Тог новембарског дана дође рјешење. По властитој молби распоређујем се на радно мјесто Комерцијалног представника ЖТП-а за “Далмацију цемент“. Тако је отклоњена моја сумња да сам ја ту привремено на замјени, док се уствари мјесто чува за некога по новој кадровској комбинаторици, а све у вези Савкиног програма рјешавања кадровских питања у Републици. Тиме сам и формално премјештен из извршне службе, губим право на униформу и бенефицирани стаж, а постајем чиновник Управе.

Гледам тај папир и питам се јесам ли погрешио или сам на добром путу. Губим право на бенефицирани стаж, навикао сам се на рад у турнусу, мања ми је плаћа, четри године сам учио за отправника возова, а с друге стране добијам викенде, немам зашто сваки момент бити напет, све што направим за то сам и одговоран, ово ми је будућа струка и добро је да већ практично у њој радим што ће ми користити у даљњем студирању, у току сам свих догађаја у управи и знам унапред шта ће се радити, а постоји можда и шанса да пређем у неку другу фирму гдје су плаће боље.

Опет закључим да сам на добром путу и да немам зашто жалити. Можда за људима и међусобним односима који су искрени и без неких подметања и оговарања што овдје у управи није случај мада се и овдје ради већином о људима који су радили у извршној служби, али има их доста и из грађанства који немају онај жељезничарски солидарни дух као они из извршне службе.

– “ Значи колега, нема више црвене капе?“ – каже ми Иван Делија, секретар станице Солин, некадашњи отправник из Каштел Старог.

– “Нема, одлучио сам, доста је било.“ – потврдим.

– “Плаћа ти је мања.“ – каже Марија Баковић, административна службеница, која је радила код Иве.

– “ Није све у парама, крваве су тамо паре. Јел’ тако Иво?“ – не слажем се с њом.

– “Него шта, гледаш хоће ли овај погрешити, хоће ли онај, хоћеш ли ти, стално напет, а опет ноћи, ма триба то издржат.“ – слаже се Иве.

– “ Не знам, ви то најбоље знате.“ – каже помирљиво Марија.

Она је била кћерка Шпире, опходара пруге из Баковића, завршила гимназију у Дрнишу и ту се успјела некако запослити. Скромна дјевојка, тек дошла из провинције, скромно, чисто и једноставно обучена, без шминке и накита дјеловала је просјечније него што је стварно била.

Иву су зафркавали да ће га уловити, а он се и на саму такву помисао љутио и правио већи шеф јој него што то треба.

Као свршена гимназијалка за њу је у канцеларијским пословима било све ново, а Иво је тражио да ради као да је одавно професионалац, па би је често повредио својом арогантошћу, а она би се, кад би негдје изашао, жалила мени на такве његове поступке.

– “ Мораш претрпити, очврсни мало, нека галами.“ – ја би је савјетовао и понешто јој показао из канцеларијског пословања и савјетовао је да што више вјежба куцање на машини и учи форму дописа и распоред текста и клалузула.

Гледајући је онако скромну, збуњену и преплашену би ми је жао, занјући да је на селу прошла живот слчан моме, радећи све око поља, стоке и куће, па у њој нисам ни видио дјевојку којој би требао удварати него као сестру којој треба помоћи. Кажем једном Ивану:

– “ Полако с њом, учи је, биће ти захвална, нема толико посла да вас двоје не можете све стићи.“

– “ Жали овог, жали оног, а тко мене жали?“ – буни се Иве.

– “ Нисам рекао да је жалиш, него да је поучиш и даш јој времена да се снађе. Покушај се вратити у време кад си ти пчињао, па ћеш знати како је њој.“- не уважавам његове разлоге.

Послије неког времена Делија призна:

– “Био си у праву, сада може сама све да направи што год јој кажем.“

– “ И сам знаш, по себи, ако си несигуран, а још се неко дере на тебе, да се још више спетљаш и збуниш. То је људски, а ако ти на фино покаже гдје си погрешио, онда ти други пут направиш како треба на обострано задовољство. Не каже она кинеска пословица заништо да ако желиш некоме помоћи не дај му сваки дан једну рибу него га научи како се риба лови.“ – говорим му кроз шалу.

Марија је убрзо добила слободу у послу и вредно и уредно обављала своје задатке признавши једном згодом да јој је Иво рекао да сам се заузео за њу:

– “ Хвала ти за то, чудила сам се зашто се он одједном продобрио.“

Како је и обичај морао сам частити за премјештај, те отиђох у дућан и купих неко пиће, а Марија скува каву. Преко маренде окупили смо се у канцеларији шефа Ћире и испоштовали ту формалност. А онда зазвони телефон и шеф се јави, слуша ли слуша и све кима главом и изговара “да, да…“, а кад се разговор заврши рече свима:

– “ Одржана је 21. сједница ЦК СКЈ гдје је осуђена Савкина и Микина политика и Извршни биро је упутио писмо о којем се треба расправљати на свим ОО СК. Чека нас велико састанчење, кажу да су материјали велике књижурине и да их треба прочитати од А до Ж на ОО СК.“

Те вечери и на ТВ је Дневник био другачији. Говорило се о Карађорђеву, Титовим разговорима, Сједници и закључцима 21.сједнице ЦК СКЈ и Извршног бироа, о грешкама политике ЦК СКХ под Савкиним и Микиним водством и о неопходном рашчићавању у редовима СКХ од основних организација до ЦК СКХ.

Заспао сам врло касно, учио сам предмете које сам пријавио за јануарски испитни рок, а пробудио ме сан, рано ујутро, како покушавам отпремити брзи воз, али немам црвену капу, те тражим је, али је не могу наћи, а воз ради тога касни и путници галаме ли галаме.

Погледам по стану и послије пар секунди распознам просторију:

– “ Збогом извршна службо!“ – шапнем сам себи.

 

( Крај пете књиге )

 

Advertisements