Навече на Пјаци скупило се уобичајено друштво. Разглабало се о којечему, шалило се час на рачун једног час на рачун другог, гледале цуре и коментирало се о њима, а о политици се није разговарало нити сам ја хтио говорити о својим сазнањима. Чуће се, има времена.

Наиђе Марија са својим колегицама и прикључи се клапи. Као и увјек била је упицањена и љепа, али нешто није била разговорљива, држала се по страни, слушала и кисело смијала на неке шале, реда ради. Искористи момент и шапну ми:

– “ Отпрати ме на аутобус.“

– “Добро, крени прва према Марулићу.“ – шапатом потврдих.

Она се извини друштву и оде, а ја након неколико минута издвојих се да поразговарам с једним познаником из друге клапе и послје уобичајених фраза крену нехајно за њом и сустигнем је код Марулићева кипа на Воћном тргу.

– “ Кад радиш?“ – питам је.

– “ Ноћас, трећу смјену.“ – рече невољно.

– “Имамо времена, идемо прошетати.“ – кажем јој.

-“ Идемо код тебе, можемо ли?“ – прошапута.

– “ Може, идемо.“ – пођемо, она ме ухвати под руку.

Зачас смо били тамо, успут нисмо ни говорили. Раскомотимо се.

Загрлим је њежно рукама око струка и кажем јој:

– “Увјек љепа, али си ми вечерас мало тужна. Шта ти је?“

– “Забринута сам за неке своје рођаке, тражила их је милиција, скривају се и настоје се пребацити у Њемачку, код своје родбине.“ – ода ми тајну своје бриге.

– “Сједи, полако, хоћеш пиће и каву?“ – нудим је и купујем време да се снађем.

– “ Хоћу, помози.“ – смјести се у фотељу.

– “А зашто их траже, шта су радили?“ – питам је док сервирам пиће.

– “Враг их одниа, и политику, они су у Матици хрватској неки функционери тамо код нас у селу, ишли по селима, држали говоре, сазивали скупове и такве ствари.“- изговори у прекидима ловећи дах.

– “ А јесу ли у Партији?“ – питам је.

– “ Сада јесу, можда од при’ годину дана, а прије нису ни тили чути за њу, све су против ње говорили и ишли у цркву и дружили се цило вриме с фратром, ди су били и чланови црквеног хора. Ја сам их ради тога и зафркавала, а они кажу да ја ништа не знам и да се не петљам у то.“- одуши она.

– “ Колико им је година, шта раде?“ – тражим конкретне податке.

– “ Ма, студенти су већ пар година, али су сад више код куће него у Загребу. Кажу да не морају на предаванја, само полажу испите и често у Загреб путују, не носе баш књиге ка при?“ – вели она.

– “ А кажу ли милиционери зашто их траже, зна ли се то?“ – распитујем се даље, хоћу бити начисто.

– “Не знам, али се говори да је то ради политике, неки говоре да би то могло бити и ради неких шумских пожара на Биокову што су љетос избили, тамо ди их никад није било, а опет неки говоре да је то ради неких забрањених летака и новина што су извана дошле. Углавном, нагађа се, нитко не зна зашто.“ – детаљише она.

– “ Па гдје су сада Марија, гдје се скривају?“- видим да отеже, није ни у мене сигурна – “Знаш да ћу ти помоћи, не сумњај у мене.“

– “ Кажу да су у Загребу, јаве се телефоном и распитују се за све, јели их ко тражио, шта је и како тко рекао, и да су добро, да се не бринемо.“- сад ми се повјерава.

– “ Онда се немаш зашта бринути, они су на сигурном, вјеројатно су већ вани, само ради прислушкивања кажу да су у Загребу, ма раде фратри свој посао.“ – одмахнем руком.

– “ И мене је милиција испитивала, и рођаке код којих станујем, а што ја имам с тим!?“ – буни се.

– “ Шта знаш то си и рекла, не требаш се бринити. А они су ситне рибе, неће им бити ништа ни да их нађу. Али они су вјеројатно већ вани, на сигурном.“ – кажем јој да је утјешим.

– “ Али се неће смити вратити, пропашће им студије.“ – брине се она.

– “ Ма, вратиће се кад се све мало смири, а и тамо имају факултети, могу довршити тамо студије ако се ово одужи.“ – тјешим је.

– “Жа ми је рођака, родитеља им, пуно се брину, говорили су им: “Дицо, завршите школе, оставите се Савке и Трипала и Матице, немојте им бити јуришници, они ће се увик извући, а ви ћете платити и за њи.“ Али они нису слушали и ето ти врага, родитељи им највише пате, а ди су пусте паре што су им за студије дали.“ – попи она пиће.

– “ Тако је то, ма они су на сигурном, имају они заштиту, важно је да нису ништа срушили, разбили, неког озљедили или нешто горе…, а за политику се увјек могу правдати.“ – тјешим је збркано не знајући наћи праву рјеч.

– “ Молим се Дивици да све испане добро, услишит’ ће ме.“ – прекрижи се.

– “ Хоће, не требаш се бринути. Нису ово ратна времена, видиш да говори и пише ко шта хоће и гдје хоће. Не може се ради политике у ово време осудити толико људи, нема у затвору мјеста за њих толико.“ – понављам већ речено блажим тоном.

-“Добро и кажеш, колико би затвора трибало?“ – осмјехне се она.

– “Ја би приста да ме с тобом затворе у исту ћелију, шта би нам фалило!?“ – загрлим је.

-“Ништа, била би ти добра цимерка!“ – принесе ми усне на пољубац замућена погледа.

Рука ми клизну по најлонкама уз њене бутине, а она је инстиктивно укљешти кад стиже до међуножја.

Грлећи се и скидајући вањску одјећу примичемо се кревету и на брзину обнажени увлачимо се под ланцуне. Угријани од страсти покидашмо рубље са себе, а тјела се спојише уживајући у сваком покрету, пољупцу и миловању. Марија се искусно намјести у положај у којем смо обоје највише уживали не устручавајући се да удовољи и мени и себи.

– “ Љубави моја, како, како ћу ја без тебе?“- љуби ме и шапуће плачним гласом.

– “ Бори се код својих за мене, нашу љубав, што не покушаш?“ – кажем јој док јој бришем грашке зноја с чела.

– “ Знам одговор, нема сврхе.“ – сјена туге јој прелети преко лица.

– “ А шта би било кад би се удала за мене без њихове дозволе?“ – придигнем се на лакат и бодем је погедом.

– “ Можда би се за пар година на то навикли, али би ти био тамо увик изложен неугодностима, знам ја своје, и родбину и миштане. Нема шансе, вируј ми!“’- убјеђује и себе и мене.

– “Како, зар не би прихватили ни нашу дјецу!?“ – питам је.

– “Ти би био страно тило, дица исто тако, а на мене би вршили притисак, ругали се, псовали ме и једва чекали да им се макнемо с очију.“ – објашњава настојећи да не каже до краја све шта би проживљавали.

– “Па зашто, зашто толико не подносе православце, Србе?“ – инсистирам.

– “ И с татине и с мамине стране у Другом рату су били и изгинули у усташама, а како се прича били су сви жестоке усташе, крвавих руку. Сад ти је јасно?“ – објашњава.

– “Рат је прошао давно, ваљда се требамо окренути новом животу.“ – кажем.

– “За њих није, а ту доста “помаже“ и рођак фратар у Риму. Никад од њега се није чула липа рич о нашој земљи, за њега је права држава била НДХ, све ово данас је ропство за Хрвате.“ – прича она с главом на мојим прсима.

Милујем јој дугу распуштену плаву косу:

– “Јели се иједна цура од тамо удала за православца?“

– “Имају двије, кад сам чула што о њима причају у селу и њиховој дици и мужевима знам да би тако и о мени, теби и нашој дици. Звали би вас циганима, ћетницима, шизматицима и свим могућим погрдама. Још су њихове породице биле партизанске, па џабе. Није то живот. Трибала би их заувик отписати као и они мене, а ја то не могу замислити, како да тамо више никад не дођем? Волим завичај ка и свак други свој.“ – милује ме по доњем трбуху.

– “Добро, нећемо више о томе. Уживајмо у садашњем тренутку.“ – окрећем тему и гурнем јој руку у влажно међуножје.

– “ Тако је!“ – она леже преко мене, покри ми косом лице, а усне заљепи за моје.

Усправи се и закорачи ми слабине, а мушкост уведе у међуножје. Лагано се покрену уживајући у свакој кретњи. Екстаза је дошла као грмљавина из ведра неба, Марија крикну и сруши се на ме пуштајући да се сјеме до краја излије у њу.

– “ Воли ме, воли ме, сва сам твоја.“ – шапуће ми задихана с пољупцима у врат.

– “Волим те, волим те Марија, моја си.“ – љубим јој косу.

Док се купала и облачила ништа није говорила, док би се покренула да нешто каже засузиле би јој очи, па би у грцају застала.

А обома је била јасна та шутња.

Отпратим је на аутобус, она оде радити а ја се вратим у стан. Скувам каву и ухватим се књиге. За јануарски рок пријавио сам три испита, треба све то научити.

 

Advertisements