Љето зачас прође. Задњих дана аугуста одоше масовно туристи, почеше школе и врати се уобичајена колотечина живљења. Роса је још била на замјени у Солину, Душан радио у “Слободној“, а ја сам послао документацију на Економски факултет у Осијеку за упис пртог семестра односно треће године и нестрпњиво очекивао њихов одговор.

Јозо Гргић је био у истом положају.

Крајем септембра стиже позитиван одговор и ја се спремим на пут. Из Осијека ћу продужити у Београд и код Стеве и Браце у Барич. Јозо ће други дан путовати, требао је ускладити турнус како би спојио слободне дане и дане плаћеног допуста да има више дана за пут.

Стигао сам у Осијек у рано јутро, први пут сам у том граду, па сједнем у кафић на станици и наручим каву да се разбудим. Док сам пио каву и гледао кроз прозор на перон учини ми се да промаче колега из средње школе Душан Прерадовић. Хитро устанем и викнем кроз оближња отворена врата: “Дуле“, а он застаде, трен гледа и неодлучно стоји, а онда се насмија и притрча:

-“Ма, јеси ли то ти, не могу очима да вјерујем!“

Изљубимо се и ја га позовем за стол.

– “ Чекај ме ту да предам смјену, сад ћу одмах доћи, за десетак минута.“ – погледа на сат.

Исприча ми касније како ту ради као телеграфиста, није се још оженио, скита и губи дане.

Ја му рекох понешто о себи, гдје сам, шта радим и зашто сам дошао, а он ме упути гдје и куда требам ићи, гдје су хотели и који ми је најзгоднији.

– “ Ма, лако ћеш се снаћи, од станице до центра ти је Радићева улица, можеш трамвајем, можеш пјешке, није далеко. На по Радићеве десно ти је парк испред тржнице, а ту ти је Економски факултет. Е, па, сретно, морам на воз, идем кући у Подравску Слатину. Ако ти буде што потребно зови телефоном, ја ћу ти то средити.“ – опрости се он дајући ми број телефона.

А онда се сјети:

– “ Ту у КСР-у ти ради Миро Јадрешин, твој Далматинац, јави се и њему.Често смо причали о теби.“

Устанем и одем у КСР. Стварно, тамо за пултом у модром одјелу сједи Миро и кад ме угледа исколачи очи:

– “ Боже драги, откуд ти овдје?“

Поздравимо се и ја му укратко рекох којим сам послом, а он ме упозна с колегама:

– “Ово је Смиљана, а ово је мој шеф Фаик Субашић.“

Како то бива код жељезничара одмах смо нашли заједничке знанце, а шеф ме почасти пићем и кавом:

– “ Миле, драго ми је да смо се упознали, шта год ти треба у Осијеку само се јави, ми ћемо помоћи да не путујеш за сваку ситницу, а за кушет или спаваћа кола увек ћемо се постарати. Ценим то кад тако млади људи хоће напред, знам ја како је то тешко, ја сам се исто тако намучио.“

Гледам тог високог човјека, средњих година, дубока гласа и финих манира и спремног да искрено помогне и мислим се како је штета што нема таквих људи више, којима је задовољство и сврха живљења направити добро дјело.

Око осам се упутим на факултет и попуним потребне формуларе, извршим уплате и предигнем у библиотеци брдо књига које су улазиле у цјену школарине, а изавач је био Економски факултет Осијек или Свеучилште у Загребу у чијем је саставу факултет био.

С том пртљагом упутим се у хотел “Турист“ с колегиницом Станом с књиговодственог смјера Више економске коју сам срео на упису треће године на факултету. Она је дошла синоћ и ту преспавала, па ћемо тамо препаковати књиге да их буде лакше носити.

– “ Колегице Стано, шта ћемо онда? Ја одавде идем у Београд код родбине, ради возова путоваћу сутра ујутро, нема смисла да им дођем у поноћ.“ – кажем јој гледајћи на сат и брзо напамет рачунајући везе и трајање путовања.

– “ Тако ћу и ја. Сутра ујутро путујем у Загреб пословним возом, ноћас ћу преноћити овдје у хотелу.“ – и она рачуна време и везе гледајући на сат, већ је било око пет поподне.

– “ Онда можемо разгледати поподне град, а ја ћу узети сада собу кад будемо излазили.“ – предложим јој.

– “ Важи, тко зна кад ће нам се оваква прилика пружити.“- рече она.

Стану сам виђао на Вишој економској, познавали смо се по виђењу и јављали једно другом, али до сада нисмо никада били сами, ван већег друштва. Радила је у сплитском “Цестару“, била је Херцеговка, негдје од Груда, отресита и самостална, буцмаста тјела и округла лица с јамицама на руменим образима када би се насмијала, коврчаве свјетлосмеђе кратке косе.

На рецепцији узмм собу на истом спрату, прекопута Станине, и кренемо пјешке у центар града.

– “ Има овдје на факултету доста редовних студената из Сплита, само их ми не познајемо, а требаће нам за биљешке с предавања, нема све у књигама.“ – говори ми док прелазимо преко тржнице.

-“Упознаћемо их с временом, тек смо почели, биће свега, само треба учити.“ – причали смо углавном о студирању док смо разгледали типични аустроугарски изглед зграда. Кренемо љево поред хотела “Ројал“ и изађемо на овећи трг гдје је с љеве стране доминирала црвена катедрала с два висока звоника и кренемо према тамо. У то доба дана у цркви је било неколико старијих госођа и ми приђошмо ближе олатару.

Стана се прекрижи , а ја се прекрстим.

Она ме зачуђено погледа али не рече ништа.

Тихо изађемо и кренемо према Драви гдје угледамо ресторан “Бела лађа“ и ја јој предложим:

– “ Хоћемо ли овдје ручати, вечерати, па ћемо послије кренути овамо десно уз Драву или на корзо код “Ројала“?“ – питам је.

– “ Може, тако је најбоље, ајмо пловити усред Славоније.“ – насмије се она алудирајући на назив ресторана.

Наручили смо на препоруку келнера неки славонски специјалитет, а за вино нам је предложио илочки ризлинг, који наводно уз јело одговара. “Лађа“ је била уредан ресторан, келнери необично услужни, а сам објекат је дјеловао као да је то нека привремена монтажна грађевина, што му је пуно умањивало остале квалитете.

Мало ошамућени вином кренемо уз Драву према Тврђави, али нам се учини даје она сувише далеко па се на по пута упутимо преко Корза у наш хотел. Улична свјетла су била упаљена, а вјетар из Барање је почео бити прохладан. На рецепцији наручимо буђење, па одемо свак у своју собу. Истуширао сам се, обукао пиџаму и извалио на кревет да прочитам новине у којима нисам успио још од јутрос ни наслове погледати. А тада зачујем лагано куцање на вратима, устанем и отворим их, тамо је у свиленој спаваћици стајала Стана:

– “ Ниси заспао? Не могу заспати, вјеројатно од свег овог узбуђења око уписа, а мислила сам да ћу исти трен.“

– “ Уђи, листам новине, нисам навикао овако рано лећи.“ – кажем јој.

Она прође поред мене, запухну ме мирис дискретног парфема, а још више младог дјевојачког тјела, и кад се намјести према ноћној лампи примјетим да испод спаваћице нема ништа. Сједе на дно кревета и наслони се на јастук који стави испод леђа. Сједнем на малу хотелску фотељу одмах уз њу, сложим новине и бацим их на мали столић посред собе.

– “ Што има у тиску?“ – упита она плашећи се застоја у разговору.

-“Стално исте глупости, више ми је досадило.“ – кажем јој.

– “ Како ти на то све гледаш, ја не могу закључити о чему се ту заиста ради? Тко је ту у праву, тко шта хоће?“ – гледа у велике новинске наслове.

– “ Ми можемо знати само оно што нам они хоће рећи, а они увјек говоре тако да прикажу себе у праву, а друга страну у криву. Ту плаћа истина, а регрутује се неука и неинформирана маса као подршка једнима или другима. Који буду убједљивији више ће људи повући за собом, а онда с тим машу као јаком базом односно аргументом. То ти је политика, најпрљавија људска дјелатност од постанка људског рода.“ – покушавам јој исказати своје мишљење.

– “ Али ту се јављају многи познати научници, не можеш рећи да они не знају шта говоре?“ – противи се дјелу мог размишљања.

– “ Јављају се само слуге политичара, а не науке, интелектуалне курве који се на овај начин боре да дођу на неко угледно мјесто у Академији, Свеучилишту или нешто слично, а то постају помоћу политике, а не наука као главног ауторитета. Да су стварно способни као научници били би ван политике и доказивали се у струци без обзира какве су посљедице њихових научних сазнања на политику група или појединаца. Ето, Ђордано Бруно је био сигуран у своје научне налазе па је на инквизицијској ломачи ускликом “ Ипак се окреће!“ остао на своме научном сазнању не марећи за живот, а ови ће сутра тврдити супротно од овога што данас тврде, као што су се и досада окретали према вјетру политике као пјевац на димњаку. Погледај Брозовића, до јуче је тврдио и радио на српскохрватском као једином језику, а данас тврди да је хрватски посабан језик, Јонке исто тако, Повјесничари чак тврде да су Хрвати неко иранско племе, да нису Славени. Бана Јелачића дижу у небеса, а неће да кажу да га је на бански трон рукоположио српски православни патријарх Јосиф Рајачић, а загребачки надбискуп није хтио, да тог бана и данас Мађари проклињу, да је био ћесарски слуга и да је првенствено гледао на своје пробитке, а не на пробитке хрватског народа, да физичар Супек лаже када каже да су Срби православци дошли на ове територије у шеснаестом вјеку с Турцима, а чему су онда служили православни манастири од првог до тринаестог вјека на тим просторима, неће да кажу шта су и код кога су Ћирил и Методије ширили хришћанску вјеру, није их ваљда васељенски патријарх послао да шире католичанство за рачун папае, неће да кажу да је Далмација била увјек самостална и да је тек 1918. године постала саставни дио Хрватске и Југславије, шути се о Великој кнежевини Моравској на просторима данашње Чехословачке, Мађарске и код нас изнад Саве, итд., да даље не набрајам. Из новина се наука не учи већ из прашњавих књига затворених по библиотекама. Штампа, ТВ и радио су пропагандни медији који мјесе јавно мјење, то је добро Гебелс радио за Другог рата, а сада сви политичари и властодршци од њега као корисно за своје работе преузели.“ – изговорим у једном даху.

– “ Па, јеси ли ти у Партији?“- гледа ме широм отворених очију.

– “ Јесам , већ пет-шест година, али ме то не спутава кад ме нешто интересује да погледам у књижурине у Научној библотеци и другдје и упоредим истраживања и мишљења више аутора и мислим својом главом.“ – кажем јој.

– “ Видила сам кад си се данас прекрстио у Катедрали да си православац, а сад ми је још чудније, Партијац, па се крсти?“ – насмјеши се она.

– “ Нико ме није тјера да улазим тамо, а поштујем свету кућу у коју сам ушао и оне који у то вјерују. Па и паметнији од мене су били вјерници на свој начин као Тесла, Галилеј, Њутн, већина Нобеловаца свих струка. А људски род још је мало тога научно доказао да би могао негирати оно Нешто што вјерници зову Бог. Свећеници кажу да ни за љубав нема научних доказа па ипак постоји и покретач је свега.“ – настојим се рјешити ових тешких дискусија – “ И сматрам да чланство у СК не искључује могућност поштивања вјерника и вјере као другачијег мишљења и убјеђења, као што очекујем да се и моје мишљење поштује с њихове стране.“

– “ Хм, за љубав нема научних доказа, а постоји?“ – насмија се она.

– “ Имам прошека, хоћеш ли пробати?“ – нудим је – “Оставимо се тешких тема!“

-“ Откуд ти сад прошек, баш хоћу.“ – изненади се.

– “ Носим родбини, начећемо га, нема везе, скоро сам на њега заборавио.“ – смјешим се.

– “ Немој, како ћеш поклонити начето.“ – типично женски опрезно, двоуми се још.

– “ Купићу други, не брини за то.“ – извадим из путне торбе боцу и оперем хотелске чаше.

Куцнемо се и отпијемо, она лагано језиком лиже љепљиве усне. Сједнем до ње на кревет:

– “ Немој, ја ћу.“

Усне нам се спојише у слаткасти пољубац, а рука ми клизну кроз деколте спаваћице у једре груди. Оне су се надимале од страсног узбуђења. Тјела нам се у загрљају спустише по дужини кревета, њена се клизава спаваћица повуче и откри једре бутине, бијни чуперак и округлу бјелу гузу. Трже се:

-“Угаси свитло, молим те.“ – шапну постиђена изненадном голотињом.

Придигнем се, притиснем прекидач на ноћној лампи, соба утону у полумрак и журно скинушмо спаваћицу и моју пиџаму те се гола тјела спојише у загрљају. Међуножје јој је било топло и влажно до по бутина, а она се тад намјести на леђа и снажно ме привлачи на груди, крупне и набрекле као да ће се сваки час распукнути.

Мушкост јој клизну у врућину међуножја, а она поче лагано њихати куковима. Главу је забацила и затегоше јој се вратне тетиве и жиле, зарих лице тамо и палим јој дахом врат и подбрадак. Кукови ми клизе уз њене обле и једре бутине и трудим се да продрем снажно у њу до краја. Прсима гњечим њене сисе, а тад ми руке обухватише њену облу и тврду гузу, она подигну ноге и с њима ми обгрли кукове, па кревет у заједничком ритму птпоче шкрипати и цвилити. Изненада дубоко уздахну, зграби ме рукама око рамена и чврсто ме стисну, подигну гузу од кревета и у грчу се укочи.

– “ Ах,ах, још мало, ах.“ – застења и оста у истом положају док се сјеме изли у њу, а тада обоје се разлишмо по кревету.

Обгрли ми лице и пољуби ме у сува уста:

– “ Јесам ли била добра?“ – прошапута.

– “Аха, било је љепо.“ – кажем јој тешко дишући.

– “Јесам ли дебела?“ – погледа низ тјело махинално клизнувши прстима од сиса до трбуха.

– “ Ниси, ти си само “пупаста“, како код нас кажу. Нема ту нигдје целулита, све је тврдо ка камен.“ – јагодицама прстију штипкам је по слабинама.

– “ Имам јаку крв, волим секс. Сестре су ми се удале у шеснаестој, трибала сам и ја, али ме зезну један наш гастарбајтер, оженио се у Њемачкој са Швабицом, нек иде ђавлу.“ – шапуће ми на ухо, тражи разумјевање и оправдање.

– “ Видим да си зрела цура, да имаш искуства.“ – кажем јој.

– “ Па зашто ти ниси био агресивнији? Цило вриме сам чекала кад ћеш ми дати неки знак, покушати нешто.“ – приговара ми.

– “Дјеловала си некако превише озбиљно, пословно, строго, мислио сам да имаш озбиљну везу и да би погрешно протумачила да користим пригоду на првом дружењу.“ – правдам се.

– “ Пригода бере јагоде,“ – насмија се -“ зар стварно дјелујем тако мушкобањасто?“

– “ Мушкобањасто!? Поред ових сиса и ове гузе, ма какви, то је више зрелост и пословност, финесе у понашању.“ – објашњавам јој.

– “ А сада?“ – милује ми мушкост.

– “Права си расна жена која зна шта хоће. То сам већ вечерас видио кад си дошла без гаћа, само у спаваћици. Мало би се њих усудило тако обучен доћи у госте.“ – смијем се.

-“Лопове, видио си да сам без гаћица, како?“- пита широм отворених очију.

– “Према свјетлу лампе видио сам ову округлу гузу, бујни чуперак и сисе без ређипета.“-смијем се.

-“Враже, а цило вече ме мучиш филозофијом. Баш ме брига за то.“ – навали се обло тврдо пупасто тјело на мене и поче ме давити пољупцима.

И трајало је тако цјелу ноћ, боцу од прошека смо оставили у канти за смеће.

Старија госпођа на рецепцији се загонетно смјешила кад смо враћали кључеве соба, пожели нам сретан пут и позва да им опет будемо гости.

Стана отпутова “Подравка експресом“ за Загреб, а ја локалом преко Ернестинова за Винковце. Након пола сата брзи воз је из Винковаца грабио према Београду, а ја сам одмах заспао. Из сна ме тргнуло нагло кочење код Старе Пазове, ваљда на сигналу, јер су около видила само прашњава поља иза као буба ситних трактора и сиве њиве под кукурзном сламом.

 

Advertisements