Већ дуго нисам видио Марију. Време ми пролети као трен, фебруар и март ради Комисије и испита, а ево већ прође половина априла и за то време сам изашао само пар пута накратко на Пјацу, “у лету“ виђао њено женско друштво, али ми тада ништа не рекоше, осим јављања тихим поздравом, онако у пролазу.

Ради дискреције коју смо договорили нисам их ништа хтио питати  већ сам одлучио да још који дан сачекам, ваљда ће се појавити, не знам када и у којој смјени ради, а можда је ишла на село користећи годишњи одмор.

Ту вечер изађох на Пјацу и стајао сам на уобичајеном мјесту с Гојком, Боћом, Пером Докићем, Јозом Гргићем, Јовом Кричковићем и још понеким који би навратио на секунд и очекивао да видим хоће ли наићи њено друштво не говорећи ником ништа. Зафркавали смо се све у шеснаест, неко би пришао клапи, стао мало па ишао у ђир, а онда се појави њено друштво, Цвита, Иванка и Роса и кад већ помислих да ни вечерас неће доћи она их сустиже пробијајући се кроз  гужву и све застадоше код нас. Клапа се рашири и направи им мјеста и поче весело чаврљање. Видим да се Марија “поновила“, сва обучена у страну гардеробу, некако се и промјенила, али не примјећујем ништа извана осим мало другачије фризуре.

Стајала је до мене па јој тихо рекох кад се клапа “зањела у тему“:

– “ Нешто си се прољепшала, друга си, да ми је знати разлог?“

– “Отпратит’ ћеш ме на аутобус.“ – кратко шапну она знајући да ја знам шта то значи.

Стајали смо ту на Пјаци док не дође уобичајено време за разилазак, неко ће у кино, неко на плес, а неко кући. Нас неколико кренушмо на Риву, на аутобуску код Капетаније. Остали из клапе након мало времена одоше осмицом на Кман, а ја и Марија остадошмо сада сами и кренушмо низ Риву према Звинчацу.

– “Дуго те није било, а вратила си се као права љепотица, љепша но што си била, исплатило те се чекати.“ – сада смо могли слободно разговарати.

– “Била сам цилу вељачу и ожујак у Њемачкој код тете. Узела боловање, да ми доктор, и липо ми је тамо било, има тамо пуно наши’,  било ми је ки да сам овди.“ – прича она.

– “Ниси ваљда тражила тамо посао?“ – упитам је.

-“То могу кад хоћу, одма би ме могли запослити, али ја ни раније нисам  тила, немам потрибе, већ знаш.“ – одговори она весело се смијући.

– “Значи, проводила си се, то је добро, можда си нашла и правог партнера за дружење?“ – ја помало љубоморно.

– “Има их кол’ ко оћеш, ма нисам ниједног одабрала, има вримена.“ – тјеши ме плавим пожудним погледом.

– “Тамо је бољи стандард, веће плаће, већи луксуз, квалитетнија роба, гледам како је та љепа на теби.“ – говорим јој док пролазимо преко паркића на Матејушки.

– “То је све истина, али има и друга страна медаље. Наши тамо раде најгоре и најтеже послове од јутра до сутра, лочу јефтину пиву и спавају по баракама или полусрушеним и запуштеним кућетинама. Онај који хоће живити као Швабо, имати пристојан стан, кола, изаћи на викенд и слати дицу у добру школу мора живит’ на кредит, нема му од уштеде ништа. И још нешто, овди се људи друже, тамо тога нема, свак за себе живи, сусиди се једва познају. То наше људе више убија него тежак рад. Не би ја тамо могла живит, није све у парама.“ – прича свој утисак.

– “Па, друже се наши, брига их за Швабе.“ – кажем несигурно.

– “Немају ни они кад, а бо’ме се и они промине, тамо су друкчији нег’ овди, мањи су од макова зрна, а видија си какви су кад овди дођу.“ – узбуђено она гестикулира љевом руком.

Стигошмо до мо моје зграде:

– “Ди ти је сестра?“ – упита она застајкујући у по корака.

– “Дежурна је овај викенд, мучи се и она.“ – кажем јој.

– “Онда ћемо од тебе, зар не?“ – упита она испред улаза у зграду.

– “Тамо нам је најљепше!“ – стегнем јој мало јаче шаку и добих протустиском потврдан одговор.

Сјела је на уобичајено мјесто док сам спремао јакете у ормар.

– “Доњела сам ти поклон, видиш да сам и у туђини мислила на тебе.“ – извади из торбице никловани упаљач на плин у малој зеленој кутији.

– “Хвала љубави.“ – узмем упаљач и пољубим је у црвене усне.

– “Још једном, велики страсни пољубац хоћу, зажелила сам се.“ – промукло прошапута привлачећи ми обема рукама главу свом лицу.

По дисању и страсном пољупцу и грчевитом грљењу видим да се нема шта чекати, увертира није потребна, жели ме одмах.

Марија хитро, као у бунилу, сама устаде са столице, рукама ме грли око врата и цјело тјело припија уз моје, као да ми хоће ући под кожу. Откопчавам јој блузу из које испадоше двије мирисне тврде дуње, грабим их шакама и приносим уснама, да их љубм и миришем, а она сама ужурбано откопчава сукњу и пушта је да пада на под. Синуше облине бутина и гузе утегнуте у мале свилене гаћице из којих су се стидљиво на рубовима помаљале свилене жуте коврче стидних длака. С обе руке повучем их доље низ бутине, а чуперак се разбукта у свој својој раскоши, у повратку руку обухватих јој облу гузу и привучем је уз своје голо тјело, она размакну бутине на трен да међу њих прихвати укрућену мушкост и гласно уздахну.

Од тог трена само знам да сам пловио у вихору вјетрова свих дугиних боја рвући се са бјелом плавокосом вилом слушајући дивне мелодије страсти. Душа ми се топила од миља које је продирало кроз сва чула на тјелу и доводила ме до помисли у неком бунилу да сам постао анђео.

Кад смо дошли себи влажна тјела од хладног зноја су нам лежала једно преко другог испреплетених удова.

– “Загрли ме чврсто, да не одлетим до плафона, лагана сам као лептирица, љубави моја.“ – грли ме и љуби палећи ми врелим дахом врат изговарајући плачним гласом.

-“Нећеш ми одлетити, лептирице моја.“ – привлачим је на своја прса, док она пребације своју бутину преко мојих слабина.

Мазили смо се, љубили и миловали, шапућући без сустезања њежне рјечи као да се бојимо да ће их зидови чути.

Донесох пиће и скувах каву. Сједили смо голи на кревету, пили и пушили, и ситним њежним покретима одржавали љубавну ватру док нам тјела не скупе нову снагу. Брзо је снага дошла, тјела су се опет у екстази спојила, а душа губила негдје ван земаљских ограничења.

Марија се опустила и у крилу ми на трен заспа. Гледам јој љепо дјевојачко тјело и дивну плаву дугу косу расуту по врату и раменима. Неко чудни немир ми ненадно протресе тјело, узнемири душу и потпуно ме врати у ставрност. Лагано се извучем из њеног загрљаја и покријем је ланцуном. Наспем вињак у чашу, узмем лист папира и пенкало, запалим цигарету и жудно повучем дим, а тада ситним калиграфским рукописом испод шаке ми нанизаше се стихови:

Пјесма Марији

Била је једном једна Марија,

три пољупца мени је дала.

Била је једном моја љубав,

Маријом она се звала.

Били су то прољетни дани,

сунчани, љепи, без кише,

а сад у души ми капљу сузе,

Марије моје нема више.

О, Марија, Марија, Марија,

зар не знаш да си живот мој,

о, Марија, Марија, Марија,

врати ми осмјех свој.

Испијем пиће и запалим нову цигарету, плавкасти дим је као факирска змија лизао према свјетлу на плафону, пратим га погледом, а немир ме не напушта. Кроз прозор видим да руди зора, чује се с мора отегнуто дозивање рибара, а поред зграде протутња први градски аутобус.

Марија се трже из сна, укочи за трен поглед, сјети се гдје је и сањиво ми се осмјехну:

– “Не спаваш, дођи код мене љубави.“ – рашири руке.

– “Потпуно сам се разбудио, мучи ме нека слутња, неки немир, не знам шта је и откуд дође.“ – рекох јој тихо у подбрадак.

– “ То ћу ти сад пољупцима отјерати.“ – загрли ме чврсто и прекри ме меким мирисним дјевојачким тјелом.

Њене облине и миловања, пољупци и убрзани похотни дах пробудише у мени животињски нагон, разум ми се изгуби бестрага и оно “ збогом памети“ проструја ми кроз главу као задња мисао и ми се предашмо нагону од искона.

– “Умрећу од љубави.“ – шапнух јој кад сам дошао себи.

– “Радо ћу поћи с тобом.“ – рече и пољуби ме она њежно.

– “Прије ћемо попити каву.“ – предложим гласно.

– “ Аха, хоћемо.“ – насмија се она.

Из кухиње носим лончић и ћикаре на тацни и затекох је како чита малочас написану пјесму. Очима не трепће, полако миче уснама и занесена и не примјећује ме.

– “Ово си написао за мене?“ – пита и пушта сузе да јој теку низ воштано лице.

– “Да, за тебе љубави.“ – кажем јој док јој бришем сузе.

– “Хоћеш ли је потписати, ово ми је најлипши дар који сам у животу добила.“ – пружи ми папир док сузе теку ли јој теку.

Ставим датум и потпишем се.

– “Зашто је овако тужна?“ – сузе јој још лију.

-“Рекао сам ти да ме ухватио неки немир, нека слутња, написао сам је док сам те гледао како спаваш, за та два три минута.“ – обришем јој опет сузе пољупцима – “ Зашто плачеш, то је само пјесма?“

– “Нисам имала храбрости ти рећи, али сад је имам. Како ми гледаш голо тјело и моја душа је сад таква пред тобом, гола и говори истину. Ово је наш задњи сусрет, нећемо се више моћи виђати.“ – обрише сузе и гледа ме тужним плавим очима без трептаја.

– “Моја слутња, значи, није била без разлога?“ – кажем јој тихо и спустим поглед.

Иако сам од почетка наше везе слутио, уствари знао, да ће до овога  тренутка доћи, сад кад је дошао као да је дошао изненада, као гром из ведра неба:

– “Све моје љубави су тужне…“ – започех тихо.

-“ И моја душа плаче, на оку су ми сузе окамениле, морат’  ћемо то обоје преболити.“ – прекуну ме и поче ме тјешити.

– “Знам, знам.“ – рекох јој и настојим свим снагама да стишам буру у души и прогутам гроп у грлу што ме гуши.

– “ О мишљењу моји’  код куће већ знаш, а сад кад сам била у Њемачкој видила сам и чула још горе. Само се питам откуд толика мржња према вама православцима и Србима? Покушала сам издалека говорити да ви нисте такви какве вас они приказују и једва извукла живу главу од најближе родбине. Само чујеш:“ Протјерати псине преко Дрине!“, “Покрстити, побити и протјерати их у њихову Циганију!“, “Нема нама сриће док међу нама смрди то смеће!“ , да ти даље не набрајам, а до Бога на престоље се уздиже кардинал Степинац, и поглавник Павелић, министри Артуковић, Миле Будак, визезови Лубурић, Милош, Дидо Кватерник, сви су опивани у писмама као да су били анђели. Језа ме хватала, а ништа не могу против тога и питам се какав смо ми то Хрвати “Божји народ на бедему кршћанстава“ ако толико мрзимо људске створове које је тај исти Бог створио и с њима измишани живимо? Сада сам сигурна да би ме убили, сигурно и тебе, ако би сазнали за нашу љубав. У име свега липог што смо заједно доживјели, све љубави што смо једно другом пружили, преклињем те помири се с тим и растанимо се, јер се не можемо надати ничем липом.“ – прича ми плачним гласом држећи ми лице њежним длановима у узбуђењу мјешејући икавицу и ијекавицу.

– “ А да са свим њима прекинеш, отићи ћемо из Сплита.“ – хватам се за сламку наде.

– “ Ја ово чиним из љубави према теби, она ће остати док сам жива, патит’ ћу, али ћу знати да си жив и да нисам узрок твојој трагедији. Они би нас пронашли ма ди били, а ако су у стању да постављају бомбе у кина, у влакове, трују циле градове кроз водовод, шта би им онда значило нас двоје, ја “Српска курва“ и ти Ћетник? И буди сигуран да би ме убили као “ Српску курву“, а тебе као обичну “Српску псину“, за примјер другима “чистокрвним Хрватима“. А ја желим  да моја љубав живи, патит’ ћу пуно док сам жива, а не могу поднит миса да сам ја узрок што би ти настрада ради љубави према мени.“ – држи ме за грчевито за руке и дрхће.

– “Схватам Марија, бирамо живот ма какав био, какав нам Бог дао, све је боље од физичке смрти, а шта с душом, дали ће она остати жива, и теби и мени?“ – повлађујем јој сагледавајући сву прагматичност њене одлуке.

– “Боже, како ће ми бити тешко без тебе, а душа, она ми је већ свенула.“ – погледа она према небу.

– “Дозволи да те задњи пут видим као моју тјелом и душом.“ – замолим је да устане.

Она устаде шутке, плако се окрену око себе рукама забацујући дугу плаву косу.

– “ Насмиј се Марија!“ – рекох јој.

Зуби се забјелише међу згњеченим трешњама, али на њима није било сјаја прољећа. Та слика, преливена тугом, угравира ми се у душу. Она не издржа, зајеца гласно и паде ми у крило.

На аутобусној станици пољубили смо се као рођаци у образе, по српски три пута: за Живот, Смрт и Част.

Advertisements