Тог јутра, послије купања и бријања, обучем ново одјело и кренем без циља преко Риве. Код Куле сретнем Анту Ивковића, некадашњег шефа станице Лабин Далматински, поздравимо се и послије пар формалних реченица он ме упита да ли сам слободан и да пођем са њим до жељезничке станице у “Комерцијалу“. Сада је он радио као комерцијални представник ЖТП-а при “Далмација цемету“, и иде се тамо јавити, а има и неки предлог за мене.

– “ Идемо, немам ништа у плану.“ – сложим се.

Тамо у Комерцијалној служби, испостави ЖТП-а, радили су Данко Сарага као шеф испоставе и Светислав-Славко Прибудић као његов референт и помоћник. Данко је био човјек висока раста, поткресаних бркова и као појава дјеловао ауторитативно, а био је жељезнички кадар који је у Загребу завршио Високу привредну школу. Славко је био средње висине, валовите свјетлосмеђе косе, увјек упицањен у одјело с краватом, избријан и подшишан, прави педантер, а необично комуникативан и веселе природе, да га је Данко знао опоменути кад би у својој живости претјерао.

Одмах, док смо се упознавали, осјетио сам да се овдје разговарало о мени. Знали су да сам дипломирао на Вишој економској и то комерцијални смјер, да сам био одличан ученик у средњој у Београду, а Славко, који је тамо завршио Вишу саобраћајну школу, истицао је како су ме тамо хвалили и његови професори као великог талента. Он је знао тако претјеривати, а можда је и чуо коју такву рјеч.

– “ Миле, ова двојица те хвале, а ја нисам ништа лоше чуо од осталих, па смо овдје нешто размишљали да ти будеш комерцијални представник при “Далмацији цементу“, јер Анте иде за шефа ЖАС-а. Плаћа је мања него прометничка, али има изгледа да се повећа, раде се измјене праилника, а дотле ћемо те држати на замјени с прометничком плаћом. Шта ти кажеш?“ – каже ми Данко.

– “Мало сам изненађен, али ја знам свој приоритет, а он је да завршим Економски факултет, и најесен уписујем трећу годину. Ако је тако како кажете, пристајем јер ћу имати више времена за учење.“ – одлучим се одмах.

– “Паметно младић мисли, река сам ја.“ – каже Славко.

– “ Можеш учити и на послу најмање пола радног времена, имаш канцеларије у станици Солин и творници “Првоборац“. Ујутро попишеш податке и попуниш евиденције, на крају мјесеца направиш обрачун који ти потпишу у управи “ДЦ“ и овдје у “Комерцијали“ и то је све. Уосталом, ја ћу ти показати.“ – каже Анте.

– “Ти формално припадаш Секцији, али с нама обављаш посао, они ти тамо само дају плаћу.“ – каже Данко.

– “То није битно, Ви се договорите са шефом Кершићем.“ – кажем му.

Славко изнесе пиће, наточи и наздрави:

– “За договор и за сретан почетак, обојици.“

Испијемо пиће, а Славко не затвара уста:

– “Рекао сам да је он прави, погледај га, прави пословни човјек, а не трапави жељезничар који не би зна с тим лоповима у “ДЦ“ три чисте проговорити. Кад га виде знам да ће Бартулица зинути, откуд нам овакви школовани кадрови.“ – говори он док се Данко не убаци:

– “Добро Славко, Миле ће се снаћи, а ми смо ту да га упутимо у посао.“

Славко, Анте и ја пођошмо у Магазин у Слит Предграђе, онако ради друштва Славку да изврши контролу, а ми да убијемо време. Успут смо, при повратку, сјели у ресторан у малој уличици насупрот “Слободне Далмације“ и Славко нас је частио ручком. Ових дана ће он средити сву папирологију па ћу ја почети радити за пет шест дана, углавном бићемо у свакодневном контакту.

И тако је ненадно дошла прилика да се рјешим извршне службе и почмем бавити својом новом струком.

 

Advertisements