Са Милицом би се чуо понекад телефоном кад би назвао школу у Клису гдје је радила. Мало о овом, мало о оном, а највише о студијима на Вишој. Она се жалила да има пуно посла и да не стиже учити, често иде на село кући, а помаже и сестру која иде у Трговачку овдје у Сплиту. И станове је често мјењала, газде ко газде, прва два мјесеца те пусте на миру, а послије поскупљују станарину, ограничавају топлу воду, измишљају додатне издатке, а ако нећеш платити онда сели.

Били су то пријатељски разговори момка и дјевојке родом из истог краја које су мучили слични животни проблеми без намјере једне или друге стране да се претвара у љубавну везу, мада ни за то врата нису била затворена. Сва моја агилност је спласна из страха да ћу бити одбијен, пошто је све код мене било у зраку, војска, студије, а нисам могао понудити ништа сигурно и опипљиво, а она је то знала и ничим није показивала да је колико толико за неку озбиљнију везу заинтерсирана. И то је тако у то време трајало, пријатељство и ништа више.

Тог априла коначно сам се рјешио испита из Комерцијалног пословања и професора Ферде Деморија. 29. априла 1971. године положио сам и тај испит с довољним. Тај испит сам хтио полагати у фебруарском року, али је професор био болестан и није било испита, а сада ми се није журило пошто ћу моћи тек најесен уписати трећу годину у Осијеку на Економском факултету. Послије неколико дана из деканата сам узео потврду о дипломирању и однио је у фирму, нека је имају у персоналном листу, ко зна када ће бити промоција и додјела диплома. Исто сам направио и у војном одсјеку у Книну и они су ми до даљњега одгодили служење војног рока. Љето без обавеза је било преда мном.

С опојним мирисом прољећа је младост живнула, Пјаца је сада свако вече била пуна, а одатле се послије сат два друштво разилазило на Риву, у шетњу према Звончацу, или на плес или се ишло кући. У то време упознао сам Марију Пејтовић, витку плавушу дуге косе, радницу у “Југопластици“ , која је због свог витког стаса и женственог грациозног хода била ангажирана као манекенка на творничким промоцијама нових “Југопластикиних“ модела. Дошла је на Пјацу са савојим женским друштвом, а упознао ме са њом Зденко, колега с Више економске, који је бацио око на њу, али изгеда без успјеха. Она се држала мало с висока кад је он био у питању, сматрала је да је престар као тридесетогодишњак за њу, а превише се класично облачио, па је изгледао још старији.

Ја сам се с прољећа поновио. Дао сам сашити одјело, један мјесец сам платио штоф, а други шивање и тако ми је било јефтиније него да сам купио конфекцијски готово. Накуповао сам и кошуља, мајци и хлача, све у модном тренду те сезоне, а није ми било тешко наћи одговарајући број због тјелесне грађе и све је изгледало као да је шивено према мени.

Она је била Имоћанка, тамо од Шестановца, отац јој је био приватни месар, а пола родбине јој је радило у Њемачкој као гастарбајтери.

Пратио сам је с Зденком на аутобусну станицу на Риви, јер је становала на Брдима код неких рођака, а пошто први наиђе Зденков аутобус он оде, а нас двоје осташмо сами да чекамо њен.

– “ Баш ми се још не иде кући.“ – погледа она на сат на Св. Франи.

– “Идемо прошетати, ако желиш?“ – понудим се.

– “ Може, идемо према Звончацу, од тамо ми полази четрнаестица за Брда, па ми је свејено на којој ћу станици ући.“ – предложи она.

Питам је да ли има момка, мора да је тако љепу и згодну стално опсједају.

– “ Опсједају ме, али немам, још није наиша онај прави. Ето, Заденко ми се набацује, он би се сутра женио, али се ја не мислим још удавати, има вримена.“ – смјеши се она док прича и набраја још неке такве прилике.

– “ А како то да ниси ишла у Њемачку кад тамо имаш пуно родбине већ се мучиш у “Југопластици“ за ту сиротињску плаћу?“ – питам је.

– “Моји добро стоје, не трибам радити ништа, а овди сам се запослила посли средње трговачке, шта би радила у оној пустињи код куће.“ – објасни она.

– “ Значи, рачунаш да ћеш овдје лакше наћи одговарајућу партију, зар тамо нема љепих Имоћана?“ – зафркавам је.

– “Оно што вриди је по свиту, дођу око Божића и Ускрса, а оно што је остало не вриди ништа.“ – смије се она.

– “Занчи, треба бити млад, љеп, богат и паметан, тешко ће то бити спојити у једноме, можда ћеш се начекати док такав наиђе?“ – шалим се.

– “ Све то, само не мора бити богат, ја имам за обоје.“ – шали се и она.

– “Онда и ја имам неке шансе.“ – гласно закључујем ја.

 

– “ Па, имаш ти свој поса!“ – устврди она.

– “Ма имам, није нешто нарочито, гледаћу нешто боље.“ – кажем јој.

– “А завршио си и Вишу економску и мислиш даље студирати?“ – изненади ме.

– “ О, па ти знаш више о мени него што си од мене чула?“ – одговорих протупитањем.

– “Лако се то сазна кад се распиташ о некоме?“ – смије се.

Стигли смо до полазне станице аутобуса и не стајући идемо даље до шетнице уз море. Она ништа не говори, а ја рачунам да има времена, аутобус вози до поноћи.

Сједнемо на зидић поред мора и као да нам понеста рјечи. Погледам је и узмем за руку. Она окрену лице према мени и обасјаше ме њене као небо плаве очи. Усне нам се спојише њежно, као лептир и цвјет. Дјевојачки опојни дах окупа ми лице. Љубили смо се без рјечи све страсније, а руке ми почеше миловати њене груди, обле с пропупалим брадавицама. Она само дубље уздахну и страсније ми прљепи усне, а онда се нагло трже:

– “ Враг си ти, знаш!“ – зацаклише правилни бјели зуби док руком намјести чуперак на челу.

– “Откуд ти сад то, обоје ово желимо, зар не?“ – насмјешим се.

– “ Десило се више него што сам очекивала, некако је нагло.“ – уозбиљи се она.

– “ У љубави нема планова, што спонтаније се јави то је љепша.“ – настојим одржати опуштену атмосферу.

– “ Морам сад кући, касно је.“ – подиже се са зидића.

– “Пштујем твоју вољу,“ – устанем и ја и узмем је за шаку. Она ме прихвати под руку, наслони се на мене и усклади ход.

– “ Били би лип пар.“ – рече.

– “ Зар нисмо, чинило ми се да то желиш, а и ја желим да се забављамо?“ – кажем јој.

– “ Па, хоћемо. Хоћемо ли се сутра наћи, али не на Пјаци?“ – предложи она.

– “Може ли код “Словенијалеса“, ту на Обали ЈНА, ту долази четрнаестица, у седам?“ – предлажем јој не откривајући своје намјере.

– “ Може, договорено, чекај ме, доћи ћу сигурно.“ – загрли ме у мраку десетак метара од аутобусне и дуго дуго се љубимо.

Зачу се мотор аутобуса, она се отргну из загрљаја и ускочи у аутобус који исти час крену. Кроз велики задњи прозор баци ми смјешак и пољубац с длана.

 

Advertisements