Изађем на аутобусној код “Schella“, дођем у канцеларију на жељезничкој станици, прикупим податке за мјесечни обрачун и одем у своју другу канцеларију у творници “Првоборац“ и направим обрачун по одредбама уговора “ДЦ“ – “ЖТП Загреб“. Као и досад био је у корист “Далмација цемента“, јер онај ко је склапао уговор као да је тако хтио. ЖТП се кажњавао за све и свашта и плаћао пенале, а “Далмација цемент“ је могла своје неиспуњење обавеза правдати увјек кваром на утоварним постројењима.

Маринко, шеф одржавања, је дјелио са мном канцеларију, а био је у њој рјетко као и ја, правио је неке своје обрачуне и псовао.

– “ Маринко, јесте ли имали у ове дане кварова на утоварној траци?“ – питам га по датумима.

– “ Ма какви, шта се ту има кварити?“ – гледа он по својим евиденцијама.

– “ Па шта онда ЖТП- у ваши дају писмене обавјести о томе?“ – смијем се.

– “ А ко је потписао, да видим?“ – пружи он руку да погледа пријаве квара.

– “ А, он нема појма шта се у творници догађа, акамоли кад је квар. То су ти курбарије! Ја да сам на вашем мисту не би призна ништа без потписа директора одржавања или мога.“ – смије се и он.

– “ Баш ме брига, нисам ја склапао уговор.“ – одмахнем руком.

– “ По томе шта је тај написа ја ни ови моји на одржавању не би добили ни по плаће.“ – врти он главом – “ Него, јеси ли чуо шта се прича?“- поче он полако кад зброји своју листу.

– “На шта мислиш?“ – дигнем поглед с папира.

– “ Да лете Савка и Трипало, и компанија?“ – вели он.

– “ Не, први глас од тебе.“- кажем му.

– “Рекоше ми синоћ у повјерењу неки моји сусиди, иначе су горе у врху политике.“ – каже он тихо, повјерљиво.

– “Види врага, нема ништа на ТВ и у новинама?“ – рекох.

– “Биће за дан, два, води Стари неке разговоре горе у Карађорђеву, а сад је све питање формалности, само је питање како ће их казнити, али одлука је позната, лете.“ – сигуран је он.

Маринко је био из познате солинске партизанске породице, а као техничка струка није се пуно интересирао за политику, али га претјеривање у лажима и пропаганди понекад испровоцира и тада само опсује. Оно што је чуо сигурно га је радовало, видило му се на лицу да му се свиђа такво рјешење.

– “Ајмо на пиће, заслужио си за ту информацију.“ – позовем га.

Одемо у кафић преко пута творничке капије и наручимо пиће. Гости су били творнички радници и шофери камиона који су чекали утовар и сви су нешто потихо разговарали, није било уобичајене галаме, док један шофер из горњих крајева, у кожој шоферској јакети, не диже чашу:

– “ За Старога људи, тако треба!“

-“За друга Тита, живио!“ – одазваше се остали, посебно бјеше најгласнији они који су до јуче клицали Савки и Мики.

Спустим се низ индустријски колосјек до станице Солин, а Маринко се врати у творницу, и пошто не затекох шефа и помоћника одем до станичне благајне код Петра Ефендића. Он и Злата Папак, робна благајница, спремали су се за маренду, па ме Перо позва да одемо у “Мраморну“ код Мате Цотића, надзорника преглаедача кола, који ради нечега части.

Мате је частио ради рођендана, бар је тако рекао, а можда је то био само изговор, но то му није ни било важно, нашао би он и неки други разлог. Био је родом из Сарајева, тамо је прије Другог рата завршио занат и послије постао прегледач кола, оженио се и изродио два сина, која као дјеца умреше при крају рата, није било љекова, а сада је живио с женом која није могла више рађати, а смрти те малене дјеце су јој оставиле посљедице на психу, па је била стално на љековима за умирење. Мате је своју душу љечио пићем и женама, но никад га нико није видио напитог, а навечер би га често срео педантно обученог, избријаног и углађеног, некад самог, а некад у друштву љепшег пола. Висок и елегантан, уредан и љепо обучен био је један од оних мајстора и чиновника из старих времена, који су владали својом струком до у танчине и држали у свакодневном опхођењу до себе.

– “ Ајте, сједите господо, пиће је ту, а сад ће и кава.“ – нуди нас Мате и пази да му не прекипи кава коју је кувао у овећој бакарној џезви.

– “Па Мате, сретан ти рођендан.“ – Перо диже чашу и куцнушмо се – “Нећемо рећи који.“

– “То ја рекох да позив буде озбиљнији, ко још у овим годинама држи до рођендана.“ – ода се он.

Мара,Словенка родом, стара цура, колски службеник, нешто млађа од њих двојице, која се прикључила друштву на Матин позив, се насмија:

– “ Враг си ти Мато, никад се нећеш уозбиљити.“

– “ Кад су жене у питању никада, оне не воле озбиљне и искрене мушкарце, драже им је да им лажеш и комплиментираш него истину да им говориш.“ – смије се он.

– “ Е, па није тако, жене воле сигурност и мушкарце на које се могу ослонити и поуздати.“ – Мара се буни.

– “ Жене воле паре и добру јебачину, остало им је све споредно. Кад јој лажеш да је згодна и шармантна, да је душевна и емотивна, она у то вјерује иако сама зна да није таква кад се погледа у огледало. Нико не воли чути истину о себи, нарочито ако је неповољна по њега, што ћеш такви смо.“ – шали се Мате.

– “Знате шта причају у “Првоборцу“ ?“ – питам их да скренем разговор с вјечене теме.

– “ А шта, не знамо?“ – рече Перо.

– “ Да је неки састанак код Тита у Карђорђеву, да су Савка и Трипало одлетили и да ће почети велико сређиванје и СКХ.“ – велим им.

– “ Хвала курцу да се Стари мрдну, више ми је пуна капа Јелачића, Томислава, Звонимира и све лажне пропаганде!“ – маши се Перо за још један бићерин.

– “ Знао сам да ће тако бити, претјерало се брате! Ја сам за рата био у домобранима, нисам носио пушку већ само униформу и радио на жељезници, па сам читао ондашнје новине и летке који се по ничем нису разликовали од “Хрватског тједника“ и овога што Матица хрватска пропагира и говора Ђодана, Веселице, Будише, Чичка, и остале братије. Нит су Хрвати тако добри, нит су други тако лоши како се прича. Ја сам из Босне, родио се и живио у мјешаном народу и више сам познавао добрих Срба и муслимана него Хрвата. Болан, човјек је човјек, говно је говно, па ма које вјере и нације био.“ – говори Мате.

– “ Па видиш код нас у фирми тко се највише ангажира за Савку и Трипала, све нерадници и будалетине, надајући се да ће на тај начин доказати своју памет и величину. Е, сада ће се парати гаће, видиће се чији је веш прљав!“ – Перо се надовеже.

– “ Добар је Стари, бар ће се народ смирити, Бога ми била сам престрашена све време.“ – дода Мара.

 

Advertisements