Стигао сам у канцеларију у “Првоборцу“ нешто прије седам, ухватио се одмах папира и евиденција, зачас средио оно мало заосталог посла и узео да рјешавам неки задатак из Привредне статистике кад уђе Маринко у канцеларију сав запуван:

                   – “ И ово ми се није одавно десило, закаснио сам по уре!“ – погледа на свој ручни сат – “ Јели ме тко тражио?“

                   – “ Није Маринко, добро твоје макиње раде.“ – насмијем се његовој узрујаности.

                   – “Добро је, не волим каснити, да ме ради глупости прозивају. Синоћ сам до поноћи био на састанку СК, а послије никако заспати.“ – протрља он поцрвениле очи.

                   – “ Значи, било је “весело“? И ја сам, ми смо нешто мало раније завршили.“ – рекох му.

                   – “ О, ми смо Солињани жестоки по том питању, само нас је сад мало, цила Загора се овамо преселила, а то су ти све велики католици и Хрвати. Нисам мога вировати што су све појединци радили. Цилу ноћ сам размишља о томе. Гледам га, доша овди у Солин без школе, једва је зна писати и рачунати, платили му вечерњу школу, платили му школовање на средњој школи, дали му стипендију за факултет, добро мисто има у “Далмацији цементу“ и добру плаћу, стамбено збринут одма и сада би он све то заборавија и градио неку нову Хрватску, ова му не ваља, мало му дала, тобоже је угрожен и опљачкан! Не иде ми у главу да таки људи заборављају што су били, а шта им је мукте дошло и још им је и то мало! Да није било ове социјалистичке државе он би спава по пољским кућицама у Каштеланском пољу за крув и воду и рмбачио по цили дан!“ – још је он под дојмом састанчења и непроспаване ноћи те мјеша све врсте нарјечја.

                   – “ Јеби га, хоће више, полувуци су гори од правих вукова, више штете праве, јер не дјеле домаће и дивље. Ваљда ће се то сад мало прочистити!?“ – рекох му.

                   – “ ‘Оће врага! То ти је исто као код мене  у творници  на послу, нема филтера на фумарима, па цементна прашина пада ди стигне. Можеш ти опрати поврће водом, али дио фине прашине се заувик залипи за лишће и плод, дио загади земљу. Тако смо и ми синоћ мало опрали, али “поврће“ је остало цементирано, то видиш тек кад га скуваш или у тилу на бубрезима, јетри или плућима. Триба би цили Јадро да данима пере да би се то темељито опрало.“ – није Маринко задовољан збивањима од синоћ.

                   – “ Јесу ли биле оштре казне?“- распитујем се.

                   – “Искључиш га из СК, радно мјесто неће изгубити или ће га склонити на неко да “хлади муда“ за исту плаћу и добро му дошло. Сутра ће нас такви зајебавати!“ – процједи он кроз зубе.

                   – “ Тако је било и код нас! Испало је: омакло им се, били су у заблуди, нису креатори, нису емисари и тако то, слично. Виде људи да се онима у врху ништа није десило. Неко од њих у пензију, неко у неки Институт у хладовину, неко за високог чиновника при Влади или Сабору, писаће књиге и мемоаре, ван ће их објављивати и добијати за то велике паре, рекламирани као дииденти и борци за демокрацију, па кажу људи: зашто би ову сићу дера кад коловођама ништа није било?“ – кажем му.

                   – “Па да, Савка, Трипало, Пиркер, Бјелић и друштво су само макнути од активне политике, а од привилегија нису, баш их брига за функције, задржали су виле и паре, а од правих казни по закону ништа. Испада да рибу чистимо од репа, а усмрђену главу нико јој не дира! Јеби га, идем у погон.“ – стави он жути пластични шљем на главу и збрзано оде.

                   – “ Маринко, прикочи језик и чувај се!“ – викнем за њим.

                   Наставим рјешавати започети задатак и кад то доврших вратим књиге у актовку и кренем на станицу Солин. Било је управо доба маренде, код шефа Ћире Вученовића скупило се друштво “осмаша“, како су звали раднике и службенике ван турнуса, и претресало јучерашњи састанак.

                   – “ Онда Миле, јел’то сад коначно?“ – пита ме шеф Ћиро као члана Комисије.

                   – “ Видићемо послије сједнице Комитета. Они могу доњети другачије одлуке све до распуштања ОО СК.“ – кажем им.

                   – “Замјеник Грубишић није био задовољан, може свега бити.“ – допуни ме помоћник шефа и члан Комисије Анте Кларић – “ Ни ја нисам задовољан, требало је бар оно наше прихватити.“

                   – “ Ја мислим да би било најбоље распустити цјелу ОО СК , јебем ти курву госпу, па сваког понаособ претрести, мене првог, па све до посљедњег члана. А шта ће неко у Партији ако стоји само на евиденцији!?“- љутито ће шеф Ћиро.

                   – “ И ја се слажем с тобом Ћиро, тако би било најбоље! За рата и тамо до шесдесетпете за ово би многи робијали, а овако опомена, и готово, настави даље. Јебеш то!“ – слаже се с њим Ефендић.

                   – “ Нису ни у “Првоборцу“ задовољни, веле ми да је требало строже са Савком и Трипалом и друштвом, па би онда и на терену биле строже мјере.“- укључим се.

                   – “ Добро кажеш, ако они горе благо прођу онда ни на терену неће бити ништа. То је то.“ – закрену љутито главом Ћиро.

                   – “ А видићемо, знаће се ускоро.“ – и Перо Ефендић ће резигнирано.

                   Одатле се упутим у Комерцијално представништво да овјерим обрачун. Сарага и Прибудић су били тамо, зањети неким послом, или су заузели само закву позу.

                   Данко Сарага прегледа обрачун и потписа, а Славко Прибудић преписа податке у свој роковник, иако је једна копија остајала код њих у архиви.

                   – “Кад идеш код Бартулице?“ – службено упита Данко.

                   – “Договорили смо се за подне.“ – погледам на сат, било је још сат времена до рока.

                   Док сам слагао папире Кершић уђе у канцеларију.

                   – “Баш сам хтио до Вас, да  Вас упознам с радом у фебруару.“ – кажем му.

                   – “Добро, могу и овдје погледати.“ – рече он и сједе за радни столић.

                   -“Немој Миливоје, опет ће рећи да се одржавају припремни политички састанци.“ – љутну се Сарага.

                   -“Сад је овдје Миле, па нека види како се договарамо.“ – цинично се насмјеши.

                   -“Шефе Кершићу, можда ме можете убједити да се овдје ништа у вези политике није договарало, али да се о полтици није разговарало, то ни у сну нећу повјеровати. Уђете у кафић,сретнете групу људи на улици, у дућану, па и по канцеларијама се о томе говорило, то је била  опћа тема и за старо и за  младо. Разлика је огромна између договора и разговора, а договор нити вам је доказан нити вас је тко за то казнио. Мислим да сте сва тројица добро прошла и будите сретни да остане тако како је. У политици се брзо прелази на друге теме, послије годину дана нико се овога неће сјећати.“ – одбрусим му ја.

                   – “ Добро Миле каже, курчењем нећеш ништа постићи. Само можеш себи погоршати положај.“ – јави се Славко.

                   – “Боли ме неправда, мислим да сам само радио свој посао.“ – Кершић ће.

                   – “А тко те тјера да се бодеш с рогатим, откуд теби идеја да прозиваш Балтића, тко је он, а тко си ти?“ – одбруси му Сарага.

                   – “Па и ти си тада тако мислио!?“ – Кершић ће зачуђен.

                   – “Јесам, али ми није падало напамет да се с њим обрачунавам. Он је на равној нози са Савком, а ја нисам.“ –  Сарага ће одмахнувши руком.

                   – “Боже Миливоје, они примају податке са свих страна, од војске, милиције, основних организација и тко зна од кога још. А ти прочиташ само новине, а у њима пишу оно шта им се каже.“ – укључи  се Славко.

                   – “Давно је речено да се наука из новина не учи. Треба узети књиге, не слушати политичаре него научнике, више њих, стручњаке за ту област, тек онда се може добити права слика. Ово у новинама је више текућа пропаганда него права информација.“ – кажем им.

                   – “По теби, значи, ни “Црвена“ ни “Бјела  књига“  нису тачне?“ – каже ми Сарага.

                   – “Узмите статистичке податке из Статистике ЈЖ, Статистичког завода Републике и Југославије, па сами контролирајте, они су колико толико објективни. А истовремено ћете видити шта је узето од података и како су комбинирани да потврде унапред постављене тврдње. Исто се то може сазнати из правих књига у Научној библиотеци, и о бану Јелачићу, о Радићу, о Мачеку, Прибичевићу, Старчевићу и другима, које су често спомињали као основу својих тврдњи. Ако узмеш здраво за готово што пишу новине или јављају ТВ и радио, онда су они постигли циљ, постајеш сљедбеник, а не објективни посматрач. То је Гебелс добро знао “… сто пута поновљена лаж постаје истина…“ или кардинал Ришеље: ..“ дајте ми једну реченицу, доста ми је да сваког на смрт осудим…“ . Парафразирам , наравно, али то је некако тако.“ – рекох им.

                   Зашутише сви  један трен.

                   – “Има у томе доста истине.“ – сложи се утихо Сарага.

                   – “Политика је курва, давно су то рекли.“ – придужи му се Прибудић.

                   – “Враг ће га знати, шта је право!?“ –  кимну замишљено Кершић.

                   Погледам на сат:

                   – “Морам код Круне Бартулице у “Котексов небодер“, поздрављам вас.“

                   Прије него отворих врата паде ми на ум:

                   – “ Знате ли колико је другу Титу година?“

                   – “ Осамдесет, зашто?“ – зачуђено ће Сарага.

                   – “ Док је он жив нико у Партији и држави не може радити на своју руку. Сјетите се Андрије Хебранга, Ђиласа, Ранковића и других како су прошли. То је изгледа Савка била заборавила. Прерано је закукурикала, а такве пјевчиће Тито као прави домаћин спрема у лонац за ручак. Ајд’ здраво.“ – изађем не чекајући одговоре и упутим се пут небодера у Првобораца  улици код Круне Бартулице, директора унутарње трговине у “Далмација цементу“.

                   Круно је био стари далматински комунист, родом из Каштела, одувјек пројугославенски орјентиран као и средина у којој је рођен.

                   – “О, здраво, стигао си, сједи.“ – понуди ме срдачно показујући на радни клуб столић окружен фотељама.

                   – “ Како стоје ствари с утоваром, штс ти кажу шефови?“ – сједне у фотељу до моје.

                   – “ Ништа, ошамућени су, опрљио их “црвени вјетар“ па се сад лижу и пушу на ране.“ – насмијем се.

                   – “ А, зато Сарага није био добре воље, јутрос смо телефоном разговарали, али ништа ми о томе није рекао.“ – каже он очекујући разјашњење.

                   – “Имали смо синоћ партијски састанак, Комисија је подњела извјештај и предложила мјере, били су Грубишић и Косовић, а Сарга, Кершић и Прибудић су кажњени опоменама, засад.“ – укратко му испричам.

                   – “ Јесу ли се били пуно упетљали?“ – пита он.

                   – “ Пробудило им је “прољеће“ хрватску крв, али мислим да су их они из Загреба користили као товаре да носе неки терет, а да они нису знали куда и зашто, надајући се заслугама. Све се то покривало из Загреба као службено, “строго пов.“, прецизно организирано, а мозаик су тамо горе склапали Карађоле и компанија у договору са Савкиним штабом. То би се из Загреба требало детаљно испитати, тешко је то одоздо сазнати кад си лимитиран до одређене висине у хијерархији. Овдје су се могле констатитрати само појаве, а тога је код њих било, зато су и опоменути.“ – објасним му колико се овдје могло направити.

                   – “ Зашло је то дубоко у народ, причају ми моји Каштелани, преко ТВ и радија, новина, а нарочито попова и цркве, онако потихо поповски. Касно је Стари реагирао, а мутан ми је ту и Бакарић, шутио цјело време, а сад одједном живну и заузео став. Имам утисак да је он то својом јасном шутњом одобравао, знаш, време је да се заузме бусија, неће Маршал још дуго, осамдесета му је ту.“ –  Круно ће замишљено.

                   – “Бакарић, зар он није био болестан!?“ – питам га.

                   – “Увјек је он био “болестан“ кад је требало бити одлучан. Не вјерујем ја тој “пургерској школи“! Треба ЦК СКХ ојачати далматинским кадровима, они су “Пургери“ увјек били забринути за хрватство ма којој политичкој опцији припадали. У том су исти и Стјепан Радић, Мачек, Степинац, Павелић, а ово сад се то манифестрирало и преко Савкина програма. А Далмација је увјек тражила шире, овдје су људи преко мора у контакту са свјетом, па виде колико је и Југославија мала, а опасност нама Далматинцима не прети од Срба него од ових Романа преко мора. Са Србима смо исти у свему, а Италијанима смо увјек друга или још нижа класа. А “Пургери“ су се од памтивјека продавали да би они имали своје хрватство, од Звонимира до Павелића.“ – настоји он појаснити своја размишљања.

                   – “Тако слично су учили Нодило, Назор, Трумбић, Супило, Смодлака и први остали народњаци, па и Вицко Крстуловић док га нису макли.“ – прикључим се његову размишљању.

                   – “ Да, то су му “Пургери“’скували чорбу, сад је већ стар и дуго ван политике да би могао нешто подузети или се бар мало активирати.“ – безвољно он одмахну руком.

                   – “ Могли би о томе данима, морам ићи, имам учити, крајем мјесеца имам испите.“ – дигох се с фотеље и скупам потписане папире.

                   – “ Ето, овако размјеним мишљење, мука ми је била од оне лажне пропаганде, нека их ђаво носи.“ – пружи ми руку на поздрав.

                   Спустим се низ Првобораца улицу на сунчану Риву, у зраку се навелико осјећало прољеће.

                   – “ Поподне ћу одспавати, па ћу ноћас учити, доста ми је политике.“ – мислим у себи док жмиркам очима бранећи се од одсјаја мора  на Матејушки.

Advertisements