У ОО СК солинске станице, која је редовно одржавала састанке, “маспоковска“ Савкина политика није имала подршку и поред доласка безброј емисара из Слита и Загреба који су је заговарали и наметали. Чиста образа и савјести дочекали смо закључке ЦК СКЈ и Извршног бироа, а сада смо тражили да се састане Конференција СК на нивоу чвора Сплит и ЖТП-а Загреб и да се тамо ствари рашчисте до краја. Постојеће руководство тих органа је окљевало рачунајући да ће добити на времену и успјети да разводни неке ствари, а тиме и олакша свој положај и оправда поступке које су у том времену чинили.

Некако су изгурали децембар, тобоже чекајући материјале, али јануар 1972. године нису могли избјећи, клупко се почело одмотавати, полако и сигурно, уз присуство делегата из новог Опћинског комитета СК.

У Дому жељезничара, тако су старији звали зграду у Кончаревој још из времена изградње пруге за Сплит, 12. октобра 1971.године у 7 сати навече састали су се сви чланови СК, читали су се записници из Карађорђева гдје је Тито прозвао Савку и Трипала и остале чланове у врху партијског руководства Хрватске. Сала је била препуна, могла се чути мува у сали, сви су били тихи и обзирни. Није било ни уобичајене шкрипе катрига. Почео је читати Јерко Бан, па Јозо Гргић, а онда ја. Кад је требало дати мени мало времена да се одморим онда људи затражише чик паузу и затражише да ја и даље читам, јер су они први читачи далеко лошије читали. Тако сам читао и наредних дана, разговјетно изговарајући рјечи, уносећи и драматику као да сам читао неку Шекспирову драму. То је трајало неких десетак дана, а онда су дотадашњи секретари ОО СК и чланови виших партијских форума подносли извјештаје о свом раду и дјеловању у периоду од десете сједнице ЦК СКХ до састанка у Карађорђеву. По њима је било све у реду и није било никаквих негативних појава у нашем дјелу подузећа, а они су само извршавали директиве одозго.

Тог 23.1о.1971. године уста наш жељезнички зубар, стоматолог Спливало, партизан из састава далматинских пролетерских бригада, и кратко и јасно рече:

– “ Не могу прихватити да је ова ОО СК чиста! Ништа нисмо радили ове двије године, секретари радили на своју руку како би извршавали Савкине одлуке и доносили одлуке умјесто свих нас, и пустили смо контрареволуцију да дјелуује, а то је заразило нашу средину. Надам се да ће ова ораганизација наћи снаге да по Титовим порукама сагледа стање и спроведе потребне мјере.“

На његов предлог је именована Комисија која ће преиспитати рад секретара ООСК и делегата разних партијских форума који су себи узели за право да умјесто свох чланова ОО СК доносе ставове и одлуке ни о чему не обавјештавајући чланство у чије име су говорили и наступали.

За предсједника Комисије је изабран Бан Јерко, школски службеник у Сплиту, бивши борац и стари члан СКОЈ-а, а за чланове су изабрали Анту Кларића, помоћника шефа станице Солин, Јакелић Дују, кондуктера, Црнчевић Ђуру, станичног благајника у Сплиту и мене.

Комисија је затражила овјерене записнике ОО СК и писмене извјештаје делегата и одржала први састанак првог фебруара 1972. године гдје је био присутан и члан Опћинског комитета Косовић и гдје се договорило за метод и начин рада. Рад би требао бити свакодневан, узимаће се изјаве свједока, судионика и самих прозваних у свим претходним догађајима.

Био је то огроман посао, радило се по цјели дан и прикљупало изјаве и деманти, а требало је и путовати у Шибеник, Задар и Загреб. Одмах сам схватио да је све то раздводњавање, толико људи, толико времена, а за све то нису надлежни правосудни органи него тек тако неке ад хок комисије ОО СК. А Савка и Мика, те њихове екипе су пензионисане уз велике пензије и пуштене на миру. А сад би требало кажњавати овај “ситниш“ заведен њиховим обећањима и одмалена у одгој уграђеном националистичком “културом“, усађеном и потихо подржаваном од католичких “службеника“.

Од Опћинског комитета СК Сплит упућен сам 21. јануара на Трећу конференцију СКХ у хотел “Интерконтинентал“ у Загребу као нестални члан Конференције гдје се расправљало о методама рада комисија за утврђивање одговорности и начину рјешавања тих проблема, а бит је била да треба примјењивати партијске мјере, док ће правосуђе бити ангажирано тамо гдје за то постоји ваљан основ по завршеној истрази државних органа. Јасно је било да одговор неће бити адекватне снаге којим би се уклониле настале штете што их је “маспок“ нањео друштвеној заједници и да се прибојавало примјенити драстичније мјере јер се није сагледало докле је националистичко зло продрело у све поре друштва, па се настојало идеолошком борбом кроз СК указати на погрешан пут који су Савка, Трипало, Бјелић, Пиркер и група трасирали. Сматрало се да ће таквим дјеловањем на дужи рок доћи до чишћења СКХ и друштва од националистичких примјеса, а да нико неће моћи приговорити да се није дјеловало демократски и хумано и да ће се на тај начин избити адут клерикалцима, националистима и шовинистима који би имали, да се ишло на масовну репресију преко милиције и правосудних органа, велики основ за своју пропаганду из “демократског свјета“.

Четвртог фебруара обавили смо као Комисија рад у Шибенику и Задру, а десетог и једанаестог фебруара у Загребу гдје ја продужих у Осијек на полагање испита на Економском факултету. У хотелу “Ројал“ придружио ми се Јозо Гргић који је допутовао исто ради полагања испита, и ту смо остали до петнаестог фебруара, а онда се пребацили на јефтинији боравак у жељезничко коначиште све до двадесетпетог фебруара које нам је осигурао Миро Јадрешин из пословнице КСР-а.

Бављење испитима макло ме од политике и вратило у нормални живот. Боравећи у хотел “Ројалу“ и жељезничком коначишту ја би пар сати учио, а навече излазио на корзо и у кафане с редовним студентима све до “ ситних сати“.

Ја и Вељко Рашић, редовни студент економије, родом из Ивошеваца, би проскитали по корзу и са његовим друштвом студената и студентица завршили би на плесњаке. Вељко је био згодан, висок момак и шерет, цуре су се ка мушице љепиле за њега, па сам и ја добро пролазио, а Јозо би се у чуду питао кад би се вратио на спавање:

– “ Па како ћеш положити испите, зар си ти све већ научио!?“

– “ Нисам баш све, али оно што знам биће довољно. Сада радим другу ствар, частим редовњаке да осигурам биљешке с предавања из наредних испита. Јебеш га, све се мора платити.“ – смијем се ја.

 

Од четри пријављена испита положио сам глатко три, док је четврти ради спречености професора одгођен за крај марта, а Јозо положи исто та три испита, али једва.

Код професора Вјекоскава Барковића из Економске географије добио сам трицу разговарајући углавном о Кистањској висоравни кад он увиди да сам тамо рођен, па ме упита да ли је трица довољно нудећи ми већу оцјену, а ја му рекох да је и то довољно јер ми већа оцјена неће ничем служити, а Јозо се једва провуче с двицом.

Како смо истовремено полагали професор му још приговори да се ни за двицу не зна довољно, али пошто смо ја и он колеге да неће кварити утисак који сам ја одговарајући оставио на њега, те ће га овај пут пустити.

Сутрадан ми одговарамо Привредну математику код професора Јосипа Маркетића, ја добијем одличан, а Јозо опет двицу.

– “ Није ми јасно колега кад ти научиш! Ових дана ти више скитас него уцис, а ја се уби уцеци и једва полози, а питам се какве би ти то оцјене добио да си уцио колико и ја. Јос ме професор Барковић из географије избрука, а тебе пита о родном крају и јос те хвали.“ – изрече Јозо у ватри зависти и љубоморе која га све време мучила заборављајући да у тој узбуђености фалшира у изговору слова с квачицама.

– “ Није да не учим, али не ваља се ни преучити, треба наћи оптимум. Јесте, из географије ме питао те детаље о Кистањској висоравни, а јеси ли ти прочитао шта у његовој књизи пише о томе. Очито је да су га интересирали неки детаљи које је хтио провјерити да би и у уџбњнику коригирао неке детаље, а јеси ли чуо да сам му износио локалне називе, надморску висину, вјетрове, климатске специфичности у микроклими и остале ситнице којих у књизи нема. Рачунао човјек, кад такве ситнице и детање знам о томе крају, онда сигурно да знам и остале опће податке о нпр. Аустралији.“ – шалим се ја да га смирим.

– “ Врагиц си ти, колега, а јесу ли сви они подаци тоцни?“ – пита ме.

– “ Главни јесу, рецимо надморска висина Кистања, ту око 240 метара, а Ервеника је отприлике, Радучке главице такође, а Мокрог Поља ту је негдје.“ – врћам му у добром расположењу.

– “ А да те ухватио у том нагађању?“ – он ће плашљиво.

– “ Ајде мој Јозо, ко то мјери свакој селендри и шта ће му то? Ја би био упоран на свом податку, а он нека провјерава ако му је до тога.“ – зафркавам се.

– “ Али цудо једно, ти немас трему, мене она угуси!“ – призна он.

– “ Имам и ја, али је на други начин исказујем. Ја дјелујем сигурније, а ти показујеш несигурност, у томе је разлика, па оно шта кажемо дјелује друкчије. Схвати, нико не зна све засигурно.“- настојим му објаснити.

 

Advertisements