Улазак воза у Београд, кроз разна успутна сметлишта и депоније, дрвене и картонске кућерке циганских насеља и разних олупина у многобројним отвореним складиштима скрајнутим у неки нуглић и уз покидану жичану ограду уз пругу, био је исти као и прије пет година.

– “ Нигдје нема ружнијег прилаза граду од овога.“ – чујем како разговарају двојица средњовјечних пословних људи пушећи уз прозор.

– “ Јесте бре! Обишао сам целу Европу, али овако ругло нисам видео. Као да улазимо у неку огромну депонију ђубрета, а не у главни град.“ – прокоментира други и баци пикавац кроз прозор.

Ни по преласку моста преко Саве нисам видио ништа ново послије скоро пет година одсуства. Оронуле жељеуничке хале и хангари, разбацани хангари и шине, тамо у даљини према води хаос од разних импровизираних складишта, зградица сивих оронулих кровова, као да је неко велико дјете разбацало своје старе играчке послије игре која му је досадила.

Пређем преко улице на “Ластину“ аутобусну станицу и уђем у аутобус за Обреновац. Све је исто као да нисам био ни одсутан толико времена. Присјећам се путовања за Умку, састана Мајром, гледам позната мјеста и чини ми се да је то давно, давно било. Сјета ми прели душу и осјетих дубоку жал за тим данима.

Сиђем код “Колоније“ и уђем у бифе да попијем пиће и истјерам ту сјету и приберем се. Драго ми је да видим своје, али ме мучи то што ћу морати слушати оговарања, правдања и образложења. Требам се јавити и Стеви и Браци и добро одмјерити време да једнако проборавим код обојице, јер ће помислити да неког протежирам ако и минут останем код једног дуже.

– “ Ма, ко ће пазити на сваку ситницу, нек мисле шта хоће, што год да направим или кажем некомеће бити криво.“ – помислим и упутим се у Колонију бр.20. гдје је Стево становао.

Међу типским зградицама радничке колоније пронашао сам број 20 и позвонио. Отвори Љубинка, загледа се и изненађено ће:

– “О, Бато, хвала Богу да си коначно дошао!“

Иза ње је стајала мала плава буцмаста цурица и гледала ме не трпћући крупним плавим очима, била је то мала Дијана, коју сам прије четри године сликао као бебу која је још пузала по Гувну на Влаци у Кистањама. Мало се застидила и ухватила за Љубинкину вешту провирујући иза руба док је Љубинка пристављала каву и доносила пиће.

Од Љубинке сам исцрпно чуо све што је било ових година, док је дошао Стево с посла, о Браци, Ружи, њиховом вјенчању, свађама, садашњим контактима, све оно што је писано у писмима само детаљније и пуно пуно опшрније. Приговарало се мени, Роси и Душану, родитељима, како се слабо јављамо, како се удаљавамо једно од других и како то није добро. Стево је пијуцкао вињак, потврђивао Љубинкине рјечи са њему својственом благошћу и миром на лицу.

Питам га о послу и фирми, каква је плаћа, односи у фирми и тако то, да промјенимо тему, а он одговара кратким, простим реченицама, по двије три рјечи на свако питање, како је тамо шеф одржавања, плаће нису Бог зна шта, и да је уписа Вишу школу за ораганизацију рада и помало учи, а посла има преко главе, па га често зову и ван радног времена на разне интервенције. Размишљао је да иде ван радити, а онда би му одузели станчић, овај је добар какав је такав је, ваљда ће бити боље.

Мала Дијана се “припитомила“, ослободила и показује своје играчке и оно што је научила у вртићу, дајући свему томе озбиљност како то већ дјеца знају предочити.

Ту сам код њих преноћио, а сутрадан сам отишао код Браце чија је кућа била неких тристотињак метара даље уз саму цесту.

Упознао сам Ружу, Нану и малу Наташу, и сада слушао њихову верзију догађања. Одмах сам видио да је Ружа од Браце пуно старија иако је настојала, што облачењем, што шминком, ту разлику што више смањити. Причала је непрестано, о овом, о оном, не обазирући се да ли неко нешто говори или да ли је слуша. Тако сам сазнао да мора у болницу на операцију срца и да је пуно забринута ради тога, а ту болест вуче од дјетињства. Иако Андрија ради у Њемачкој мала му је плаћа, стисли су се јер су трошкови велики, а да није Нанина рада и мировине, не би се могли ни прехранити.

Мене нико није питао како је радити и студирати, о томе како је Роса била на Душанову и моме терету цјело време школе, а схватио сам да не треба то ни спомињати, јер по њиховим причама је њима теже него мени. А убјеђивати их у то било је исто као гурати Сизифоф камен уз брдо.

Враћајући се, у возу, размишљам о свему, а онда ме као гром из ведра неба погоди сазнање да су они сада посебне породице, да је то природни пут којим се раслојава старо стање ствари у једној фамилији, да су њима ближи њихове жене и дјеца него ја и остали из старе фамилије и да то тако мора бити. Ништа се више није могло вратити на старо, осим љепих, далеких и прозрачних успомена очишћених од свих оних лоших и тегобних тренутака који би их кварили.

У Кистање, на Влаку, сам стигао раним јутарњим возом. Одмах по проласку Плаца запусљусну ме онај осјећај лакоће тјела и духа који би увјек осјетио кад би долазио кући, у родни крај. Плућа би се ширила, тјело постајало лако као перце, а душа би ми кликтала од заносне среће, и очи уочавале сваку и најситнију промјену која би настала:

-“ Ова смрека је порасла, овај камен је неко преврну, види како се разграна овај некада запрцани растић, Мишко ове године није заора Зоркину њиву, струга на Великој башчи само што се није срушила, на Игралишту дјеца више не играју, смоква иза Појате се осушила.“

Матер је у авлији трчала за послом. Она је у зору истјерала овце и чувала их у Смрекама док се ћаћа не извуче из кревета и попије ракију и каву, полако се расањујући, а онда кад је смјени она трчи да храни кокоши, прасад, чисти кућу, кува ручак, пере робу и дочека са марендом ћаћу који би ускоро стигао с овцама.

-“Види, стига ми роде, срећа мајина!“ – загрли ме мокрим рукама од прања суђа.

-“ Како си, има ли шта ново?“ – питам је док сједам за мали кухњски стол.

-“А шта ће ође бити нуво, увјек исто. Душка, како знаш, иде у Књињ у гимназију, Мирко ту у Кистање, ја и ћаћа увјек око овчина, дан нућ, а ту су и краветина, и куњ, магаре, кокоши, прасад, о винограду и пољу да не говорим. Мучимо се, шта ћеш.“ – настави се она.

– “А ти, како здравље?“ – враћам се на оно што она избјегава.

– “ Зна га Створац, час заболи ово, час оно, а ко то рачуна, како дође тако и прође, нема ме ко замјенити, а ћаћа ти по старом, увјек му неки Бог фали и ћера по своме, што старији то гори, нема посла који ће брез мене направити и увјек га мураш гурати. А увјек нервозно, љуто, Боже га сачувај.“ – жали се она.

– “ Ђе је сад он?“ – питам је.

– “ Ено га код овчина, сад ће их ун спурлити кући. Ја се дигнем и ишћерам, а он дође кад се раздани, док се накани прође јутро, а мене ође сто послова чека. А ун дође одма замном, маренда и јопет у лезину до ручка, руча, попије каву и унда оде с овцама до заласка, слуша радио, пуши и роња. Слаба ми вајда од њега.“ – наставља се она жалити.

– “ Па зашто их он ујутро не истјера, шта ти то мораш чинити?“ – питам је.

– “ Е, да је полетан и би! И да разумије како ни мени није лако. Али не муреш ти то њему доказати, оста је на старом адету и готово. Тако му је добро, а слабо га брига за друге. Шта ја ту мугу, ћути и трпи, није ми лако.“ – жали се.

– “ Оћеш да му ја кажем, да се мало тргне.“ – предлажем јој.

– “ Немуј, нећеш ништа промјенити, нема ту пумући!“ – успротиви се одлучно.

Клепка се зачу на авлијским вратима и ћаћино закидање:

– “ Срећу ти враг одњо, ђе ћеш тамо! Е види ђавлине, да је неко ћера тамо не би је наћера до Божића, Боже сачувај!“

Једна врбаста овца кренула умјесто у јару иза јаре одвајајући се од стада. Изађем на авлију и помогнем му утјерати овце у јару.

– “ Откуд ти роде, кад стиже?“ – поздрави се са мном снуждена лица – “ Полудићу с овим ђавлинама, сваки дан вако.“

Уђошмо у кућу и сједошмо за кухињски стол.

– “Оћеш ли одма јести или кашње?“ – пита га матер.

– “Немуј одма, нешто ми се не рачи јутрос.“ – извади цигарету и запали.

– “Да се њеси преладио, лако је то у ово доба.“ – матер ће.

– “ Зна га ђаво, сваки враг лети на чељаде.“ – повуче дим и љутито га отпуму.

Ули ракију у бићерине и попишмо је.

– “ Па како је код тебе роде?“ – упита он мало откравивши лице.

Испричам му да сам уписао трећу годину факултета и да сам био два дана у Баричу код Стеве и Браце.

– “Па, како су уни, јесу ли се измирили, ког врага су се имали и свађати?“ – распитује се.

– “Па, пишу ти, углавном су добро, мале плаће па кукају, уобичајено ки свуда.“ – казивам укратко.

– “То мени није ништа јасно. Стево ради од јутра до сутра, стан има, дјете још мало, Љубинка га чува и јопет не мугу на крај!? Па шта се Љубинка не запосли, а матер јој нек причува Дијану, па ће им бити дупла примања?“ – вели он.

– “ Нема посла, тешко се запослити, би она сутра.“ – кажем му.

– “Кад се мура унда се ради уно што ти нуде, колко је њи шта не раде у својој струци, а не чека да му у квалификацији буде слободних мјеста. А уни, видијо сам ја кад сам бијо тамо, купују све за кућу као да су на Теразијама, требало би да имају малу своју башчицу, па бар зелен не би куповали, да шћуле што кокошињца да имају јаја и меса. Река сам им ја, али неда се то њима, а ни од већије плаћа од њиове не муре се живити као што уни оће да живе. – замишљено ће он.

-“Немају они земље, гдје ће правити башчу.“ – браним их.

– “ Имају ђе оће и земљу и воду, није уно Буковица да треба минирати крш и навозити земљу. Ђе год бациш зрно уно никне. Тешко се њима прљати, оће уни уз радничку плаћу господски живот. Е, то нејде скупа!“ – неда ми за право.

– “Шта ја знам, како их воља, не могу ја ту ништа.“ – кажем му.

– “ А Брацо и његови?“ – пита даље ћаћа.

-“Ружа мора на операцију срца, не може се више одлагати.“ – кажем им.

Матер стоји код шпорета и слуша, не мјеша се.

– “ Ето ти га на, у тим годинама операција срца, па шта јој је?“ – упита пн забринуто.

– “ Ваљда то вуче од раније, више љекови не помажу, мора се под нож.“ – велим им.

-“Јадна муја дјеца, шта направише. Говорила сам им ја да се врате вамо послије школе, нашло би се посла, али не послушаше. Свака њима част, унај народ није наше нарави. Љубинка је спретана, али живац, ни ситницу не муре отрпити, а Ружу нико не би наговорио, не затвара уста, а из куће ниђе не излази, болесна жена, шта ћеш. А и старија је доста од Браце иако то обоје крију. А матер јој, “све ја , све моја Ружа“, када Брацо не прима добру плаћу. По њеној причи крепали би по Брациној плаћи.“ – изби сад из матере.

– “ Други крај, други начин живота, друкчији обичаји, то је тако.“ – кажем јој.

– “Да су њи двије на мум мјесту не би ни мјесец дана издржале. Њесу се њиове жене научиле радити тешко ки наше ође. Само једна другој на каву, побришу прашну по кући, трк у дућан, нешто на брзину спреме за ручак и кукају како им је тешко и како се нема пара. А за каву, цигаре и пиће потроше више него на рану и робу. Не ваља то, на тај начин се не муре ништа стећи. То је живот од данас до шутра, ки Цигани, кад највише пара имаш највише и’ треба штедити, брзо се уне измигоље и кад чуваш, камоли кад не водиш рачуна.“ – настави се она.

– “ То је њихов живот, нека га сами уређују како знају.“ – говорим им.

– “ А унда нека ми у писмима не кукају, шта им ја мугу пумући с трипут мањом пензијом од њиове плаће, а Душка и Мирко сваки дан за нешто траже у школи. Ово јањаца што продам дам за порез, пашарину, остане ми једно двоје за славу и Божић да закољем и то ми је сва корист од њи, а цјелу годину се нас двоје мучимо од зора до мрака око њи.“ – сад се ћаћа узјогуни.

– “ Јадни муј Брацо, нашто се ун намјери? Није било цуре у крају која би га одбила, поручивале мени жене, ево му ове, ево му оне, све љепша од љепше, богатија од богатије. Сад ну је џабе, цјели живот ће плаћати своју лудост.“ – сјетно прича матер погледа заљепљена за прозор.

– “ Немој мајо тако, можда је он сретан, њему се тако свиђа, шта ти ту можеш.“ – разувјеравам је неубједљиво.

– “ Говори ти шта оћеш, ја сам му матер и знам шта му је у срцу и души, а ун то неће никада признати, прије ће цркнути. Зато ти послушај, узми цуру из нашег краја, наше нарави и обичаја, лакше ћете се разумити и кад је добро и кад је тешко кад сте на исти начин одгојени.“ – прикричи ми она.

– “ Реци ти мени шта је с Душаном, јели се ун оженио или није?“ – ћаћа ће.

– “ То ни ја не знам! Станује тамо, понекад наврати у стан, а за никакво вјенчање нисам чуо нити ми је он шта рекао.“ – одговарам одлучно.

– “ Па, јеси ли видио ту цуру?“ – он ће.

– “Јесам, једном или двапут, знам да јој је име Катја, да је из Врањица, ти знаш гдје је то, да има сестру удату, матер јој је умрела, а ћаћа стар и болестан и да тамо имају неку кућу, гдје сви скупа живе. Толико знам.“ – кажем им.

– “ Па, јели чему, како изгледа?“ – пита матер.

– “ Згодна, љепа, радила је с Душаном тамо у Комитету, а сестра јој ради у банци. Не знам ни ја више од вас.“ – браним се.

– “ Боже, зар мура ићи тако наопако?“ – ћаћа припали другу цигарету.

– “ Ајте ви једите, идем ја за послом.“ – матер ће и стави на сто фригана јаја са сланином.

Док ми једемо она склања прљаво суђе и спрема га за прање.

– “ Мајо, што ти не једеш? Остави сад то.“ – кажем јој.

– “Ја сам попила ћикару варенике и појела комад крува кад сам дошла од оваца, не мугу ништа више до ручка.“ – отклони она понуду.

– “Тако уна стално, једе ки тица, увје је сита.“ – ћаћа ће.

– “ А шта ћу кад не мугу.“ – брани се она.

– “ Има ли шта грожђа?“ – питам их кад смо зготовили с јелом.

– “ А има, могло је и боље.“ – ћаћа ће.

– “Идем ја прошетати до тамо, да видим.“ – рекох.

– “Понесиде Шарку јести, везали смо га тамо до Смрека да чува грожђе од јазаваца.“ – рече матер и да ми лончић с храном.

Пођем у До и кренем у виноград. Послије киша зазеленила отава, а лишће по дрвећу зарудило. У винограду између жутосмеђег лозовог лишћа смију се модри и златножути гроздови опрани росом. Шарко се јави лавежом да зна да ме опазио и да добро ради свој посао. Од радости се поче умиљавати кад приђох не дирајући храну док га не помазим.

– “ Сад једи, мораш радити мој Шарко, тако ти је то.“ – штипнем га за уво и притиснем му прстом ,,црну гумицу“, како би дјеца говорила, на њушци. Погледам према Великом растићу, а њега нема више тамо.

– “ Шта је сад, нису га ваљда одсјекли?“ – кажем наглас и кренем тамо. Стварно је одсјечен, а сад увис јури му некадашњи млађи парњак.

– “ Мајо, шта сте одсјекли Велики растић?“ – питам је по повратку док она храни кокоши.

– “ А, дошли бачвари Србијанци, одсјекли га и исцјепали па ће на љето правити бачве. Ено цјепаница у ватреној кући, суше се. Кажу да ће од њега направити двије бачве од три екта и једну од по екта за ракију. Боже шта су спретни и њесу скупи.“ – објасни она.

– “Па, зар нису могли од других растића, куд баш њега?“ – криво ми.

– “Ун би за коју годину престарио, па није ни за шта, изјело би му се срце, а ‘еси ли видио да унај млађи сад расте ки из воде. За коју годину ће бити већи од овога.“ – тјеши ме.

Предвече одем по Бећара и краву у Градину, а прије него шта сам их пустио из ограде одем до Пиштаваца, сједнем на старо мјесто и запалим цигарету.

– “ Ако постоји Рај мора да овако изгледа.“ – помислим гледајући јесењим бојама офарбани кањон Крке. Она као да се смије од среће својим зеленим ведрим очима. Буњевачка брина и Доња брина обасјане залазећим сунцем шарене као дуга, а наша и Чучевска брина се обукле у тамнозелену боју зеленике. Обасјани залазећим сунцем црвене се Манастирски кровови и бјели витки звоник окружени мркозеленим чемпресима. Тишина заглушила уши, чујем откуцаје свог срца. А онда се разли мједени звук светих звона, меко, слатко и богуугодно, изворни звук прихвати јека Доње брине, па Буњевачка брина, Брзица и Чучевска брина и све се стопи у величанствени рајски хармониј.

Устанем и прекрстим се тр пута, сачекам задњи одјек и кренем ка струги од Градине.

– “ Хвала ти Свети Аранђеле што ми напуни душу радошћу и смиреношћу.“ – прошапутам идући озелењеном стазом кроз шумарке мрке смреке.

За вечером смо сви у кући. Душка је стигла поподне из Книна, из Гимназије, а Мирко из основне школе. Они се са ћаћом и матером препиру као равноправни, а ови то трпе, што се у моја доба њихова узраста није могло ни замислити.

– “ Ил’ сте ви остарили, ил’ је то нови стил младости?“ – смијем се ја.

– “Дашта смо него остарили, ћаћи је педесет, а мени само што није, а њи двоје су јачи од нас.“ – осмијеши се матер.

Ћаћа слуша Радио Загреб, дневник је, и сам за себе коментарише:

– “ Исто су говорили Радић и Мачек прије рата, а ови исту козу деру ки и уни унда. Па што се унај прч не јави и не прекине та срања, још ни ране из рата њесу зарасле, а они би јопет клали, палили и безданке пунили. Унда су говорили да и’ пљачка српска буржоазија и краљевска камарила, а сад буржоазије нема, па ко сад пљачка кад су у Србији и Македонији плаће мање него ође? Ето, наш Мире у “Кисталу“ има већу плаћу два пута него наш Стево, а ни основну школу није завршио. Ко у то муре повјеровати?“ – љути се он.

– “ То ти је борба за власт између “црвених буржуја“, како су их студенти називали још 1968.“ – кажем му.

– “ А како је теби на послу, у граду, има ли тамо проблема?“ – пита ме.

– “ Не свиђа ми се све што чујем, али ме засад никео не дира. Доста је и Хрвата који нису задовољни што се шурује са национализмом и прусташком емиграцијом.“ – кажем му.

– “ Нешто ми приговарају ови на Кистањама у вези Душанових чланака, јеси ли их ти читао?“ – пита ме.

– “ За оно што сам читао немају разлога, он углавном пише о привредним темама.“ – кажем му.

– “ Да је нешто негативно писа о Жанку, тако ми веле.“ – објасни детаљније он.

– “ Он је могао у новинама прењети нечији говор, а то није његов став, и то се не може њему као новинару приписати, а ко то приговара?“ – питам га.

– “А борци, Стеван Рњац и компанија.“ – вели он.

– “ Нека се они најприје науче читати, па ће им све бити јасно.“ – браним Душана.

– “ Не знам, река сам ја њему одавно да је то вражији поса, увјек си крив, а немаш заштиту.“ – врти он главом.

– “ Ма, нешто ће се до краја године у вези овога направити, неће још дуго овако, тако чујем.“ – велим му “откривајући“ своју наду.

– “ Није ни оволико требало! Није требало троскино сјеме сијати, кад тад ће тргнути јопет, кад се најмање надаш, ма колико је ти чупа.“ – вели он мудро набирући чело.

– “ Тито ће сигурно реаговати, не може се даље овако.“ – опет ја износим своје процјене.

– “ Велим ти ја да је ун окаснио! Ун ће њих неколико смјенити, талог ће се стишати, али ће тамо остати клице које ће букнути и нагло израсти у правом моменту. Не би се ови ође оволико јуначили да немају подршку изван земље, а ти исти су дозволили да најгори усташки олош код њих живи и ради против нас ође, а сада су га активирали и чујем ја на “Гласу Америке“ на чијој су страни. Не мугу бити политички азиланти уни који су држали пушке на Хитлеровој страни, уни су се борили и против савезника кад се гледа шире, али сада се уни предтављају као противници комунизма и борци за неку демократију. Да су уни убили пар Американаца или Инглеза одма би им тамо судили ки фашистаима, а брига их шта су ође побили наше партизане и цивиле, то за њи није вредно бриге. Живи доказ су ти Павелић, Артуковић и други. А о Ватикану и његовој политици не треба ни говорити, уни су против православља и комунизма откад постоји.“ – разрађује он своју мисао.

– “ Ма, знам је да смо ми Западу трн у оку, знам да они Русе нису волили ни прије комунизма, тај комунизам је данас изговор, а прије је било нешто друго, овиси од пригоде, за Другог рата су били савезници са њима зато што су морали, али опет су Славени: Пољаци, Руси и Срби имали највеће људске жртве и материјалне штете и то је доказ зашто су их узели за савезнике, а они су прошли према овима врло јефтино. Овдје се жртве броје на милионе. А код Американаца и Енглеза на хиљаде. Нигдје Хитлер није стрељао сто цивила за једног војника него овдје код Срба. Они су против Славена, против православља и сада против комунизма или социјализма. Час наглашавају једно, час друго, час треће или комбиновано, али су увјек против. То се види у умјетности, култури, науци, привреди, све њихово се диже у небеса, а наше прешућује, минимизира или једноставно одбацује, а чак краде и присваја. За њих је Гаврило Принцип био терориста и узрочник Првог свјетског рата, а и будала зна да то није разлог рату него сукоб интереса око расподјеле колонија или ко ће више пљачкати по свјету. Колоније су за њих нормалне ствари и та пљачка других слабијих народа оправдани поступци, а ко је видио сретна сиромаха и развијену колонију. А у свјетлу тога треба гледати и ова догађања, Запад и Ватикан у спрези ће увјек настојати да овдје роваре и праве нестабилност користећи се домаћим раздором, често безначајним, да остваре своје интересе. Није Тито луд и све ово што он ради је покушај да да одговор на те претње, некад се нађе добро рјешење, некад лошије, али се досад с његовом политиком добро сналазило.“ – укључујем се и ја у расправу.

– “ То му се мура признати, али шта ће бити послије њега, то је питање, велико питање, нарочито кад се и сад за његова живота почиње рушити уно што он створи. А до тога није дуго, стар је ун чојек.“ – нека дубока забринутост види му се на лицу.

– “ Ма, оставите се ви тога, ајмо ми спавати, касно је.“ – опомиње нас матер сањиво склапајући очи.

Изађем ван на авлију, ведрро небо осуло се звјездама, негдје у даљини зачу се цијук тице, а тишина поста још гушћа и небо ка’ да се спусти ниже. Буковица је спавала.

 

Advertisements