Како смо се договорили у Комерцијалној служби позваше ме да почмем радити као комерцијални представник ЖТП-а при подузећу “Далмацији цемент“, са рјешењем о замјени. Дођем у станицу Солин гдје ме сачека Анте Ивковић и преда ми оно мало евиденција што је водио, уговоре и укратко објасни начин обрачуна. Тада смо отишли у творницу “Првоборац“ гдје ме упозна с Тончијем Кљаковићем, диспонентом отпреме робе и који је у име творнице био моја свакодневна пословна веза по текућим проблемима.

Тончи је био Солињанин, дипломирани економист, висок средњовјечни човјек пријатна изгледа и господских манира. Потражња за цементом је била тако велика да су му највећу муку задавале разне интервенције с виших мјеста да неког привилегује у испоруци, а што он по прописима не би смио, већ само по реду по датуму уплате и у уговореном року испоруке. Одмах сам схватио да је тих интервенција било пуно, да су ту и паре у питању, јер је људима требао цемент у грађевинској сезони, па су били спремни и подмазати да би га што прије добили и да такве молбе он не очекује од мене, јер му је и овога што има преко главе.

Слично је било и код Анте Љубића, диспонента у творници “Партизан“. На столу у књиговодственим дрвеним кутијама стајало је на хиљаде налога за отпрему приватницима који су нон стоп звали кад ће доћи на ред.

У творници салонита “Антиша Вучичић“ диспонент је био Анте Петрони, пријатан средњовјечан господин, који није био под толиким притиском као она двојица, али је роба била осјетљива у транспорту, па је долазило до великог транспортног шкарта.

Тада смо отишли у управу “Далмација цемета“ смјештену у небодеру у Кончаревој улици код комерцијалног директора за унутрашње тржиште Круне Бартулице, високог елегантно обученог старијег господина, и одмах смо нашли заједнички језик. Родом из Каштела, прошао је НОБ као борац и имао пријатне успомене на народ у Буковици, гдје је тада неко време боравио.

Тада смо дошли у Комерцијалу ЖТП-а код Сараге и Прибудића и договорили се око осталих појединости и ја сам од сутра могао почети самостално радити.

Канцеларије сам имао двије, једна је била у станици Солин, а друга у творници “Првоборац“, док ми је највћи дио посла био на терену око координације између радника ЖТП-а и “Далмације цемент“ на утовару вагона и отпреми возовима. То ми се свиђало, јер нисам био безан на неко фиксно мјесто и што се крећем према потреби посла. По формалној организацији радно мјесто ми је систематизирано у управи Секције, али непосредног руководиоца нисам имао пошто ми је посао био везан за више служби, од комерцијале ЖТП-а до оперативе у станици Солин и “Далмацији цементу“, а плаћа ми се исплаћивала у Солину. Третиран сам као самостални референт, уствари сам свој газда.

У станици Солин шеф је био Ћиро Вученовић, инжињер саобраћаја и бивши саобраћајни контролор, а његов помоћник Анте Кларић, инжињер саобраћаја и бивши транспортни контролор, Делија Иван, бивши отправник возова из Каштел Старог је био секретар станице, а администратор Марија Баковић, свршена гимназијалка родом из Плањана, кћерка опходара пруге запосленог у Секцији за пруге (ЗОП) из Сплита.

Станични благајник је био Петар Ефендић, високи крупни Сињанин, борац НОР-а, који је био и рањаван у рату, а робну благајну су водиле госпођа Темшић и Злата Папак, кћи погинулог жељезничара, која је са матером и двије сестре становала ту на станици.

Сви смо се одраније познавали, а сада сам свима требао објашњавати ради чега сам оставио црвену капу и ишао радити на ово радно мјесто, пошто губим бенефицирани радни стаж и на нижу плаћу када ме за стално распореде и за све сам имао исти одговор:

– “ Овдје не радим ноћу, не путујем на пругу гдје су ми трошкови већи и приоритет ми је завршити факултет тако да што се примања тиче нећу бити пуно оштећен, али ће ми бити пуно лакше студирати.“

Неки су одобравали, неки слегали раменима, а неки тврдили да сам направио погрешан корак, али сам рачунао да кад гледам на дужу стазу да је то исправно, јер би могао изгубити здравствену групу или се може десити нека грешка или несрећа, па гдје сам онда, кад ме распореде на још мање плаћено мјесто, а студије нисам окончао.

У станици Солн је била ОО СК па сам се ту по одредбама статута повезао и почео упознавати шта се у Партији ради, јер до сада због честих промјена мјеста рада нисам ни био на састанцима. Оно што сам знао о “маспоку“ и “хрватском прољећу“ било је с ТВ или разне штампе и односило се на цјелу Републику, а сада сам овдје видио разне бјеле, плаве и црвене књиге које су се односиле на стање у ЖТП-у и шта ко ту заступа.

Савкина струја је била доста јака и радила конспиративно на конкретним рјешењима, нарочито у кадровској политици, а декларативно износила познате опће фразе о пљачки Хрватске, њеном подређеном положају у СФРЈ, угрожености хрватске културе, језика и писма, повлаштеном положају Срба који су малтене окупрали и заузели сва кључна мјеста у милицији, политици, жељезници и другим важним подузећима и представљају продужену руку српских хегемониста који имају за циљ да наметну централизам и јаку савезну односно српску власт на штету других народа. Ради тога треба према постотку учешћа у укупном становништву распоређивати кадрове на свим радним мјестима, како не би долазило до доминирања једне националности над другом. Сви остали критерији за кадровску политику су мање важни, националност би требала бити главни критериј.

То се све нашироко и надугачко штампало у “Жељезничару“, који је од малих новина од четри стране постао такорећи књижурина од неколико стотина страна с вишеструко увећаним тиражем и учесталим излажењем у току мјесеца.

Друга струја је на то одговарала протуаргументима да је то све чиста демагогија, да је то одступање од Статута и програма СКЈ у фракционаштво, да се ту ради о буђењу авети најгорег вида национализма који се повезује с профашистичком и усташком емиграциојом у свјету под заштитом вањских непријатеља, да се заборавља на класни карактер Партије, да су у Хрватској Срби статусно конститутиван и суверен народ као и Хрвати, да им то нико није поклонио него су га у заједничкој братској борби са хрватским народом стекли и за то претрпили велики геноцид од усташке хрватске државе, да критериј националности не може бити никако главни за распоред кадрова у Републици већ знање, стручност, способност и класна свјест, да језик и ћирилично писмо је запостављено, да треба ићи на договоре са свима и финанцирати инвестиције од заједничког интереса за све републике, да нико Хрватској не одузима девизе већ да се хрватски туризам снабдјева по дампишким цјенама из других република и да зараде од туризма не би ни било да није тако, па се не може тврдити да су девизе само хрватске, да упоредни показатељи развоја СФРЈ демантују тврдње о пљачки Хрватске и да треба ту Савкину струју као фракционашку осудити и очистити СКХ од тога зла.

Чланови ОО СК у Солину прорађивали су послате им материјале у којима се тражила подршка једној или другој струји и добро су схватили бит проблема. За идеје “маспока“ нико није био:

-“ Партија није клуб навијача па да се у њу прима сватко коме падне напамет и плаћа чланарину, већ само они који су идеолиошки зато опредјељени и то су доказали кроз свој рад на радном мјесту, у омладини или синдикату. Савкине тезе не воде ничем добром и могу се сматрати више као борба за власт него за бољитак радничке класе и воде рехабилитацији поражених клеронационалистичких, фашистичких и усташких снага које са класном борбом Партије немају ништа заједничко и за то је довољан доказ величање Савке и њених поклисара у екстремној емиграцији која је огорчени противник СКХ и данашње СФРЈ. Очекује се да се такви ставови осуде и да се проведе досљедна примјена Програма и Статута СКЈ. Тражи се од Конференције СК на нивоу жељезничког чвора Сплит да се о томе расправи и донесе таква одлуке, а сви који су се експонирали као коловође “маспоковске“ акције избаце из СКХ и органа самоуправљања.“ – био је један од закључака ОО СК станице Солин.

Пошто је већина чланства СК у чвору Сплит била на таквим позицијама задужени за сазивање Конференције намјерно нису хтјели сазвати Конфернецију СК већ су преко својих поклисара обилазили терен и агитирали међу радницима, а тамо су се већ почели догађати најпримитивнији екцеси и сукоби на националној и вјерској основи.

Најжешћи сукоби су били на састанцима Радничког савјета ЖТП-а и Конференције СК ЖТП-а, гдје су “маспоковци“ под сваку цјену хтјели смјенити постојеће руководство ЖТП-а и функционере политичких форума, а то се онда путем емисара објављивало на нижим нивоима тако да је у сплитски чвор или станицу Солин увјек неко долазио и агитовао за своју фракцију, но Савкина сруја није добијала подршку јер су сви очекивали да ће ту нешто подузети друг Тито и пресјећи ствар, а да сигурно неће дати подршку Савки и Трипалу у друштву с браћом Веселица, Ђоданом, Пером Пиркером, Јонкеом, Аралицом, Брозовићем, и младим јуришницима Чичком и Будишом те компанијом из Матице Хрватске.

И ван партијских састанака смо о томе разговарали, па сам осјетио да желе чути шта ја о томе свему мислим и како те догађаје сагледавам:

– “ Перо,ти си био борац, рањаван си, значи ствара си ову државу и сигурно се сјећаш шта вам је тада био циљ: ослобођење од окупатора и домаћих издајника и стварање нове државе у којој ће на власти бити класа која ради и производи. За народе и нације и мањине је уведена равноправност на цјелом територију Југославије, Републике су административне јединице са називом по већинском народу, свуда је заступљен паритет као правило, често и на рачун квалитета. Заједничке институције као ЈНА, вањска политика и друге се финанцирају по кључу који једнако све терети, савезни закони су више смјернице или оквири него закони, који уједначују законске прописе Република гдје је све конкретизовано, у Партији важи демократски централизам, а тржиште и новчана јединица су јединствени. И од строгог централизма по свршетку рата ишло се што већој децентрализацији на Републике, али републичка руководства то не желе спустити ниже на котаре и опћине и мјесне заједнице. Поставља се питање зашто? Е, па ко нема власт над новцем нема је никако! Ту се налази сад један од узрока, на нивоу Републике се тражи још више власти и новца и тражи мања моћ савезне државе, али исто мјерило не важи за оне ниже, а то је дволичност.Ако се тражи децентрлизација према горе треба је спроводити и према доље у корист народа. Други узрок је превелика бирократска машина. Ви од мене боље знате колико је било чиновника а колико радника на жељезници, а колико их је сада. Није проблем у броју чиновника да они имају посла, него у томе да су они добро плаћени, а ништа не олакшавају већ комплицирају живот малом човјеку. Ствара се из тог слоја функционера и функционерчића нови слој повлаштених које су студенти 1968. године назвали “црвена буржоазија“, а и сами видите да је привилегирана, те лакше рјеши стамбено питање, те дјеца им добију стипендије, те упосле своје на добро плаћена мјеста у добростојеће фирме и да даље не набрајам. И сад се те ојачале републичке елите сукобљавају око власти и моћи међусобно и са савезном елитом. Како видите користе се сва могућа средстава, од фризираних економских показатеља и тобожње угрожености у културном и националном смислу, језика, писма па до шуровања са онима које си ти Перо гледао преко пушчане мушице. Не зазиру ни од тога да те своје лажи проспу у народ и тако га подјеле. Зато сматрам да је ово с “маспоком“ и “хрватским прољећем“ предалеко отишло и да ту ЦК СКЈ и друг Тито треба јасно да кажу о чему се ради и да нешто брзо подузму. Што се више одуговлачи остаће више талога који и за мањег невремена у будућности може јако замутити воду.“ – изјасним се.

– “ И ја тако мислим, можда би само дргачије рекао.“ – сложи се Перо Ефендић.

– “ Има ли истине у томе што говоре да су и партизани вршили злочине, “Блајбург и Крижни пут“ спомињу, а и Голи оток?“- пита Иве Деклија Перу.

– “ У сваком рату има злочина на обема странама, али код једних је то као код усташа и НДХ био разрађен концепт и план, а код партизана није, доста се на то пазило. Не можеш изједначавати Јасеновац и Блајбург. Они у Јасеновцу су убијани само зато што су друге нације и вјере, а ови из Блајбурга су били ти који су то све време рата њима чинили и одобравали у име усташке идеје и нове НДХ. У Јасеновцу су невине цивилне жртве, а ови из Блајбурга су окрвавили руке и душе с крвљу ових невиних жртава из Јасеновца и других логора широм НДХ. Крижни пут је искупљење крвника, да су били у Америци или Енглеској лошије би прошли, а Голи оток је девијација у СК, можда је то могло бити на други начин рјешено, али се радило о бити или не бити свој.“ – покушава Перо прењети своја сјећања и искуство из тих времена.

– “ А Степинац, зашто је он настрада?“ – мало и цинично пита Иво.

– “ Ђавла је настрада, требало га је живог објесити ка’ јарца. Шта мислиш да би Павелић могао створити НДХ, а да Степинца није било и Ватикана иза њега. Православце прекрсти у католике и покољи, јер им тако спашаваш душе код Бога, а тјело ионако није вјечно! И он за то тобоже није знао, као да то нису радили његови мантијаши? Па нису њему судили Срби, а требало је, него Хрвати. Свака усташка сатнија је имала свог душебрижника да даје опрост и командује клање, палежи. Ма то је требало све ликвидирати као највеће зло!“ – ражести се Перо.

И тако би из дана у дан претресали преко маренде шта се дешава и чему све то води дубоко се не слажући с “маспоковцима“ или “прољећарима“.

 

Advertisements