Роса је дипломирала на Медицинској школи, сад је требало тражити гдје би се запослила као приправница, а касније и засновала радни однос. Душан јој је обећао да ће погледати у Дому здравља или Опћој болници, али се данима не би јављао, па није знала на чему је. Имала је среће да је била љена сезона кад су годишњи омори па је главна сестра у Дому здравља упути у амбуланту Солин на замјену час на једном час на другом радном мјесту, али то није било право рјешење. Изгледа да се показала добра на послу па су јој ту замјенуу стално продужавали и тако је стицала неопходну праксу.

Душка је у Кисањама завршила осмогодишњу и уписала се у Книнску гимназију у коју ће свакодневно путовати возом, а Мирко ће тек у трећи разред основне школе.

Ћаћа је успио коначно добити инвалидску пензију и од отпремнине и заостатака обновио плочану кућу гдје је сада поставио циглени кров, нешто је и продужио тако да су израђена двије овеће собе с броским подом, ходничић и кухиња, а ископа је и конобу и направио гвоздену капију умјесто иструлиле дрвене.

Коначно су добили и струју, наш засеок на Влаци и Манастир Св. Аранђела. Сами житељи су копали рупе за пале, а материјал и монтажу је дала “Електродистрибуција“. Бар се неће више жмиркати уз лућерну.

Како то бива код заједничких радова дошло је до свађе око ископа рупа. Он и Иле Ћилитов су се порјечкали, а дошло је и до неких удараца, у којима је више страда понос него тјело. Кад сам дошао кући и чуо за то упитам шта је био разлог, а матер ће:

– “ Ђаво их зна! Иле ћио да Стевица што мање придонесе мимо других, те ун ће за њу ископати, а овамо уна не копа нит ун то за њу ради, а “Електра“ пожурује и прети да ће њиова екипа отићи. Ћаћа му приговорио, ма јесу и други, а ун друге пречу, а окоми се на ћаћу да и’ ун подговара и свашта поче претресати и теретити да ми мурамо највише ископати јер је ун и вас рачуна, када ви ту живите. Е, унда ћаћа рече му да му ун неће копати за љубавницу, а ако се рачунају и дјеца унда нека се рачунају и Стевкина и Јолина и осталије и рјеч по рјеч и ето ти враже, дође до туче. Иле напа ћаћу, овај се приватио бадиља и бранио и ето ти враже њи и струје. А свакако ту треба придодати и ракијетину коју су с јутра пили.“

Видим се послије с Миланом, а он ми прича и смије се:

– “ Дај их кврагу, старе будале, то се нас не тиче. Да Бог да се побили кад су таки. Они би најрадије да се ништа не дира, ништа не мјења, да је ‘вако како је сада најбоље и онда дођу ради тога надркани и бјесни што се ремети њихов блажени мир.“

– “ Сад не говоре, нека, оладиће се!“ – смијем се Милану кад ми показује како су се стари размахали као у вестерну о Дивљем западу.

На добро се човјек лако привикне па су сада сви купили радио, а ћаћи је Брацо из Њемачке донио “Simens“ радио са свим валним дужинама тако да је могао слушати и РФИ, Москву, Глас Америке и Дојче веле, а једино се бунио што се није добро чуо Радио Београд:

– “ И ми смо држава!? Радио главног града се најлошије чује, а радио сваког талијанског села као да је ту иза авлијског зида.“

– “ Па далеко је, ту су и брда и планине у Босни, сметају.“ – објашњавам му.

– “ Дашта је! Како се Радио Тирана чује по цјелој кугли земаљској ђе има и ђе нема Шиптара? Или Швабе? Или Рим? Зна се које је главно државно радио и уно се мура чути у сваком нуглу државе, а ова друга мугу и не мурају. То ти је код нас знак колико нам је централна власт јака, а доста се те власти прењело на Републике која свака своју политику води.“ – не да се он смести.

Тог љета је долазила и Савка у Кистање и држала говор. И поред свих обећања народ јој није повјеровао, а како се причало доста тога јој је и речено, а највише да погледа око себе и да може лако уочити да се у ове крајеве од рата наовамо ништа није улагало, ни у цесте, ни у творнице, ни у струју, ни у воду, да младост одлази трбухом за крухом по цјелом свјету, а видила је на Споменику колико је живота од ове сиротиње пало у Другом рату за ослобођење Хрватске и Југославије. Не траже они ради тога неке привилегије, само једнаки третман као и други крајеви у Републици. Кад се може градити индустрија у Имотском, Сињу, Триљу, Дрнишу, асфалтрати тамо сеоске путине, онда има пара да се асфалтира и цеста коју је Мармонт уредио од Книна до Задра и према Шибенику, развести воду по селима из водовода који је направила још Аустро-Угарска монархија и електрифицирати крај из централе која је изграђена на њиховом терену и њиховој Крци. Речено јој је да им она не треба давати што већ одавно имају: ћирилицу и српски језик и православну цркву још је Аустро-Угарска гарантирала, а народни уговори Срба и Хрвата Далматинаца с почетка овог и крајем прошлог вјека су гарантирали далматинским Србима и Хрватима иста и једнака права, а то је потврђено и крајем Другог рата на ЗАВНОХ-у у Топуском и Загребу. А то што је тада утврђено не спроводи се, што је видљиво на сваком кораку. Кажу да је обећала да ће се Буковици осигурати развој кроз посебни фонд који ће се основати и да ће тако надокнадити пропуштено.

– “ Да уна није планирала доћи овамо ми још не би добили струју, вјерујте ми!“ – Каже Иле.

– “ То је свима јасно, и на малом се мурало показати да се о нама води рачуна.“ – сложи се ћаћа.

– “ А ја ти кажем да ћемо се начекати још асфалта и воде, нека уни говоре шта оће.“ – вели Иле.

– “ Струју смо чекали скоро тридесет година, ни то нећемо мање.“ – сложи се ћаћа.

Кад је Савка отишла на обећања се заборавило, а ни она није била задовољна што није придобила за своју ствар и српски корпус народа.

– “ Не вјеруј Данајцима, оним из Загреба, ни кад дарове носе у Далмацију, нарочито српску!“ – помислих у себи након свих сазнања.

 

Advertisements