Али први мачићи се нису бацили. У 1971. години они су се гојили и почели гребати на све стране. Телевизија и радио Загреб су били пуни слика и говора Савке и Мике и њихових поклисара, по којима је СР Хрватска била опљачкана, увређена и понижена кока коју свак черупа, док Хрвати раде и муче се. Појавише се теорије врлих повјесничара да Хрвати нису Славени, да су они порјеклом иранско племе, па да су Германи, па да су одувјек ту и страосједиоци и ко зна која још теорија, те да они имају посебни језик и творбу рјечи и да се тај језик не може ни по чему везати за српски, да све девизе што се зараде у туризму одоше у српске београдске банке, да Хрватска ради а Београд се гради, величали су се хрватски великани од Крешимира, Звонимира, Домагоја, Томислава, Људевита Посавског, Старчевића, Јелачића, браће Радић, Мачека, кардинала Степинца до Савке и Мике, а Супило, Трумбић, Нодило, Назор, Иван Горан Ковачић и слични њима по идеји да су живили у великој заблуди, те су се изједначавале жртве усташког геноцида или минимизирале у односу на жртве Блајбурга и крижног пута.

Партија се омасовљавала групним пријемом члнства, а цркве пуниле новопеченим вјерницима. У први план избише браћа Веселице, Ђодан, Брозовић, Аралица, Супек и млади јуришници Чичак, Будиша и многи други. “Вјесник“, “Вечерњак“, “ВУС“, “Хрватски тједник“ и многи други листови почеше поучавати, објашњаљвати, усмјеравати пук из дана у дан, а Матица хрватска зађе у свако село и омасови чланство.

За контрааргументе није било мјеста. А онда се активира Српско културно друштво “Просвјета“ и њен истоимени лист, али ко је то читао, ем је на ћирилици, ем је српска новина. Читали су се одговори и полемике на изнешено у “Просвјети“ у хрватским “гласилима“.

И борци НОР-а се појелише, они који би могли рећи праву истину одавно су били по костурницама широм Југославије, а жртве Јасеновца и осталих усташких логора су оковане “каменим цвјетовима“.

Слабашни протести Драгосавца, Јакова Блажевића, Милке Планинц, Иве Билића, браће Врховец су скрајнути, поклопљени мноштвом извјештаја са митинга на којима су говорили Савка и Мика, Веселица, Ђодан, и други “маспоковци“.

Више није била никаква новост видити Павелићеву шаховницу на грбу и застави.

Почело се шапутати о бјелим књигама и списковима, који постоје у свакој фирми и опћини, неподобних за хрватску државну политику и које ће требати отпустити, смјенити, склонити или одстранити.

Крлежа и Бакарић су теоретски гланцали оштре ивице “маспоковске“ идеје и настојали приказати стање лакшим него што је било у стварности.

Сви су чекали шта ће рећи друг Тито. А он је шутио.

И у граду се осјетила оштра подјела. Мој бивши професор Мирко Драговић, на мјесту Предсједника МК СКХ за Далмацију, је био вјерни сљедбеник Савкине линије, наравно уз помоћ овеће групе политичке и интелектуалне елите, али је била и јака струја око Анте Јурјевића Баје која се тој политици противила. Група интелектуалаца Далматинаца, који су ово Савкино гледали као Радићеву и Мачекову пургерштину, јављали су се преко “Слободне Далмације“ и “Недјељне Далмације“, подсјећајући народ да је Далмација 1918. године ушла у састав Југославије, а да је до тада увјек била самостална, па и њих треба нешто питати, а што се односа са Србима тиче да треба поштивати уговоре који су у 19 и почетком двадесетог вјека с њима склопљени, кад су заједнички побједили далматинске талијанаше , а ови “маспоковци“ би сада као и дон Михо Павлиновић док су му као Хрвату Срби били потребни уздизао их у небеса, а кад се уздигао у висине у католичкој хијерархији, онад их отписао и оцрњивао као најгоре барбаре. Позивали су се на Натка Нодила, Супила и Трумбића, а борци НОР-а су говорили како су бодулски партизани који су кренули кроз НДХ териториј настрадали, а они који су ишли кроз српска села Буковице били спашени и формирали с њима велике ослободилачке јединице.

-“Ако ћемо поштено, ја Србина све разумим, а нашег Загорца, ма нека је Рват, не разумим ништа, триба ми тумаћ“ – говорили су страри рибари с Матејушке.

Миљенко Смоје, Крстуловић, Јеласка, Попадић и другови су се спрдали са великом Рваштином што им је шаљу из “пургерије“ и поручивали да је Далматинцу и ова држава Југославија мала, ка људима који су завирили у сваки кутак кугле земаљске.

И тако је то ишло из дана у дан, ма све јаче и горе.

Међу младима, момцима и цурама, почело се дискретно па све отвореније гледати ко је ко по националности и вјери, из којег је ко краја, како ко говори “тисућа“ или “хиљада“, “воз“ или “влак“, за кога навија и сличне ствари што прије мало времена никоме није ни падало на памет, нити се то уочавало, било је свеједно.

А у фирми су руководиоци и директори из Загреба често обилазили терен, одржавали јавне и још више тајне разговоре са вишим руководиоцима, гдје се мање говорило о послу и струци него о организацији, кадрирању и поитици по новим критеријима.

Читао сам штампу, све што ми је стиго под руку, од “ВУС“- а, “Хрватског тједника“, “Вјесника“, “Слободне“, “Недјељне“, “Просвјете“, “НИН“-а, “Политике“, нешто би куповао, а нешто би донио Душан кад би навратио.

Он је сад био новинар уредник, написао би по који коментар, округло па на ћоше, већином о привредним темама, а више је уређивао.

– “ Шта се ово дешава?“ – питам га.

– “ Сам враг зна, ово се горе у врховима кува, у Хрватској играју на националистичку карту, а у Србији на либералну, Словенци утихо то користе и праве свој пазар, у БиХ су стегли обруче да не цури, а Македонију и Црну Гору нико ништа не пита, Војвођани су час либерали, час се ослањају на Хрватску, а на Косову и Метохији стално кују исту великоалбанску сабљу. Тешке битке се воде око новог Устава и свак настоји угурати свој интерес да буде легалан, па да би свој став ојачали манипулишу народом како би се позивали на широки легитимитет. Ја тако гледам на те ствари, али ако се претјера онда ће се јавити Маршал да то пресјече, одлетиће неколико функционера, тамо и амо ради равнотеже, њему ће порасти цјена, али ће остати дух у боци са слабим шуром и опет ће мало помало цурити и никад више неће бити оне стабилности као прије.“ – објашњава ми.

-“А како гледају странци на све ово?“ – питам га.

-“Запад на челу с Америком једно прича, а друго ради. Они су за Југославију, али финанцирају и хране профашистичку емиграцију, тобоже ми немамо демокрацију и независно судство, смета им и Титова несврстаност и радничко самоуправљање, па зато желе климаву државу, а Совјети желе јачу централну власт, тјешње везе с Истоком, а маргинализирају несврстаност, тако се преко нас препуцавају па нас највише опрље својим пламеном. Ни једни ни други нас не желе пустити на миру, тобоже би нам са њима било боље.“ – одговара ми што краће, без чињеница, увјек му се негдје жури.

– “ Само још једно. Никако ми није јасно зашто нам Американци не испоруче усташке и четничке главешине, а и сами знају ко су и на чијој су страни били у Другом рату?“ – видим да се спрема отићи.

-“За усташке подилазе Ватикану, за четничке монархистичком клану из Енглеске, а добро им дођу као адути за уцјењивање.То су адути за “црну дипломатију“, могу им сутра требати. А зар не знаш да је амерички капитал створио Хитлерову “Deutschland uber alles“? Донјећу ти Жан-Жак Шрајбера и Галбрајта да видиш како они гледају на капитализам и економију Запада, није Маркс једини који је указивао на недостатке тога друштвеног уређења.“ – обећа ми и оде.

Све више сам уочавао нову појаву, малтене свуда. Уђеш у кафић гдје смо редовно навраћали, одједном се живи жагор прекине и схватиш да је нека тема разговора нагло прекинута, а почиње нека нова као да се до сада шутило, са натегнутим и шкртим реченицама, а ниси још ни затворио врата на изласку одмах поново почиње жагор као и раније. Тако и у фирми, стоји групица, све пршти од рјечи и геста, а док си се приближио на пар корака као да се ниочему није разговарало, већ почиње нешто да се прича, онако испрекидано и без везе, час о овом час о оном, тек да се нешто прича. Није било тешко закључити да се причало о нечему што није за моје уши, нисам био пожељан саговорник нити сам требао знати њихове тајне.

Било ми је јасно, ране су задате, па да их сутра неко и заљечи, ожиљци ће остати.

 

Advertisements