Одспавао сам до шест сати поподне, скувам каву и гледам мало ТВ, а онда уђе неки немир у мене, вуче ме ван.

                   – “ Идем мало на Пјацу, одавно нисам био, па ћу се раније вратити и учити до касно.“ – закључим у мислима сам себи, обријем се и кренем лагано уз море. Мрак је, свјетла одсјајући жмиркају у мору, а валићи на Матејушки шљапкају међу кајићима.

                   Испред “Дубровника“ сретнем Илију Маршића, новинара “градске“ у “ Слободној Далмацији“:

                   – “ О, ди си, шта има данас на жељезници ново?“

                   – “ Данас је мук, нема ништа за “градску“, зар ти није било доста оно од јуче?“- смијем му се.

                   – “Написа сам ја прилично, али срезали уредници, нисам чланак ни препозна кад сам га видио оштампана.“ – смије се и он – “ А, збиља, да ти честитам, како је било на Душковој свадби?“

                   Мене као да погоди гром из ведра неба директно у тјеме, застах трен, али се снађох:

                   – “ Добро, знаш како је то већ, био је то ужи круг, без великих цермонија.“ –  некако се успјех прибрати.

                   – “Ма да, џет сет, могу замислити, све углађено, није то ка’ код нас сељака: ждери, пи’ и будалачи.“ – намршти се Илија.

                   Илија је у “Слободну Далмацију“ дошао из Имотске крајине гдје је једно време био учитељ, па побјегао од пустоши и осамљености, што никако није одговарало његову живу темпараменту. Уста није затвара, очи су му сјале, а свака жунта је на њему играла, и стајајући у мјесту био је у покрету, премјештајући се с ноге на ногу, брзо измјењујући информације истовремено их дајући и примајући.

                   – “ Ајде, частим док имам пара, ви новинари сте навикли на муктешевину,“ – зафркавам га – “а нарочито кад су Имоћани.“

                   – “Е, сад зајебаваш и ти! Доста ми је зајебанције од брата ти Душка ка’ уредника, па сад још и ти.“ – муну ме шаком у ребра.

                   – “Ти јеси Имоћанин, али си изузетак, умјесто у трговце иша’ у новинаре.“ – смијем се.

                   – “Ето видиш, ни Имоћани нису сви исти.“ – слаже се.

                   – “Да, ти и Шувар на једну страну, а Тончи Врдољак и компанија на другу, друге да не набрајам, нарочито оне по “билом свиту“.“ – шалим се.

                   – “ Јебеш Врдољака, слиза се с “пургеријом“, упа’ у елиту, па мора тако, али снаће се он, Имоћанин је то, а још Крлежин ученик, имаће он добру заштиту.“ – одмахну кратко руком из лакта.

                   – “Кад ћеш ти из “градске“ у нешто озбиљније ?“ – окрећем тему.

                   – “ Још мало, ваљда ће неког “очистити“ да се за ме нађе мјеста.“ – зафркава се он – “Морам ићи, можда успут још нешто искрсне за “градску“. –  лупи ме овлаш шаком по рамену и одјури претходно вративши празни бићерин на шанк.