Сада сам опет био сам. Марица би ми понекад писала као и до сада пријатељска писма обавјештавајући ме шта се тамо догађа, али су то била писма као од сестре,нередовна и по потреби. Слободним данима би излазио на Пјацу, а сада сам се најчешће налазио с Гојком Жежељом и Боћом Гаћешом.

Гојко је био из Гошића, испод Ђеврсака, из мог краја, мирне нарави, толерантан до краја, несебичан и увјек добре воље. Висок, плаве валовите косе, правилних црта лица и дивног осмјеха. Стајали би ту на Пјаци, прошетали горе доље, срели неког од шире клапе, завршили на пиће и ишли на починак. Он је радио од шест до четрнаест сати, а некад је имао викендом дежурство у Секцији за одржавање сигнално сигурносних уређаја, па је скоро свакодневно ишао по терену и поправљао и одржавао те уређаје. Сада је уписао ванредно Вишу електротехничку школу и помало полагао испите.

Једне од тих вечери Боћо дође с вјешћу да је нашао мјесто за дочек Нове године. Бићемо код неке распуштенице у стану с њеним женским друштвом.То је тамо у његову комшилуку на АВНОЈ-евој.

– “Како ти кажеш, нема проблема, ићи ћемо.“ – рече Гојко за нас обојицу.

Гојко је био упознао Манду, згодну ученицу трговачке школе родом из Мућа, веселу и љепу, дуге свјетлосмеђе косе, па су се виђали кад је она била слободна од школе и Дома, а по свему је изгледало да је до ушију заљубљена у њега. Били би навече мало с нама на Пјаци, а онда је он с њом одлазио, а ја и Боћо би се још мало мували, тобоже тражећи цуре на Пјаци и Риви, али је тешко било наћи пар цура које би покривале распон година између мене и Боће. Ако би биле страије ја би отпадао, ако би биле млађе онда се Боћо неби уклапао, тако да смо углавном време узалудно трошили.

Манда је за празнике отпутовала кући, па смо се нас тројица упутила на новогодишње вече код те распуштенице да дочекамо Нову 1971. годину. Тамо је била она, с двоје дјеце око десетак година старости и још неке њене три четри пријатељице, које поред све шминке и фризура и свечане одјеће нису могле сакрити да се ближе педесетој.

Јело се, пило, плесало, гледала телевизија, правиле шале, али је све то некако било усиљено, никако да дође до неког опуштања и правог расположења. А тај вишак жена и присуство дјеце изискивао је константну финоћу, ласкање и опрез да се нешто ван протокола не направи. Оне су зазирале једна од друге, и док би нека показала мало слободнију гесту проболе би је остале оштрим погледима.

Док је Боћо имао некакве шансе код домаћице ја и Гојко се нисмо ничему надали, па смо опуштено пили и једва чекали да све то прође. Спасили смо се кад су дошла два сата и кад се друштво почело разилазити, па Гојко узе кључеве од Боћиног стана те нас двојица се извучемо с ондулираним кокоама остављајући Боћу и газдарицу нека даље славе сами.

– “ Јебала га Нова година! Шта није одма рекао да ће бити погребно друштво и да се ничему не надамо, боље би било да сам спавао него ово.“ – рече Гојко кад се дочепашмо Боћина стана.

Упалим телевизију, узмемо боцу вина и зачас је попијемо, а онда заспемо не хајући за телевизијски програм. Боћо нас је пробудио звоњавом око осам сати, скувао нам каву и причао своју Донжуанску причу, а што је било истина, сам ђаво га зна, мада је љепо звучало.

– “ А зар нама није могла наћи нешто млађе, куд је оне бабетине довела?“ – питам га.

– “ Испало тако, требале су бити двије њених година, а ове дошле непозване, шта ће са њима кад су већ дошле?“ – правда се Боћо.

-“Ако нам буде цјела година као њен почетак најебали смо Мажо!“ – прогнозира Гојко смијући се кисело.

– “ Први мачићи се у воду бацају, само то ме тјеши.“ – смијем се и ја.

 

Advertisements