На Пјаци је била гужва. Од “Централа“ се спустим ка средини, ту је било друштво:

                   – “ Охо, познате ли људи овог, док се неко подигне степеницу више одмах заборави на нас из радничке класе!“ – зафркава Боћо.

                   – “ А то је прва грешка политичара, откину се од корјења, па брзо увену!“- дода Гојко.

                   – “Ја сам био само “метла радничке класе“, видите ли да сам дошао да се напијем изворне енергије, шта овдје има ново?“-  смијући се одговарам у истом тону.

                   – “ Ништа, овдје има само нешто више свјета, осјећа се прољеће, то треба искористити.“ –  мудрује Боћо.

                   А тада наиђе Милица с колегицом, ја се издвојим из клапе искорачивши два корака усусрет.

                   – “ Шта има ново на Пјаци?“ – пита ме она – “ Ово је Мирјана, наставница из моје школе.“ – упозна ме с Мирјаном, свјетлосмеђе косе и живахних очију, пупаста тјела и врцкавих покрета.

                   – “Пјаца ка’ Пјаца, нисам ни ја дуго био овдје, видим да нема ништа ново, а откуд вас двије овдје, ви немате тај обичај?“ – рекох им.

                   -“Идемо у кино, хоћеш с нама?“ – предложише.

                   – “ Може, гдје ћете?“ – питам их.

                   – “У “Тесле“, кажу да је добар филм.“ – рекоше ми.

                   Махнем руком друштву на поздрав и упутимо се између “Холцера“ и “Фотомузикалија“ поред ресторана “Сарајево“ према “Тесли“ кроз гужву младости која се сливала са свих страна према Пјаци. Зачудо, карата је било на благајни, па су тапкароши осдтали кратких рукава.

                   И Милица и Мирјана су биле сређене, дискретно нашминкане и озбиљне дјевојке које већ одавно саме брину о себи. Напустила их је она неозбиљност и ноншалантност која је карактеристична за средњошколску и студентску младост која још живи на туђи рачун.

                   Причали смо о послу, мало о моме, мало како је код њих у Клису и обе су се жалиле како им је тамо напорно путовати, а и плаћа је била мања него у сплитским школама, па су стално тражиле могућност да се пребаце у неку фирму у Сплиту.

                   Није ми било ни на крај памети да се тада удварам Милици, иако ми је све у души говорило да је она та коју стално тражим, јер је ту била Мирјана, али и сазнање да не би ништа постигао, чак би можда изазвао супротну реакцију, јер ме је она посматрала као познаника и земљака који се бори за статус као и она, и на по пута је са студијама и још неотслуженом војском. Сматрао сам да су то непремостиве препреке на путу трајне везе с њом, а на другачију нисам ни помишљао.

                   Смјестили смо се у доњем дјелу партера, с десне стране ми је сједила Милица, а с љеве Мирјана. Рекламе, журнал, закасњели гледаоци и поче филм. Тешко се било уздржати у полумраку да бар мало дотакнем Милицу, дам јој неки знак, али ми је њена заузетост филмом говорила да ни у задњој помисли не рачуна на то са моје стране.

                   Мирјана се мешкољила на свом мјесту, очито јој филм није заокупирао сву пажњу као Милици. Недуго затим осјетим њену руку на свом кољену, најприје као случајно, а кад нисам реаговао како је она очекивала него се правио зањет радњом у филму, благи стисак њене руке.

                   Укочио сам се као змија. “Ако сад реагујем и одговорим на знак шансе код Милице су ми заувјек пропале, јер ће то она одмах од Мирјане сазнати, и онда је готово са свим мојим плановима, надама и жељама, а ја о Мирјани такорећи не знам ништа, нити ми се нарочито свиђа.“  размишљам и још више се удубљујем у праћење филма, правећи се да ништа не осјећам нити примјећујем.

                   Након мало времена исто се понови, и тад поста Мирјани јасно да се њени планови неће испунити и одуста до краја представе. Растали смо се испред “Бастиона“, оне су отишле аутобусом, а ја се упутим кући питајући се да ли сам погрешио. “Шта буде , биће, видићемо.“ одбацим питање, скувам каву и ухватим се књиге, учио сам до касно, док ми пред очима нису почеле играти мушице.

Advertisements