Док уђох у канцеларију за мном се врата отворише, Десо Ерцег, отправник возова на замјени у Солину, уђе за мном и стави прст на уста дајући тако знак да ћутим.

Кад се кораци у ходнику удаљише он и се обрати:

– “ Миле, имаш ли нешто пара код себе?“

– “ Имам, колико ти треба?“ – рекох му.

Десимир, кога су скраћено звали Десо је радио са мном горе на прузи у Лабину, Брдашцу, Садинама. Био је црне пути, онизак, збијена тјела и дивовске снаге, оштре равне кратке косе и рјетких зуба, размићен од малена и склон ситним неподоштинама, понекад пићу, картама и тучи. Отац Стипе, родом из Перковића, није могао обуздати ту синовљеву необуздану нарав, која је код матере увјек наилазила на пуну заштиту. Али Десо, како год сирово дјеловао на први поглед, имао је душу већу од тјела, и кога би он цјенио и поштивао био му је спреман све дати, од пара, кошуље са себе или заштиту било које врсте, не мислећи колико ће штете себи тиме нањети.

– “ Пет иљада, за данас, враћам док се видимо, сутра, прекосутра.“ – рече он.

– “ Вратићеш, није битно кад, него шта ти је, нешто ми уморно дјелујеш, кад си радио?“ – видим да су му се очи отегле, а лице још више поцрнило.

-“Данас радим. Идем примити смјену. Нисам ока склопио ноћас, долазим из затвора из Друге станице.“ – рече и подигну рукав кошуље, мишица му је била црна.

– “Нису те ваљда тукли, па знамо их све?“ – зачудим се.

– “Нису они из Друге, ово сам добио од саобраћајаца, неки нови, али нису они криви, знаш ме какав сам кад попијем.“ – не жали се он на милиционере.

– “Па шта си то урадио црни сине?“ – спустим му рукав и скопчам кошуљу.

– “Знаш да ми Душанка ради у киоску на Пазару. Враћа се ја из биртије, играли карте за пиће, а њу ухватила два црнца, ваљда студенти, зафркавати, знаш оне фолове, пошто ово, пошто оно, ово ћу купити, ово нећу, па промјене, зајебавају је начисто, а она јадница никако да их се рјеши. Ја приђем и питам их шта ‘оће, а они мени: “То се тебе не тицала!“ и курче се, а ја њима кажем да је она моја жена, а они: “Јесте код куца, овди продавац.“ и почеше и мене зајебавати, а ја бум једнога по њушки, па другога, они обојица на бетон, кад враг нанесе саобраћајну милицију и онда ме један састави пендреком, па вози у Другу станицу. Тамо Раф дежурни и испсова ону двојицу саобраћајаца, а мени рече кад је чуо све: “Ајде лези ту и отрезни се, требаш сутра радити, а ово ћемо средити, ко шиша несврстану браћу.“ И пусти ме тамо у ћелију или причувну собу, враг их зна шта је, углавном ја се испружим на кревет, заспа мало, а кад прокува пиће пробудим се, не могу више ока склопити. Криво ми ради Душанке, сигурно се јадница насикирала.“ – исприча он у даху.

– “Хоћеш ли моћи радити, ако хоћеш ја ћу те замјенити?“ – понудим се.

-“Хоћу, радит’ ћу, не треба, ово пара ми треба за цигаре и маренду. Немој, молим те, ником ишта говорити.“ – рече он.

– “ Знаш да нећу, него ето ти лавандина, уми се, мало се среди док ја скувам каву, хоћеш горчу?“ – нудим га.

– “ Може, нек буде јача.“ – скину се он до паса и освјежи, почешља и сједе да пије каву.

– “ Одлична је, баш љечи!“ – рече.

– “Јел’ Душанка данас ради, јеси ли јој се успио јавити?“ – питам га.

– “Ради, не зна ништа, мораћу јој се некако јавити.“ – каже и повуче дубоко дим цигарете.

– “Ја морам скочити до “Првоборца“, а онда ћу доље у град, ја ћу јој рећи да је све у реду.“ – понудим се.

– “ ‘Оће ли то дуго трајати?“ – пита он.

– “ Сад је петнаест до седам, ја ћу бити код ње око осам.“ – гледам на сат.

– “ Онда добро, реци јој да је све у реду.“ – поручи кратко.

– “ Добро, договорено.“ – кимнем главом.

– “ Знаш ли да “лете“ ова говна?“ – упита ме.

-“ Знам, рекоше ми у “Првоборцу“. – потврдим.

– “ И време је, маму им усташку јебем!“ – опсова он.

Десо се требао оженити неком цуром, Хрватицом, из Кричака, дошли сватови, а она тада одбила, неће и готово, а сватови се од руге не могу вратити без младе и неко се сјети Душанке, ту у комшилуку, и она приста, на брзину је опремише и тако се сватови врате са младом. Десо ју је цјенио и поштивао као Госпу, пред њом је био мањи од макова зрна, а ни рођена матер му је није смјела криво погледати. А она је то и заслуживала, смирене нарави, разумна и интелгентна кад је родила сина и кћер ухватила се студија и већ је била на тећој години економије, а сада је преко сезоне радила у киоску. То је једна од оних жена што све стижу, а никад не журе. Бринула се о дјеци, радила, студирала, кувала, прала и пеглала, и никад се није жалила и била увјек добре воље, а Десу је тјерала да увјек буде уредан и испеглан, никад му ништа не приговарајући, а често је имала зашто, тога је Десо био свјестан.

– “Ми смо говна, повраћа ми се кад чујем ове “велике Хрвате“, све што имамо добили смо од православаца и Срба и присвојили као своје, али нам је душа ситничарска, завидна и погана, као код свих превртљиваца.“ – знао би одговорити кад би му почели ударати у “хрватске таламбасе“.

-“Ти говориш тако што ти је жена Српкиња!“ – успротивили би му се.

– “ Она је, јадниче, човјек, велики човјек! Ти код своје Хрватице у кући не смијеш зинути, а ја ћу овај час сву плаћу пропити и прокоцкати, курвати се цјелу ноћ, па иди сутра самном и види ‘оће ли ми ишта моја Српкиња рећи. А покушај ти, ајде идемо, ако си тако куражан Хрват!“ – поклапа би Десо све противничке аргументе – “А тко ти је дао државу, а? Да није било Срба ми Хрвати би живили у Мађарској, Аустрији, Италији,а?“

Душанку нађем на радном мјесту и прије поздрава кажем јој:

– “ Све је у реду, ради!“

– “Јесу ли га тукли, био је добро напит, а знаш какав је кад се напије?“ – забринуто ће она.

– “ Нису, ставили га да спава, неће бити ни пријаве.“ – велим јој.

– “О, хвала ти Боже, ко је био тамо у станици?“- распитује се.

– “Ма, ови наши познати, Раф, Ђоко, Миладин, Марко, то су они средили.“ – велим јој.

– “ Сад ми је лакше.“ – врати јој се боја у лице.

– “ Штитио је тебе, шта ћеш.“ – насмијем се.

– “ Јесу били досадни, али нису били опасни, изашла би ја на крај са њима, али за несрећу он наиђе и ето врага.“ – исприча она.

– “ Сад је све у реду, како дјечица?“ – питам је.

– “ О, добро, као велики, могу се поуздати у њи.“ – смјеши се мајчинским осмјехом.

– “ А студије?“ – питам је.

– “Добро, иде по плану.“ – сад се насмија широким осмјехом.

– “ Ајд’ ћао колегице!“ – махнем на поздрав.

– “ Хвала, ако ти буде требало књига јави се.“ – рече уз осмјех и махање руке.

– “ Добро, хоћу.“ – поздравимо се и ја кренух за послом.

 

Advertisements