Крајем марта стигао сам у Осијек и одсјео у хотелу “Турист“. Јавио сам се у КСР-у Мири, Смиљи и шефу Фаику Субашићу, попили смо каву и размјенили новости, а онда сам свартио до факултета, провјерио јесам ли на листи за полагање, а тада се вратио у хотел и одспавао до поподне. Прелистао см књиге и биљешке, а тада кренуо у центар, ручао и вечерао, па кренуо на Корзо. Застао сам испред “Ројала“ и гледајући редове младости који су ме мимоилазили, тражио неког познатог. Нисам дуго чекао, наишао је Вељко Рашић с друштвом, па смо се издвојили и кренули у “Бјелу лађу“. Тамо је неки оркестар већ увелико свирао, а неколико парова плесало.

                   – “ Хоћемо  ли шта јести?“ – питам Вељка.

                   – “Како те воља, ја по студентској мензи могу, а и не морам.“ – смије се он, бјеле му се зуби испод шеретских бркова.

                   Наручимо мјешано месо с жара и вино, причамо о цурама, факултету и Буковици и зачас поноћ дође. Договоримо се да ћемо се наћи сутра послије испита.

                   Устанем у седам, попијем у хотелу јаку црну каву и дрмнем вињак, попушим цигарету и кренем на Економски факултет. Испитан сам међу првима, професор Матић Боривоје уписа у Индекс врло добар и похвали ме:

                   – “ Добро је то за ванредног студента, мора да Вам је добро ишла математика у средњој школи. Шта сте завршили?“ – приупита.

                   Кажем му, а он дода:

                   – “ Да, техничка, то је то, шире од гимназије.“

                   Вељко ме је чекао испред кабинета:

                   – “ Шта је, говори?“

                   – “Положио, шта би било.“ – насмијем се његовој знатижељној фаци.

                   – “ Колико, реци?“ – изгара од знатижеље.

                   – “ Врло добар, јеси ли задовољан?“ – и даље се смјешим.

                   – “ О, људи, врло добар, а он ништа!? Ја би ђисну до плафона!“ – загалами он, а око нас се скупише колегице и колеге, честитају и питају већ стандардне студентске ствари: која питања, какве је воље професор и сличне ситнице.

                   – “ Ајмо, частим.“ – позовем их, а већ се знало да се то ради у  “ Buffetu“ поред факултета.

                   Уз галаму и надмудривање попи се пиће, а ја искористих прилику и упитам их за литературу из Математике за економске анализе.

                   – “Нема проблема, набави од проф.др. инг. Апсена “Репетиториј више математике“, имаш шест књига, а ми ћемо ти набавити предавања из “Матрица“ и “Примјењених економских функција“. Стари профа Шен пита све, треба ти бар пола године учења дан ноћ, а онда си на коњу.“ – рече ми један од њих.

                   Вељко и ја се упутимо у град, успут ручамо, па пређемо скелом преко Драве до Золошког врта и причамо успут о свему по мало. Измаглица покрила Барању, поглед допире тек до првих топола. Вељко је незадовољан, нема се пара, а без њих се ништа не може, ни обући се, ни имати праву цуру, стална предавања и књиге се огаде, а време тмурно и прохладно, и све му то изазива депресивно расположење.

                   Причам му како је мени и скидам сретну маску с лица, огољавам му стварност каква га чека кад заврши факултет и почме радити и убјеђујем га да су му ово најсретнији и најбезбрижнији дани које ће у животу имати:

                   – “ На теби је да их искористиш како најбоље знаш, није све у парама, и не заборави старог Милу, ћаћу ти, како је њему све те трошкове сносити.“

                   – “ Овдашње су цуре богате, а с таквима се и друже, а ја немам ни пара ни правих гаћа.“ – буни се он.

                   – “ Али имаш друго, згодан си, висок, витак, комуникативан, образован, шармер, и многи би дали пара и пара да су такви, а цуре су цуре, биле богате или сиромашне пишкају у гаће кад те виде. То користи, јебеш паре, и уживај.“ – соколим га.

                   Кад се изјадашмо  врати нам се расположење, па се вратимо у град и продужимо на Тврђаву, “Чинги линги“, сједнемо у кафану и попијемо једно, па друго пиће, а онда се вратимо у хотел “Турист“ гдје ја узмем ствари и кренемо на воз за Сплит.

                   – “ Слушај, други пут немој ћи у хотел, можеш спавати код мене, мој цимер је лола, више га нема него има у соби, а кревети су старински, по потреби можемо спавати обојица и у једном.“ – предложи ми.

                   – “ Нема проблема, оно шта дам за хотел потрошићемо за провод. Важи?“ – сложим се.

                   – “ Договорено, их, како да се не слажем!“ – насмија се он и отпрати ме на локалац за Винковце.

Advertisements