У суботу је Душко дошао око седам ујутро и одмах смо кренули.

                   – “ Шта није ишла Катја?“ – питам га.

                   – “ Отишла је с Маријом и Анкицом Кезић у Трст, то је било пуно раније испланирано.“ – оправда се он, а ја му баш нисам повјеровао, вјеројатно и  не знају да ће он ићи на село, али баш ме брига, то су његове ствари, па оћутих.

                   “Рено -12“, бјели, клизио је нечујно према Солину. Цеста је водила поред Диоклецијановог аквадукта чији су витки стубови и лукови израстали и ширили кракове преко зелених башча и њива пуних засада салате, каранфила, блитве, шпината и сваколиког другог поврћа. Душко је возио вјешто и искусно.

                   -“Кад си положио возачки, добро возиш?“- питам и хвалим га.

                   -“То ми је једина корист од оноликих радних акција на аутопуту “Братство-јединство“.- насмија се он.

                   Прођемо кроз Солин и кренемо цестом кроз Каштеланско поље. Правац је, а цеста добра асфалтирана и широка:

                   -“Сада ћемо га мало “издувати“!“ – каже Душан и притисне папучу гаса.

                   “Дванаестица“ подигну предњи крај, мотор једва чујно запреде, а “Мишелинке“ се љепе за асфалт. Дрвеће и жбуње уз цесту поче поред нас летити, а вјетар умивати хаубу:

                   -“Ево га, стопедесет, ки ништа! “Стојадин“ би се распа!“ – хвали се он.

                   -“А јеси ли гледао “Austin 1300“, видио сам их доста по граду, чини ми се да га има Никола Зовко, твој омладински компањон?“ – питам га.

                   -“ Јесам, не свиђа ми се, овај је елегантнији, а кажу ми да онај није бољи од “стојадина“. Овај је оргинал “Француз“, послије ће их Словенци склапати у Новом Месту, али то је велика разлика.“ – објашњава ми он.

                   -“Нисам их видио пуно у граду, ти си га купио међу првима, сигурно, само га редовно одржавај, знаш оно: уље, вода, акумулатор, гуме, код доброг мајстора, биће он добар и дуговјек. А сад је и у моди, можеш се мало и “пувати“. – насмијем се знајући за његову несклоност техници и мајсторисању.

                   -“А, за то нема бриге, Дамир се доста разумије у то, а има и Ђуро, Катјин барба, тим се бави.“ – рече он сигурним гласом лупивши ноншалантно руком по волану.

                   – “Тако, оде ти у “високо друштво“, а шта ти је с Зовком, Просом, Вучицом и осталима из Комитета омладине? Срећеш ли их?“ – питам га пред улазом у Трогир.

                   – “Ма какво “високо друштво“, нема ту ништа од висине, а Зовко Никола је директор у “Југопластици“, Просо Радосав заступа неку сарајевску фирму, а Вучица Мате је у “Croatia osiguranju“, нешто је награбусио због “маспока“, био се тамо пуно ангажира.“- објасни  ми.

                   – “ Види врага Мате, ко би река’ , шта је њему то требало? Прије би то очекивао од Зовка него од њега, а од Просе не би никако.“ – замислим се сјетивши се играња бришкуле и трешета у гарсоњери и у Комитету до касно у ноћ.

                   – “ Зовко ти је мулац, Херцеговац из Лиштице, неће се он наивно залетити, а Мате је “или-или“, жестоке нарави, а Просо Раде је прави, темељит и промишљен и поштен, неће се заљепити за сваку пиздарију.“ – оцртава им он карактер.

                   – “ Значи, више се не дружите?“ – питам га.

                   – “Сретнемо се, понекад  чујемо телефоном, то је све, распада се друштво као послије школе. Зовко се оженио, Просо исто, за Вучицу не знам.“ – мота он воланом уписујући се у кривине према Марини.

                   – “Какво је “друштво“ у “Слободној“, виђам често Илију Маршића, лови вјести за “градску“?“- смијем се.

                   – “Није лоше. Смоје је стари вук, он тјера по своме, одавно је постао институција, Прелас је добар и уман, Попадић настоји бити други Смоје иако има свој стил и трбао би бити више свој, Перо Самарџија тјера по пољопривреди, а има доста и младих, тек ће се за њих чути. Све у свему није лоше.“ – отвара се он.

                   – “Чујем да новинари пуно “лочу“, јел’ то истина?“ – интерсује ме.

                   – “Смоје је увјек под контролисаним “гасом“, само лоза и добро вино, Попадић зна неконтролирано повући као сваки пјесник боем, а остали како кад, зависи од згоде. Тежак је то и напет посао, динамичан, а увјек си у закашњењу, па није чудо што новинари умиру релативно млади, углавном срце.“ – објашњава ми он.

                   Код Марине се привремено растадошмо од мора, уђошмо у крш према Подорљаку. Маслине, драча, сувозиди око малих башчица, њива, Бог зна шта ли је, а десно и љево од цесте макија од купине и чесмине.

                   -“Овдје је горе него код нас!“ – коментаришем крајолик.

                   -“Спаси их “Јадранска магистрала“, то ће их извући, видиш ли шта добра цеста значи? До изградње ове цесте ово је био мртав крај, а сада већ туристи помало долазе, граде се куће и викендице, људи се окрећу према туризму.“ – објашњава ми он.

                   -“Само ме чуди што нису радили прави аутопут, горе увише према унутрашњости, а онда спојеве према мјестима уз море. То говорим као саобраћајац, то би по мени била боља и краћа веза између градова на обали, а околина уз море не би била загађивана од великог саобраћаја?“ – образлажем своје стручно мишљење.

                   – “Било је више варијанти, преовладала је ова, што ради војске што ради трошкова. Хрвати су изабрали што им је у том моменту било корисније. Кад се изграде прави аутопутеви нико овакву цесту не би правио, а за сто година ће бити и ово и аутопут, а тада ће им користити као локална цеста. Аутопут је већ пројектован, требају само паре.’ – настоји ми рећи разлоге за које је он чуо.

                   -“Значи, ово је правила Савезна држава, нешто такво Савка није спомињала?“ – насмијем се.

                   -“Таман посла, она је спомињала оно што јој је требало и ишло у корист њених теза, а овакве ствари је прешућивала. Тако је то у политици.“ – говори он док мјења брзину, враћамо се опет к мору пред Рогозницом.

                   – “ Одавде родом је био мој директор средње школе Јурај Лушић, диван човјек, прави Далматинац, ту им је испословао жељезничко одмаралиштее, да се уче туризму.“ – причам док гледам фантастичну симбиозу мора и копна, валова и крша, модрила мора и мрког зеленила крша.

                   – “Чуо сам за њега, он је првоборац из овог краја.“ – потврди Душан.

                   Зечево, па десни лук цесте око залива испред Примоштена, борова шума се спушта до мора, а сада Примоштен, на некадашњом шкоју старе стиснуте камене кућице с безброј варијанти надоградње и доградње, а десно у шуми хотели “Зора“ и “Слава“ и пјешчана плажа поред борове шуме. Пролазимо преко моста и гледамо остатке старе макдамске цесте и старог каменог моста.

                   -“Дошли смо на Кистањску висораван.“ – кажем.

                   -“ Шта, откуд ти то?“ – зачуђени поглед баци на ме Душан.

                   -“Тако каже мој професор географије са Економског факултета у Осијеку Вјекослав Барковић. Одавде па до Масленичког заљева па кањоном Зрмање до Кума и обронака Динаре и онда на југ према Мосећу и до овог мостића. То он зове Кистањском висоравни пошто оне дођу у центру тако омеђеног подручја. Има смисла, зар не?“ – објасним му.

                   – “Одмотавам слику географске карте, да, има смисла!“ – сложи се он.

                   – “То ми је било испитно питање, чешљао сам му стазе и богазе по Буковици и Промини, а он записивао нешто, ваљда локалне називе.“ – смијем се.

                   -“Јели млађи човјек, можда нешто пише, скрипту или уџбеник?“- пита он.

                   -“Ма какви, шесдесетак година, написао је он своју скрипту, из ње сам учио.“ – кажем му.

                   -“Онда је то његова теза, нисам до сада за такав назив чуо.“ – рече он.

                   -“Он је географ, а не политичар. Он се служи научним чињеницама, а не политичким потребама. У томе је разлика, а ради политике тај назив се и прешућује.“ – тврдим ја.

                   – “А, ваљда?“ – неодређено ће он.

                   Улазимо у Шибеник и возимо поред Шубићевца, па скренушмо према Дрнишу, на асфалтирану али дерутну цесту, уску и препуну рупа:

                   – “ Е, сад ћемо полако.“ – Душан ће као за себе – “ Све се мислим оћемо ли преко Скрадина или Дрниша?“

                   – “ Вози куда има више асфалта, не гладај на километражу. Чувај ауто, ниско је, није оно рађено за макдамске цесте.“ – покушавам му помоћи у недоумици.

                   – “Онда ћемо на Дрниш, па Рошки слап, а даље преко Варивода до Кистања. Тако ћемо најкраће возити по макдаму, јер је до Рошког слапа асфалтирано.“ – одлучи се он.

                   До Рошког слапа је ишло како тако, асфалт је био пун рупа, али сада дође камена путина по којој је могао сигурно ићи само магарац, па је Душан возећи час једном час другом страном пута настојао избјећи рупетине и живе литице које је облокала вода.

                   – “Добро дошли у Буковицу, партизански крај, најнеразвијенији дио Социјалистичке Републике Хрватске, претежно насељен српским становништвом. Можеш само кораком, баци у прву, а гдје буде проблематично ја ћу изаћи па ћу ти покаивати шта и како возити..“ – кажем му уз кисели осмијак.

                   – “Нема нам друге, полако ћемо, кораком, пазит’ ћу. Јебем им матер, никад немају пара за километар асфалта у Буковици, а ништо друго не треба него проћи багером, мало остругати и налити асфалт. Све остало је Мармонт направио.“ – љути се он кривудајући макдамском путином љево десно тражећи погоднији пролаз.

                   – “Каже Иле Ћилитов да је боље овако. Каже: “Не дај Боже да зарати, ето ти тенка по асфалту у авлије, ни гаће нећеш стићи обући. А овако како је, путина, теже му је доћи!“ – смијем се ја.

                   – “Ми стално о рату, какав рат, нема више тога.“ – буни се Душан.

                   – “Човјек мисли дугорочно. Каже да “рат дође ки грум из ведра неба, један облачак видиш и мислиш:  “ каква киша и грмљавина?“ , а оно запара по суву небу, оспе крупа и оде ђаволу све. Док се снађеш све ти је готово, а како ће ко проћи зависи од судбине му.“ – настојим поновити Илине рјечи.

                   – “ Времена су се промјенила, нема тога рата у догледно време!“ – упоран је Душан.

                   – “ Да те ко прије десет година пита да ће се десити ово с “маспоком“ исто би тако река. Више ја у ништа нисам сигуран!“ – скептичан сам ја.

                   И тако кораком возећи ауто коначно се довезошмо пред авлију. Душан паркира “Рено 12“ испод великог бајама. Погледам на сат:

                   – “ Путујемо три сата, до Рошког слапа дошли смо за сат и кварат, а ових десетак буковачких километара потроши  се за остало.“ – израчунам му.

                   Он оћути одговор.

Advertisements