Ту зиму прогурали смо састајући се навече углавном на Пјаци. Ту би редовно долазили Гојко и Боћо, Јово Кричковић, Перо и Стево Докић, Перо Бјелобрк, Душан Зарић “Србин“, понекад би навратио накратко и Јозо Гргић, Шиме Нимац и који случајни намјерник са Више економске или из фирме.

Перо Бјелобрк, електричар колског освјетљења, и Душан Зарић, бивши маневриста, а сада шофер у ЖАТ-у, су становали у жељезничком коначишту, па су се већину радног и слободног времена мотали по шинама, ту налазили цуре међу чистачицама кола или распуштеницама у ћумезима око жељезничке станице.

Перо је у коначишту затекао Душка, како је Зарић волио да га зову, као старосједиоца и нормално је било да му овај понуди своје услуге кад су у питању љубавне услуге за прве дане, а послије ће се и сам сналазити.

Поведе га Душко тако у Гет код неке своје пријатељице, “…права згодна дама, комад и по, видећеш већ…“, али га упути да купи саламе, хлеба, нешто за салату и наравно вина “два кила црнога“. Перо с радошћу покупује то, важно је да му крене. Дошли они “…Бог те пита у коју уличицу, ни сад не знам…“ и Перо је упознао “даму“, сама је скоро све оно појела и попила, скувала им каву “протјерушу“ и уз захвалност их испратила кући.

– “ Душко, тако ти Бога, шта ово би, па гдје јој је ћерка, та “згодна дама, комад и по“ ? – пита га.

– “ Која бре ћерка, па шта овој фали?“ – Душко ће.

– “ Па ова бабетина има преко шездесет, нема ни четри зуба у глави, а десет власи косе на тјемену!?“ – буни се Перо.

– “ Рекао си да си загорео, а кад је човек у том стању онда не види сваку ситницу. Ако оћеш, понеси тамо вина и нешто за мезе и обави ствар, ако нећеш твој проблем.“ – рече Душко љут што Перо не цјени његов труд.

– “ Е, хвала ти, радије ћу одсањати!“ – оте се Пери.

Другом приликом Душко Пери предложи да га води овај пут на “право место, код младе и згодне, права кобила, дери коко оћеш“. Успут га одведе у “Сребрена врата“ да добро вечерају, требаће им снаге за “целу ноћ“ и Перо није жалио платити вечеру. Кад су се добро најели и напили Душко погледа на сат:

– “ Е, сад је право време, идемо!“

Иду они кроз калете, право, љево, десно, уз скалине, низ скалине и у једној малој уској калети Душко стане код масивних дрвених врата и залупа шаком:

– “ Овде је, чујем како шушка.“ – шапну Пери.

Врата отвори госпођа средњих година у кућној хаљини с виклерима на глави и упита:

– “ Изволте, шта желите?“

– “ Ми дошли ради оног…“ – отеже Душко.

– “ Ма ћа, ради ћеса?“ – уозбиљи се она.

– “ Оних ствари!“ – излети Душку док му се тиква обли руменилом.

– “ Анте, Анте, ма долази ‘вамо, види овог шпоркаћуна, мајку му јебем!“ – поче се из сва гласа дерати госпођа.

Перо замаче за први ћошак не обазирући се на Душка, али је стигао чути како мушки баритон виче:

– “ А ди су Луце да и’ спештам, ан!?“

Нашли су се у коначишту, а Душко слегну раменима:

– “ Јеби га, фалио сам портун.“

– “ А ниси фалио вечеру,то је најважније!?“ – сјети се Перо свога јада.

Душан Зарић је био од Обреновца, побјегао је од куће кад га је ћаћа хтио оженити од шеснаест година, а њему се није свиђала намјењена брачна дружица. Није он био неки љепотан; онизак, плав, згрбљен, повећег кукастог носа и клемпавих ушију, крупних жутих зуба с подсмјешљивим изразом лица. Свјестан своје физичке “лепоте“ покривао је недостатаке духом и спремношћу на шалу или на свој или на туђи рачун и спремношћу да сваком помогне било у чему. Имао је неку даљњу рођакињу удату у Сплиту, али је тамо ишао у посјет само у крајњој нужди односно кад нигдје не би могао посудити паре које је немилице трошио кад је имао, а то је трајало у мјесецу послије плаће најдуже дан два. А тада би штедио једући једном дневно на шта наиђе, а ако би се потрефило да то потраје мало дуже однда би посјетио рођакињу.

Највише је волио да као шофер ЖАС-а вози приватницима, јер је тада био сигуран да ће успут нешто “пригристи“, ако не понуди странка он ће већ наћи начин да је наведе на то, ту је био велемајстор с дугогодишњим искуством.

Рођакиња је била добростојећа, а пошто није имала своје дјеце она и муж јој су усвојили малог Бранка и пазили га и мазили као највредније благо. Већ са шеснаест година Бранко је имао “Алфа Ромео“ , али се није устезао да са рођаком Душком сједне у ТАМ-ића и да му прави друштво док овај развози робу, а школа је могла и причекати.

Дође Бранко на Пјацу једне вечери сам и кад види да му рођак Душко још није стигао зацени се од смија и једва дође себи:

– “ Морам испричати шта нам се данас десило, али молим вас ка Бога, немојте ме одати. Убиће ме.“

Кад је добио обећање и дошао себи од поновног напада смија исприча да је данас с Душком возио неке сандуке за “Црвену луку“ код Биограда у нудистички камп:

– “ Дошли ми тамо, јавили се и Душко паркира камион тамо гдје су му рекли и док они истоварају ми сједимо и пијемо пиће што су нам послужили. Мало даље неке Швабе, голаћи, ма они нудисти, сунчају се на плажи и Душку паде напамет да се и он мало осунча док ови истоваре сандуке. Зове и мене, а ја нећу, срам ме. Он се скину и мртав хладан иде између голих гузара, а мало затим уђе у плићак и леже у воду иако баш није време од купања. Гледам га ја, лежи, покушава устати из воде, па се опет врати и лежи ли лежи. Одједном ми поче руком давати знаке, а ја се правим да не видим и гледам на другу страну. Кад год бацим поглед према њему он све жешће зове руком: “Дођи брзо!“. Ја машем да нећу, а он још жешће ману: “Долази!“ и тако то потраја добрих пола сата. Мене срам, али коначно онако обучен пођем кроз групу голаћа и питам га шта хоће, а он цвили: “Молим те донеси ми панталоне.“ Сав црвен од стида одем и донесем му хлаче па бјеж’ назад, а он лежи у води и навлачи хлаче не излазрћи из воде ни за мрву, а онда се појави обучен с мокрим хлачама, брзо обуче осталу робу и одлети у камион, пали га и бјеж’ ! Ја шутим, он шути, па кад смо прилично одмакли, биле скоро Водице, не издржах па га упитам:

– “Па, шта је било, шта се ниси вратио гол како си и отиша него си и мене мора срамотити?“

– “ Е, не знаш ти на каквим сам ја мукама био! Идем ја према води и прођем поред једне гологузе Швабице, о драги Боже, каква ли је, обла, сисата и гузата, а све на њој тврдо и затегнуто, а шума јој од пупка до по бутина, а мени се овај ђаво диже исти трен, пуче ме по дробу ка праћка, а ја трк у воду да се сакријем и да га оладим. Вода ледена, а он се укочио, рачунам од леда ће спасти, али врага, неће па неће, него испод мене копа ли копа по песку, сав се изреза а не пада. И тада сам ти почео давати знаке, а ти пиздо нећеш, нег’ ме мучиш. Ево га и сад набрека, али не од Швабице него од рана.“ – исприча ми.

-“Неће ти ништа бити, море је то дезификовало.“ – кажем му ја.

-“А бубрези, плућа, ко зна шта још од ове мокрине!?“ – пљесну се по мокрим хлачама – “Да ниси случајно ово неком исприча, убићу те!“

-“Ма какви, стани ту негдје код прве биртије, попићемо чај и пиће, да се не прехладиш.“ – кажем му.

-“Немој ти мени “ ма какви“, него закуни се.“ – тражи он.

-“ Кунем се, нећу!“ – утврдим обећање.

– “Али брате, тко то може издражати де се не исприча.“ – доврши Бранко.

Мало касније ето ти Душка и Пере. Ми сви озбиљни, ухватили се политике, те овај чуо ово оно, овај прочитао ове новине овај оне, а Душко свако мало гура руку час у љеви час у десни џеп и нешто намјешта, док Боћо се не ухвати за леђа и тихо зајаука:

– “Ух, мајку му што боли, копа ли копа, свако мало.“

– “ Шта ти је, бубрези те боле?“ – уозбиљи се Душко.

– “Јест,каменац, копа ли копа!“ – Боћо ће с болном гримансом.

Бранко се измаче иза мојих леђа да буде што даље од дохвата Душка и за сваки случај да може умакнути кад примјети да се њему лице поче руменити, а онда друштво не издржа него наста опћа смијурија и понављање изреке “копа ли копа“.

Душко се онда преда, опусти и призна:

-“Јеси пизда Бранко, мога си сачекати бар два дана.“

– “А шта ћеш, и ти би сам исприча.“ – правда се Бранко.

-“Памтићу ону Швабицу, мајку јој милу, никад бре ни једна ми није дигла пуздру а да се не спусти онако дуго.“ – почеша се он кроз џеп.

С прољећа, кад је хрватство још више процвјетало, једног дана Душан Зарић покупи оно мало своје робице и врати се у Обреновац. Писао је да му пошаљу радну књижицу у ЖАС Београд, а Перо Бјелобрк рече да је чуо да су му неки претили и псовали га кад је нешто рекао са оним “бре“ како га је мајка научила.

 

Advertisements