Мала врата на великој авлијској капији отвори ћаћа, необријан неколико дана, с “французицом“ на глави, старој јакетини преко још старије сиве џемперине, у гаћама с двије овеће четвртасте закрпе на кољенима, а окрачале им ногавице досежу до нешто испод по листа, па су погледу изложене сукнене бјеле калчине, а трикетине, на којима је кожа одавно изгубила боју и еластичност, на којима се неким чудом једино сјајно метално бјеле гвоздаци и рефлектирају свјетло ка крајичак огледала, басрљајући по шодеру испред капије. Испушти дим на нос, а цигарету поклопио у љевој шаци, па му кроз прсте куља плави дим, накашља се, па ће тобоже нехајно:

                   – “А, то сте ви, хвала Богу да сте се сјетили!?“

                   – “Здраво ћаћа, како си?“ – приђе му Душан и пољубише се три пута како је обичај.

                   – “А како, ки ђавоолина, зна га враг синко!“ – он ће пренемажући се.

                   Ја стојим са стране, ка шта је и ред, свјестан да је моја улога споредна.

                   – “Ајде, ајде, добро изгледаш, неће бити тако лоше.“ – запјевуши умиљато Душан и отвори пртљажник и вади неке кесе.

                   – “Оба сте дошла?“ – ћаћа ме тек сад примјети па се поздравишмо – “Тешко тим аутом по овим путинама, разбиће се.“ – настави он када ме нема.

                   -“Ма неће, возио сам полако, пазим на камење и рупетине.“ – Душан се разњежио.

                   Улазим у авлију, иста је као и прије пет, десет , па и више година. Сад је суво па се некако може, али кад пане киша направиће се локве и мораће се ка и досад прескакати с камена на камен ако се мисли ући у ватрену кућу или јару или доћи до густерне. Крушка који је ћаћа засадио прије петнаестак година уз сам авлијски зид се запрцала, на њој су тек два три цвјетића, и мурва насред авлије избацила младе свјетлозелене листиће, а мурваћ уз зид приторка се осу дугим ресама које већ отпадају и прекривају већ пола авлије.

                   У свињцу иза ватрене куће скричи прасад, а кокоши се растрчале по авлији и траже нешто што им је мајка природа можда ноћас изродила. На шљемену јаре мачка прилегла и лови прољетне сунчане зраке и шкиљи на бајам у врапчја гњезда одакле се непрекидно чује жучна свађа.

                   – “Ђе је маја?“ – упитам, иако сам знао.

                   – “Код овчина, сад ће уна. Не муреш их оставити ни трен, просипљу се несретни јањци.“ – пренемаже се ћаћа. А онда се закашља, баци цигару у шпорет и кроз кашаљ ће испрекидано:

                   – “Ето ти му …. враже …. срећу! Никако ….проћи … још од … зимус.“

                   – “Треба би ти престарти пушити, бар док си прехлађен.“ – сједа Душан на супротну страну кухињског стола.

                   – “А, зна га вражина…, преста не преста, увјек исто,“ – зловољно ће ћаћа. – “оћете ли да сварим каву?“ – окреће се по кухињи тражећи лончић.

                   – “Оћете ли да сварим каву ?“ – окреће се по кужини тражећи когулу, понови кад ми оћуташмо.

                   – “Нека, ја ћу.“ – узмем из свјетлоплаве креденце лончић, налијем вруће воде из велике плаве лончине што је заклопљена стајала на рубу шпорета и ставим га на коло да прокува.

                   С кухињског стола склоним тећице и лончиће што поваздан стоје и изнесем их у ванглу испред куће у остало прљаво суђе. Крпом пребришем сто, из креденце извадим ћикаре с пијатићима и чисту пепељару па закувам каву. Ћаћа се сјети:

                   – “ Има ту доље ракије, ако ћете?“ – показа погледом при дну креденце.

                   Узмем три бићерина, нађем ракију међу осталим боцама, од уља, квасине и празних, и налијем бићерине те боцу оставим на столу.

                   – “Не би ја смио, пијем неку љекарију.“ – снебдива се ћаћа.

                   – “ Шта пијеш, да видим?“ – упитам.

                   – “Ето ту, на горњој полици креденце.“ – показа руком нашироко.

                   – “Ово ти је за бронхитис, за искашљавање, по овоме можеш, неће ти сметати.“ – рекох му кад погледах сируп за кашаљ на бази екстрата биља.

                   Сједошмо за сто, запалишмо цигарете претходно попивши ракију лозу и гуштамо уз каву.

                   Ћаћа поче набрајати како треба рада око винограда сваки дан, па заорати курузе, па башче ускопати, а “несретна“ стока је ту, а њега уватила прелада, па никако да попушти, не зна ни сам како ће све то стићи обавити. Док он и Душан диване налијем вруће воде у ванглу и поперем суђе, уђем у собе и намјестим кревете, поквасим сиркову метлу и све по кући почистим, а прљаву робу потопим у видру код густерне. Тад њих двојицу ишћерам из кужине, попрскам бетонски под водом и ту исчистим, проспем луг из шпорета на ђубар и пројарим ватру у шпорету.

                   Чујем материн глас испред авлије, повучем још гутаљ ракије да исперем прашину и изађем испред куће. Она вјеша некакву страу јакетину на клин у авлијском зиду што ју је јутрос зором поњела кад је изгонила овце:

                   – “И ти си доша’ роде!“ – пољубимо се – “ Ајме, шта ћу за ручак, њесам се надала да ћете доћи.“

                   – “Како, шта ћеш? Има киселог купуса, ето! Није ти доша’  министар, него ми.“ – насмијем се.

                   – “Не знам јел’ то Душан воли?“ – снебдива се.

                   – “ Воли, него шта! Није се родио у Паризу!“ – смијем се њеној бризи – “Душане, јеси ли за кисели купус?“ – викнем кроз авлијска врата, тамо испред он и ћаћа су разгледали ауто.

                   – “Може, баш сам га се зажелио.“ – врати он одговор.

                   – “Унда, добро, шта ја знам. Ћаћа ти није нешто аран.“ – она се оправдава, научена од малена да буде свачији слуга.

                   – “ Дај тећу да извадим купус.“ – кажем јој.

                   – “Ево ова, биће доста.“ – пружи ми она дубоку тећу са дна креденце, још збуњена доласком гостију из града, па нека су јој и ту, у ватреној кући, рођени синови.

                   Одем у конобу и из велике дрвене бачве извадим нарибани купус. Жути се као ново злато, а расол се цједи као густо маслиново уље. Узмем мало, међу прстима, и једем га онако фришког, таман је како треба, нит је прекисел нит преслан. Дотле је матер већ ставила сува ребра, комад ђевенице, сувог дроба и комаде панцете у другу тећу да их мало искува и опере од чађи и стоји код шпорета чекајући да вода прокључа.

                   – “ Дај ми неке старе гаћетине, пресвући ћу се и очистити јару и испод коња и краве, а ти кувај. Послије ћемо опрати ону прљаву робу, ставио сам је у видру да се кисели.“ – предлажем јој.

                   – “Ма не мураш, ја ћу то кашње, полако.“ – брани се она.

                   – “Дај ти мени гаћетине, а ти то свари, брзо ћу то ја.“ – наставим се ја.

                   – “Како оћеш, само ћеш се искаљати, обуј унда и ове опанчине.“ – дода ми неке старе ћаћине закрпане гаће и показа на његове опанке.

                   Повучем гутаљ ракије из боце, одем у јару и метлом од осушене гркице очистим јару и приторак, бадиљом убацим счишћено у кариолу и одвезем га на ђубар. Вратим се и очистим у ограђеном дјелу ватрене куће под кравом и Бећаром док је матер давала прасади и кокошима. Кад сам и то зготовио упитам је:

                   – “ Треба ли бацити јањцима?“

                   – “ Требало би, уне ситне ђетелинице, тамо је има у нуглићу. Чекај, показаћу ти.“ – иде она самном у јару.

                   Једна трећина јаре је преграђена неким старим дашчуринама, плетером и грањем, па је ту стављена јечмена и пшенична слама, а у другом крају сјено и у једном нуглићу ђетолина.

                   Насупрот том дјелу је направљен одјељак за јањце. Има их већ великих што помало грицкају ситне листиће суве ђетолине и још малих, тек објењених, што као сирочићи зачуђено гледају крупним очима на све стране и трзају дрхтаво на све непознато. Убацим рукохват ђетолине у крошњу, већи јањци се скупише, а мали се стискају у нуглићу и неповјерљиво гледају у ме.

                   – “ Колико их има досад?“ – упитам матер и пружам прст једном гаравом јањчићу да га лиже.

                   – “Двадесет, требло би се још десетак објенити.“ – рече она.

                   – “Види их, не плаше се пуно.“ – милујем галина.

                   – “Размите се уни, ки дјеца.“ – прелети јој сјенка материнске њежности преко лица, а онда се трже:

                   – “ Ма, Миле, реци ми, јел’ се Душан оженио? – снизи она глас, скоро шапуће.

                   –  ‘Рече ми да јесте, нисам ни ја зна’ до прије петнаестак дана, ни Роса.“ – кажем јој.

                   – “ Није правио свадбу?“ –  пита она.

                   Испричах јој шта знам.

                   – “ Па треба је  бар тебе и Росу звати, ако није нас!“ – прекрно ће она.

                   – “Нити ми је рекао, нити нас је звао, сазнао см од другога, тамо сњом живи, ето то ти знам.“ – поновим јој.

                   – “Не ваља му то што се удаљава од своји. Нема вас се рашта стидити.“ – прекорно ће она.

                   – “Знаш ти њега, он увјек ради по своме, а шта ја ту могу?“ – кажем јој.

                   – “Па, каква је, јел’ је знаш?“ – распитује се она.

                   – “Љепа је, упозна ме једном с њом, давно прије, мирне је нарави, свјетле смеђе дуге косе, име јој је Катја, има удату сестру Марију, из Врањица је, презива се Лалић. Сад сви скупа живе у Врањицу у њиховој кући. Нисам тамо био, не знам како изгледа све то.“ – кажем јој шта знам.

                   – “Па кад ће је овамо довести, сигурно ће доћи да види како је ође. Имаће шта да види!“ – бојажљиво ће она.

                   – “Шта се тога бојиш, такви сте какви сте, бољи од многих других, немаш се чега стидити! Коме се не свиђа не мора долазити!“ – храбрим је – “А шта мислиш да су они из града пуно бољи, и тамо има сиротиње и то пуно горе од вас, односно нас.“

                   – “ Говорим оном несретном ћаћи да уредимо бар мало авлију, има плочетина, врећа двије цимента, стоку да одвојимо да нам не иде испред куће и балега свуда, али “ко ће то“, знаш уно његово. Увјек исто, “нема се пара, а велик је то поса“, кад треба радити одма га увати нека прелада, од јесени до Петровдана, не ајта и готово. А све то би сам муга направити, вала Богу има камена за поплочати и зидове, а за мало цимента мога би одвојити нешто пара, није ни то по злато.“ – вајка се она.

                   -“Па, не можеш ни ти све, шта му не кажеш!?“ – храбрим је.

                   -“Ко ће му рећи, увјек нервозно, љуто! Зна га Створац! Кажем му, онако полако, а он одма каже да не муре, па нема друге, мурам ја.“ – мири се она са судбином – “ На мени је стока, поље, башче, виноград, кувај, пери, чисти, бурдишем по цио дан, навече од умора боли ме цјело тјело, не мугу добро ни заспати, ки да сам пребијена.“ – жали се ван обичаја она.

                   – “Треба би бар стоку смањити, а то му није ни велики терет, иду за овцама и старији од њега.“ – кажем јој.

                   – “Како смањити? Душки треба, Мирку треба, а од његове пеншије нема ни за со. Оно што добије оде за цигаре, ђаво их одњо. И доктор му каже да престане, да му шкоди, а он почме смањивати два дана и још више гринта по кући, па настави још више пурликати него прије. Каква је и то зараза?“ – не види она излаза.

                   – “ Па, оћеш ли да ја с њим говорим, да ти се мало олакша?“ – питам је.

                   – “ Немуј, ма шта вреди, неће ун него како ун оће, размићено је то одмалена, ко ће то под страост промјенити? Ето, кажем некуме, буде ми лакше, а ти не говори му ништа.“ – не да она ни да покушам с ћаћом разговарати унапред знајући да од тога нема користи.

                   – “ Добро, идем оно робу опрати, гледај ти ручак.“ – кренушмо из јаре.

                   – “ Немуј се ти мучити, ја ћу то пошље ручка, није преша.“ – брани она.

                   – “ Готово ти је, ја сам то наумио, ако немаш ништа радити ти лези мало.“ – насмијем се.

                   – “ Лези, заспи! Не би да ми их шијеш! Имам крпати, пеглати, не би све обавила за седам дана шта све чека.“ – нађе она себи посла тарући шударићем уморно отегле очи.

                   Узмем сић и налијем још воде у видру, долијем вруће воде с шпорета и зачас с “шодом“ исперем на периљи оно мало робетине, режентам је и оцједим и разгрнем на жицу у Гувну.

                   Душан и ћаћа се мотају око аута.

                   – “Јеси ли видио уље и воду?“ – питам Душана.

                   – “ Слабо ти ја то знам.“ – каже он.

                   – “Имаш упуство па читај, то мора сваки возач знати.“ – кажем му.

                   – “ Не мора, ако има пара, оне све сређују.“ –  насмија се Милан прилазећи.

                   – “О,мештере! Он ће то сад погледати.“ – поздравља се Душан.

                   – “ Дајде ми кључе.“ – пружи руку Милан.

                   Отвори хаубу, погледа шипку за уље, воду у хладњаку и преливном лонцу, лупи ногом по гумама, заљуља ауто и ослушну гибњеве, а затим га упали у “леру“, погледа и ослушну мотор, нагну се и погледа дим из ауспуха, а онда клече на кољена и поглерда испод:

                   – “ Све је у реду, само ти није баш за ове наше путине, ово ауто је за асфалт, низак је па пази како овим путинама возиш, лако налети каменчина одоздо па разбије нешто и ето ти врага.“ – савјетује Милан.

                   Утом дођоше Душка и Мирко из школе. Дуда се почела цурити и облачити по градски, иде у Гимназију у Книн, а Мирко се исклипа, пошао је у пети разред.

                   – “ Како је у школи?“ – питам их.

                   – “ Тако, тако.“ – слегнуше обоје раменима.

                   – “ Ко ће их знати, нит шта уче, нит шта од њих у школи траже. Домаћи скоро да немају. Чудим се како уопће пролазе. Ви старији сте се сатрали учећи напамет, па од писања домаћих радова, а уни баце књиге с торбом и до шутра их не дирају. Каква ли је то сад школа?“ – објањава ћаћа.

                   -“Нови систем школства, иде се на разумјевање, а не на бубање.“ – каже Душка.

                   – “Како ушло, тако још прије изашло, ето шта је то ваше ново школство. Не муре човјек ништа без муке, па ни школу завршити, а ви говорите шта оћете.“ – не слаже се с њом ћаћа.

                   – “Ајте ви ручати, кад смо сви ту, има посла поподне кол’ ко оћеш.“ – зове матер.

                   И кренушмо за сто, из кужине се ширио мирис киселог купуса и сувог меса.

                   – “ Ја сварила и пуру, ко оће?“ – рече матер.

                   – “То најбоље иде уз купус.“ – сложи се Душан.

                   Мирко и Душка се пгледаше испод ока.

                   Предвече кренем у Градину по Бећара и Зекуљу. У Аничиној улици купина озеленила, одметле се и ситне зелене јагоде, на тешњи уза зид Дола чисте се од руњавих чашки крупни зелени плодови, а млади свјетлозелени грабови лист мек је ко салата. Једино растићи још нису бацили смеђе прошлогодишње листове док им се смеђи руњави пупови оће да распукну.

                   – “Тек кад из града дођеш на село видиш колико је одмакло прољеће.“ – мислим се у себи док удишем мирисе од на стотине врста цвјетова што су се осули по прелогу у Долу и на Њивицама.

                   Смреке се ишарале свим нијансама зелене боје. На тамнозелену подлогу смреке као да је неко пињелом нацртао ту и тамо свјетлозелене тракице грабових гранчица, жуте пјеге расцвјеталих дренића, бјеле ките јасенића и рђавосмеђе пјеге растића што се с њима боре за превласт у кокари.

                   Кад дођох до Пиштаваца из Брине ме још интезивније запухнуше мириси прољећа. Крка се смијала зеленкастим ведрим осмјехом, Буњевачка брина прошарала се свим могућим спектром боја са сликарске палете насупрот нашој која се зелени као тамна чоја од зеленике, а Луке се сјере свјетлозелено од младе траве. Доња брина достојанствено се сури од још голе растовине, а усред све те љепоте ка небу шикља бјели звоник у црвеном квадрату од кровова Свето-Аранђелског манастира. Глуву тишину тек понекад разбије пљесак пастрве у Крци или свађа косова у гњездима.

                   Сједим, не мрдам ниједном жунтом и гледам. Осјећам како ми се тјело пуни енергијом, а душа блаженим  миром, па ми се учини да сам лаган као тица и да као Икар могу полетити између рубова Брине, високо над Крком, не плашећи се да ће ми Сунце на заласку стопити восак на крилима.

                   А онда се проломи оно милозвучно “Дан, дан, дан, дон,….“ од манастирских звона, попуни кањон јеком са четри Брине и јењавајући утопи се у смирају дана.

                   Прекрстим се трипут и шапнем:

                   – “ Амин, Свети Аранђеле.“

                   Бећар и Зекуља су чекали код струге. Одградим је и они полако газећи прко камења изађу из Градине, крава продужи знаним јој путем кући, а Бећар сачека да заградим стругу. Помилујем га по бјелој пјеги на челу, он тихо зарза и крену замном. Код Шкванчеве Крчевине приђе зидићу и затопта копитом, као да хтједе рећи “дођи“, насмијем се и помазим га по гриви и ушима:

                   – “Ајде, нема пуре и крува, неће бити ни јахања, изгледа да су нас обојицу прошли “луди дани младости“ “.

                   Сјетио се он како смо га ту као дјеца приводили зидићу и митили пуром или комадом крува да би могли узјашити:

                   – “ Прошло је то мој Бећаре, ти се ослободио нас, а сада на нама живот јаше, теби слобода, нама јахач.“ – кажем му и повучем га за гриву. Он као да схвати и мирно крену замном.

                   Код куће су ћаћа, Душан и Иле слушали дневник на радију и пили вино. Помогнем матери око оваца па се и ми придружимо њима. Вани је тиха приземна бура од Динаре прала предио од дана да сутра опет буде нов  за нови почетак.

Advertisements