Роса је још била по замјенама, углавном у Солину, и радила некад јутарњу, а већином поподневну смјену, и често је имала ноћно дежурство и рад преко викенда.

Душко није дуго навраћао, а радо би га питао шта је то са његовом женидбом. И као да је знао за степен раста моје знатижеље наврати то поподне.

– “ Како сте, шта радите?“ – развуче свилено умиљато, скоро запјевуши – “ Како си Росице?“

– “ Добро, нема ништа ново.“ – каже она.

– “ Уобичајено, ништа посебно.“ – кажем ја.

– “А тако, јел’ вам шта треба?“ – упита он умиљавајући се.

– “ Шта то чујем, женио си се?“ –  питам ја не дајући му да одуговлачи.

– “ Од кога си чуо, јесам.“ – он ће изненађено.

– “Рекао ми Маршић, прије пар дана, правио сам се да знам.“ – кажем прекорно.

– “Ма, то је била обична формалност, само ми и кумови, није било никаквих сватова, па вам зато нисам говорио, ви већ знате да живим с Катјом у Врањицу.“ – правда се и ублажује он.

-“Није то, ради како хоћеш, него ме изненадио Илија, једва сам се снашао, требао си бар јавити. Ако ти треба овај стан ми ћемо у подстанаре.“ – кажем му.

– “ Ма не, ви остајете овдје. Ми ћемо бити у Врањицу, скупа с Катјином сестром Маријом и њеним мужем Дамиром, има мјеста у кући, а тако нам је лакше ради хране и кувања. Доћи ћете код нас у посјету ускоро, нешто сад преуређујемо, јавит’ ћу вам.“ – извлачи се он.

– “Знају ли ћаћа и матер, и ови други из фамилије, Стево, Брацо?“ – питам га.

– “Јавит’ ћу им, знају да живимо заједно.“ – скраћује он – “Како ти с испитима?“ – бјежи на другу тему.

– “Дао сам четри разлике, сад у мају и јуну полажем даље.“ – кажем му.

– “Добро, а ти  Роскица, како је тамо у Солину? Говоио сам са Маром стрица Маркете и с др. Курајицом, обећали су ми да ће гледати да те прими Дом здравља, биће ти лакше да не путујеш. Ваљда ће ми се ускоро јавити.“ – обећава јој он.

– “Добро ми је овдје, само кад би била у сталном радном односу, овако не знам кад ће ми рећи  “нема више потребе“.“ – скромно ће Роса.

– “Добро, зват’ ћу ја.“- спрема се он на одлазак – “Ако шта требате јавите ми у “Слободну“. Тамо сам ја свако поподне, а сад морам ић’.“ – оде он односећи неке своје књиге из ормара.

– “Сигурно никоме није јавио за вјенчање! Тако он направи, па пусти да време направи своје.“ – кажем ја Роси –  “Криво ми је што од другог морам за то сазнати, то нам је могао рећи, баш ме брига да ли ћу тамо бити присутан или не.“

– “ А шта ћеш!?“ – слегну Роса раменима.

– “Имам утисак да се он нас стиди. Ђе би тамо могли бити присутни “Влаји“!? Малограђански умишљени џет-сет!“ – истресох ја жуч.

– “ Пусти, баш те брига.“ – мирно ће Роса.

Послије пар дана ето опет Душка. Роса је радила, а ја сам нешто учио из “Хисторије еконмских теорија“ од професора др. Рудолфа  Леградића. Душко узе велику скрипту и листа је:

– “ Ух, хиљаду страна, па јели он луд!?“

– “Није то тешко, причице, а професор није строг, тако кажу студенти.“ – насмијем се.

– “ Шта ћеш још полагати?“ – пита ме.

– “ Социологију, исто код њега.“ – пружим му упола тању скрипту.

– “ Када то полажеш?“ – околиша он.

– “У мају, ваљда ћу успјети спремити.“ – насмијем се.

– “Мишко, би ли ти могао дићи кредит од потреса?“- пита ме коначно.

– “Интересира сам се, немам ја некретнина, не могу ради тога.“ – кажем му.

– “Знаш, ја би купио ауто, дићу кредит за себе, а треба ми још и могао би дићи и на твоје име, само ти овјери формуларе и плаћаћеш рату, а ја ћу ти касније вратити. То ће ми Марија средити, она ради у ИКБ, преко ње то иде. Хоћеш?“ – објасни ми.

– “Добро, дај формуларе да их овјерим у фирми, па ти онда сређуј остало.“- кажем му.

– “ А хоће ли ти бити велика рата ?“ – пита ме.

–  “ Ма неће, то ми дође као штедња, које ћеш ауто купити?“ – питам га.

– “ “Рено -12“, таман ће ова два кредита цјену подмирити.“ – он ће.

– “ Охо, видио сам га, није лош! Само чујем да су скупи дјелови за њега, и оправке.“- упозоравам га.

– “ Зато се рјетко квари! “Стојадин“ и “Фићо“ су јефтинији, али лоше су квалитете, пуно се троши на оправке, фуш израђују у творници.“ – износи он своје разлоге.

– “Како хоћеш! Само кажем шта говоре.“ – одмахнем руком.

Попунимо формуларе и ја их сутра овјерим скупа са мјеницом у “Обрачунској“  и јавим му да дође и  да их узме. Након десетак дана дође поподне с аутом и пита мене и Росу хоћемо ли с њим у Кистање у суботу.

– “ Ја хоћу, Росо ти?“ – питам Росу.

– “ Ја сам дежурна, други ћу пут.“ – слегну она раменима.

Advertisements