубави…“ – загрцну се и откину из загрљаја и журно оде не осврћући се.

Гледам како одлази погнута напред брзим кораком и осјећам како ми се нешто откину у души, а кад угледах како подиже руку према лицу и врати је у џеп капута знао сам да плаче.

Обоје смо изгубили дјелић среће коју смо сами изградили, али живот више није дао.

“ C’ est la vie!“

 

Advertisements