Одремам у полупразном вагону до Винковаца, а до београдског брзог за Сплит има још сат времена. Одем у ресторан, наручим вињак и каву и узмем читати новине. Кад спикер најави скори долазак воза изађох на перон и тамо ме дочека неколико путника у групицама с врећама, коферима и торбама и она, са малим женским коферићем поред ногу  у свјетлосмеђој бунди, одвојена неколико метара од других путника.

                   Воз уз шкрипу точкова и искрење папуча улети у станицу док је из звучника трештала спикерова објава о возу и времену поласка. Вагон стаде средином испред ње, а она подиже коферић и двоми се на која ће врата ући.

                   – “ Идемо тамо.“ – прихватим јој коферић и поведем је за руку према крајњим вратима, отворим их, скочим уз степенице вагона и пружим јој руку да се и она попне.

                   – “ Баш Вам хвала …“ поче она збуњено, а ја је прекинем:

                   – “ Баш ти хвала Миле, имам уску сукњу и чизмице с високим петама, једва би се попела без помоћи у вагон.“

                   Она се насмја:

                   – “ Ја сам Љубица.“

                   – “Љубица, Љубица, као љубав, као вјесник прољећа, докле путујеш Љубице?“- зафркавам се.

                   – “До Бихаћа, а ти?“ – насмија се опет бисерним зубима, накармисним уснама и од ноћне хладноће руменим образима.

                   – “До Сплита, идемо наћи мјеста.“ – узмем њен коферић и пођем напред кроз вагонски ходник.

                   Таман кад сам хтио проћи кроз покретна врата у дио вагона с првим разредом усусрет ми дође кондуктер Парађина Илија. Очи му се сјаје као у мачка, а осмјех му се развука од ува до ува:

                   – “ Добро вече шефе, тражите мјеста?“

                   – “ Да, за мене и моју цуру.“ – потврдим му и кришом намигнем.

                   – “Нема проблема, има службени купе, дођите.“ – позва нас према купеу при крају вагона на којем је била наљепница:

                   – “ За службену пратњу“.

                   Откључа га “четворком“ и услужно отвори врата:

                   – “Изволите шефе, нико вам неће сметати.“- дискретно ми намигну.

                   – “Илија, пошањи нам конобара, каву и нешто жестоко.“ – шапнем му док је  Љубица скидала бунду и покушавала окачити је на куку изнад наслона сједала.

                   – “ Послије се закључај, нико неће сметати.“ – одговори и он шапатом.

                   Окренем се и угледам као из Фидијиних руку извајано тјело у уској сукљи и бјелој долчевити, набреклој од бујних сиса, и свјетлосмеђим чизмицама с високим  штиклама. Смеђа коса јој је падала на рамена испод које су крајичком вириле ресице ушију са ситним минђушама које бљештаху сребреним зрацима од драгог камења.

                   Кофер јој ставим на пртљажник, а бунду коју је још држала у руци окачим на куку у ћошаку до прозора. Тјела нам се притом додирнуше, а носнице ми се напунише дивним мирисом мени непознатог парфема:

                   – “Шта је то, како дивно мирише?“ – принесем лице њеном врату.

                   – “Из Париза, “Диор“, послала ми тета.“ – рече тихо промуклим гласом.

                   – “ Убио ме гром, ако се не заљубих на први поглед!“ – шапнем јој у уво, а рука ми загрли њен струк и лагано је привукох себи.

                   Усне нам се спојише као да смо цјелу вјечност на то чекали. На трен прекинемо, уђемо једно другом у зенице, а тад пољубац поста страстан и дуг. Њен дјевојачки дах умива ми лице, а руке стискају мишице.

                   Прекину нас куцање конобара. Отворим врата купеа и он постави на столић уз прозор каву и пиће у чашама буцмаста облика на витким дршкама:

                   – “ Изволте каву и француски коњак, оргинал је, јуче смо попунили залихе у Паризу.“ – показа витку боцу и остави је уз послужавник.

                   – “Хвала колега.“ – кимнем му главом и закључам по његову изласку врата и навучем завјесе према ходнику.

                   Угасим жуто свјетло, сад је купе обасјавалао модро око изнад врата купеа:

                   – “ Овако је романтичније, зар не?“

                   – “ Да, љепше је.“ – потврди она.

                   – “За наш дивни сусрет и познанство.“ – наздравим јој.

                   – “ За познанство.“ – она узврати и куцну се чашом.

                   Лизну мало из чаше и рече:

                   – “ Баш је прави француски, такав нам је тета слала.“

                   – “ Слажем се, диван је.“ – потврдим.

                   – “ Напићу се, ионако сам већ ошамућена.“ – сустеже се.

                   – “ Ниси, зар није љепо што смо се срели.“ – гледам је у очи.

                   – “Али ја не знам ништа о теби, осим имаена.“ – рече тихо.

                   – “ Исто је и самном, али ми се ипак свиђаш, имам осјећај као да те дуго познајем, а ја ћу ти сад о себи све поштено рећи.“ – рекох јој и испричам јој углавном истину, додуше мало отупљених ивица.

                   Тад ми она исприча да је из Брчког, да путује тати у Бихаћ, који је војно лице и тамо скоро премјештен, да је завршила економску школу и да се још није одлучила да ли ће студирати или радити, јер чека да види шта ће бити с родитељима, да јој мама ради у Брчком као службеница и требала би и она прећи у Бихаћ код тате кад добију стан, и нада се да ће то бити ускоро, јер су тако обећали тати кад су га прекомандовали.

                   – “А зашто те ови жељезничари зову шефе?“- упита ме на крају.

                   -“Па, рекао сам ти, радим у управи жељезнице у Сплиту, тако се они обраћају нама из управе.“ – објасним јој.

                   – “И имате право на купе и први разред?“ – распитује се.

                   – “Да, овај је за службене потребе, ту се путници не пуштају, тако је скоро у сваком возу.“ – кажем јој.

                   – “Па, како је празан?“- распитује се она и даље.

                   – “Ето, случајно, нико данас не путује службено Београд – Сплит, али се купе мора осигурати, можда неко уђе у Книну.“- објашњавам јој.

                   – “ И бићемо сами до Бихаћа?“- опет ће она.

                   – “Да, нико неће ући.“ – потврдим јој сигурним гласом и кимајући главом, знам да о томе Илија води рачуна.

                   Она попи коњак до краја и узе од мене понуђену цигарету и лагано мерачи каву.

                   Играм се прстима њене руке. Нокти су јој лакирани истом нијансом црвене боје  као и накарминисане усне. Прсти су јој витки, а дланови њежни и закључујем да никада није радила теже физичке послове.

                   – “ Којм спортом се бавиш?“ – упитам је.

                   – “Зашто, како знаш да сам спорташица?“- зачуђено ме погледа.

                   – “ По овом, имаш згодно тјело, тврде али женствене облине.“ – пипам је по нутини.

                   – “ Играла сам рукомет од првог основне све до краја средње школе, сада више не играм, распала се екипа.“ – објасни она уз смјешак и узе ми и стисну прсте.

                   Пређем на сједиште до ње, загрлим је и привучем себи. Љубим јој усне и језиком дражим непце. Она пребаци руку око мога врата и све страсније одговара. Спустила је очне капке и допушта да јој милујем и гњечим груди. Све више се стиска уз мене и кад јој увукох руку испод мајце и дотакох голе набрекле сисе скочи се и сједе ми у крило грлећи ме око врата грчевито обема рукама, док јој је дах био дубок и успорен.

                   Уска сукња јој је истицала облине бутина и тврде гузе, али је мени  представљала непремостиву препреку у покушају да јој увучем руку међу бутине. Опрезно напипам ботун и откопчам га, а затим отворим патент, она се не буни и допушта ми да јој извучем свилени комбинетић из сукње и да јој милујем голу кожу на струку и леђима.

                   Воз зацвили, успори и стаде.

                   -“ Новска !“ – чујем како извикује кондуктер Илија, а обоје засташмо са миловањем. Устајемо и гледамо кроз замагљени прозор, вани је магла, станична свјетла жмиркају отужно, а нас двоје долишмо коњак и шутке пијуцкамо чекајући да воз крене..

                   Отужно запјева дизелка, воз трзну и полако крену.Трзај је гурну према мени, а ја је обухватих обема рукама око струка. Она ме загрли рукама око врата, сисе јој боду моја прса, бестидно ме поче љубити гурајући ми језик у уста док јој моја рука клизну низ мали тврди трбушчић у гаћице. Под прстима напипавам свилене меке коврчаве длаке, права кудјеља прекрила јој доњи дио трбуха, Венерин брег и прегибе међу бутинама. Она отвори бутине да пуном шаком ухватим јој влажно међуножје, а онда је стисну бутинама пуштајући да је прсти милују по дражици дајући стисцима бутина ритам миловања.

                   Осјетим да јој тјело дрхти и опојно мирише на спремност за сједињавање, нагло извучем руку између њених бутина и с обема рукама јој скалам сукњу, хулахоп чарапе и гаћице, у магновењу страсти  и себе разголитим, а она се искусно окрену и наслони на зид купеа према прозору. Мушкост јој до краја нагло продре у врело и влажно међуножје док она благо и задовољно уздахну и стисну гузу у страсном грчу. Продирао сам силовито у такту лупкања точкова по спојевима шина држећи је чврсто за бујне слабине. Убрзо јој бутине почеше уситно дрхтати, гуза грчити и она гласно уздисати, па продрем  до краја и зграбим је грчевито за набрекле сисе. У трену свршишмо истодобно, засташмо тренутак да се сјеме излије до краја у њу, а онда онако гологузи срушишмо се на црвена плишана сједала.

                   – “Љубице, моја Љубице.“ – шапнем јој и бришем орошено чело – “ Јел’ти било љепо?“

                   – “Аха.“ – она закима главом тражећи моје усне да би их овлаш лизнула.

                   Спустим руку у космато јој међуножје, влажно и топло, а уснама јој љубим и грицкам набрекле сисе. Она се спушта леђима на сједала тражећи најудобнији положај. Скочих се и извучем сједала и она се одмах бесрамно намјести ширећи ноге. Уђем међу обле тврде бјеле бутине док ми се мушкост изгуби у топлој и влажној шуми длака. Гуза јој се покрену лагано, ситно, те све брже и брже и јаче. Рукама јој гњечим сисе, а дахом палим врат                                                                                                                                   ,  а она забацила  главу и увија је у ритмо продирања мушкости.

                   Као кроз сан сам чуо да пролазимо кроз Босански Нови, чини ми се да је воз накратко и стао, али ми смо били у свом свјету страсти да би на то вањско могли обраћати пажњу.

                   Престали смо послије не знам које екстазе кад воз стаде на неком од улазних сигнала међу брдима обраслим црном шумом у гостој ноћној магли.

                   – “ Скоро ће Бихаћ!?“ – трже се она.

                   – ‘Има још неких пола сата.“ – утјешим је гледајући на сат приносећи руку плавом свјетлу.

                   Још онако мокри од зноја обучемо се и она се поче уређивати. Упалим јој свјетло те она намјести фризуру, затеже гаћице и хулахопке и помогох јој да закопча и намјести сукњу, а тад она рутински поправи шминку.

                   Кад се уреди  погледа ме захвалним сјајем очију:

                   – “ Чекај, имаш кармина овдје.“ – обриса ми марамицом лице код ува, а онда лизну језиком ради дезифекције.

                   Упитах је за адресу и уписах је у мали нотесић.

                   -“Нећу ти моћи одмах дговорити, из Бихаћа идем у Сарајево код тете, погледаћу тамо ради факултета или неке више школе, сигурно ће ме задржати више, незнам колико, дана.“ – упозори ме кад издиктира адресу у Брчком.

                   – “ Хоћемо ли се моћи виђати у Винковцима или Осијеку, незгодно ми је свраћати у Брчко?“ – предлажем јој.

                   – “Јављаћеш ми кад путујеш, па ћемо се договарати. Зашто не, драг си ми, као да те годинама познајем.“ – приљепи ми пољубац на усне.

                   – “Боже, како си љепа! По цјели дан не би излазили из кревета, тако ме узбуђујеш.“ – клизим јој рукама од кољена преко бутина и гузе до струка и сиса.

                   -“ Љепо ми је с тобом, пуно , пуно љепо.“- љуби ме у усне и милује врат дугим прстима.

                   На стаклу врата се зачу тихо куцкање, отворим их и Илија се тихо јави:

                   – “ Бихаћ ће за пет минута.“

                   – “Будна је, нема проблема.“ – весело му кажем.

                   – “ Хвала, спремила сам се.“ – јави се и она као да ништа није било.

                   Додам јој бунду и помогнем да је обуче, а кад воз поче кочити пољубимо се дугим пољупцем за растанак те је допратим до излазних врата вагона, помогнем да сиђе низ степенице и додам јој мали кофер.

                   – “ Ћао љубави.“ – посла ми пољубац руком.

                   -“ Ћао.“ – кажем  и ја на исти начин.

                   Она крену ка станичној згради док  ја и Илија гледамо кроз спуштени прозор за њом.

                   – “Добра ли је женска, прави гром !“ – оте се Илији.

                   Ја ошути, воз крену кораком и учини ми се да према њој долази млађи мушкарац у официрској униформи.

                   – “ Илија, видиш ли добро, онај ми не личи на старијег човјека?“ – питам га.

                   – “Врага старијег, нема више од тридесетак година, ако има и толико.“ – потврди он.

                   – “ Ћаћа јој сигурно није!?“ – кажем му.

                   – “Овај сигурно није!“ –  потврди Илија,  обојица гледамо како се грле и љубе што ни по чему не личи на очински загрљај.

                   Вратишмо се у купе и сједошмо.

                   – “Казала је да јој ту ради ћаћа као официр, да је скоро премјештен из Брчког и да му иде у посјет.“ – објасним Илији.

                   – “Лаже, оно јој ћаћа сигурно није, а ни брат. Онако се родбина не љуби. Важно је да си ти добио своје!“ – насмија се он.

                   – “Или јој је то момак или муж, враг ће је знати. Докона појебљива официруша!“ – смијем се и ја.

                   – “Мора да је добро загорила кад се није могла стрпити. Ти си јој дошао као кец на десетку, да мало промјени.“ – зафркава ме он лупкајући руком по кољену.

                   – Има она и за мене и за њега! Врло важно, али свака јој част, добра је и згодна женска. Чудно је то, то сам одавно примјетио, да је овако на путу, у возу, лако ступити у односе с људима, цурама, женама, као да се одавно познајете.“ – говорим му.

                   – “ То је истина, људи су сасвим другачији. Није него воз кренуо вади се храна, пиће, воде се разговори, причају приче, а људи се први пут у животу срели и ко зна кад ће и хоће ли икада више. Тако је и с цурама и женама. На улици би те отјерала ка’ псину, а овдје у возу као да сте заједно прпали по прашини, одмах се иде на дјело. Чудно је и мени то!“ – каже он.

                   – “ Биће да утиче овај тјешњак, па орочено време, нема се кад тактизирати, враг ће га знати!?’ Ајмо ми попити пиће, овај коњак, па ћемо пити каву.“ – позивам га.

                   – “Немој, идем погледати карте код она три четри путника, па ћу доћи с конобаром из спаваћих, оним што је био синоћ. Каву и шта ћемо још?“- рече он.

                   – “Овдје има коњака, донесите каву, зора је, па ћемо трошити време  до Сплита.“ – насмијем се.

                   – “Сад ћемо ми, долази “мртво“ време.“ – оде он у обилазак.

                   Запалим цигарету и гледам кроз прозор у мрклу отужну босанску ноћ кроз коју промичу жмиркава свјетла по брдима уз пругу, са ових ближих као да капљу сузе, а она у даљини жмиркају као да ће се сваки час угасити као догорјела свјећа. На ум ми паде Бранко Ћопић и његова “Мала из Босанске Крупе“ и осјетих неку дубоку сјету у души.

                   – “Зашто је Љубица лагала? Вјеројатно јој је оно момак, па се још двоуми? Или је већ удата, па јој авантурица добро дође или… баш ћу јој писати, да видим шта ће ми одговорити.“ – окончавам размишљање – “ Витићемо, шта буде, биће!“

                   Дођоше Илија и конобар.

                   – “ Ево, ево кавице, заслужио си колега, свака част! Пролазим ја поред купеа, а они пушу, стењу, води се битка, а ја би провирио, а нигдје рупице, прислоним уво, а има се шта чути, мој Илија дошло ми је да уђем и да спасим колегу. Је ждреица, права, видио сам јој сапи, треба оно најебати, мој синко.“ – не затвара конобар уста док сипа каву из бјелог хромираног лонца са угравираним знаком ЈЖ- КСР.

                   – “Збиља си прислонио уво, ајде кврагу Будо!?- смије се Илија – “Ја сам пазио да неко не би од жељезничара или милиционера наиша па да бане унутра и поквари човјеку прилику, знаш да сви имају “четворке“, али нисам близу прилазио.“

                   – “ Јесам, послије Новске и послије Босанског Новог. Деру ли се деру, без престанка. Колега, добро си издржа, свака част.“ – налива он коњак у чаше свој тројици.

                   – “ А кад ће ако сад неће у овим годинама! Сад је то слатко, а послије ти мој Будо кад дођеш у наше године дође ка’ пашта фажол, ради реда.“- Илија се смијуљи.

                   – “ Нека, живио ти мени!“ – куцну се Будо с нама – “ Нек’се зна како деру жељезничари.“

                   – “А шта ћеш, мора се.“- скромно ћу ја- “Него, реци ти мени колики ми је цех?“

                   – “ Који цех? Фирма части, не долази у обзир ни пребијена пара.“ – весело ће Будо  и поново нали чаше  – “Имаш ти трошкова, а ја ћу лако ово надокнадити. Ово је пиће ионако моје, шта ћеш, мора се.“- одби он.

                   – “ Колега Будо, не буди смјешан, какво чашћење, наплати и готово.“- протествујем ја.

                   – “ Рекао сам, ни пребијене паре! Ово ћемо нас тројица слистити до краја, па спавајмо до Сплита, а колега ће ми даље послуживати. Ти ћеш се реванширати кад се сретнемо доле у граду.“ – покаже  он на осталу трећину коњака у флаши.

                   Настави он причати своје догодовштине из спаваћих кола, на домаћим и међународним линијама, кад је млађи био, а Богами и сада, али да сада бира, а некад није:

                   – “ И муву у око, али прође брзо, јел’ тако Илија?“ – не заклапа уста Будо.

                   Разиђошмо се код Личке Калдрме, Буде оде у спаваћа кола, а Илија у кондуктерски купе. Ја се закључам и испружим преко сједала. Пробудио сам се кад је воз већ стајао у Сплиту, од настале тишине, недостајао ми је такт клопарања точкова по саставима шина и цвилење кочионих папуча по бандажима точкова и главама шина.

Advertisements