Ухватио сам се студирања. Социологију сам спремио, сада сам се бацио на Хисторију економских теорија. Који год уџбеник да узмеш враћају те на самом почетку, у уводу, на старе Египћане, Асирце, Сумеране, Грке и Римљане и пар имена из тих периода: Платона, Аристотела, Херодота, Софокла, Набукадоносора, Архимеда, Питагору, Катона, Цицерона, а онда  тишина до Томе Аквинског, па опет тишина до великана Ренесансе Коперника, Галилеја, Хуса, Ђордана Бруна, Микеланђњла и Леонарда Да Винчија, да не набрајам даље јер су сви у то доба знали све, а онда све више страна уџбеника утроши се на XVII, XVIII, XIX i XX вјек, на људе који ни по чему нису равни овим далеким свезналицама. Ако учиш правне науке исте те далеке претке видиш као врсне правнике, код филозофије родоначелнике филозофије,  код сликарства сликаре, у кипарству кипаре, код математике математичаре, а код економије као врсне економисте, а о умјетничким дисциплинама да се не говори. Заједничко свим тим великанаима је да су били свезналице, знатижеља им се ширила на све стране као јежева бодља у сва подручја живота, а шта је најинтересантније је то што их више оспоравају неки “експерти“ данашњих дана, на крају се покаже да су они прије пар хиљада година били посве у праву.

                    Да разбијем монотонију стандардних увода у уџбеницима кренем од Др. Професора Олега Мандића и његових уџбеника о постанку и врстама религија који зналачки завирују у хисторију људског рода.

                    Кад се то сагледа види се да је главни мотор кретања напред нужност, морање, борба да се преживи, насупрот човјековој жељи да лагодно живи и ништа не ради. Између та два супротна пола смјештена је НАДА, као мост од магле, да ће се ти полови спојити и остварити оно што човјек жели, а чему одавно дадоше име УТОПИЈА. Све те мудре главе су настјале да се нађу путеви или начини да се та нада материјализује, да би та утопија постала опипљива стварност живљења.

                    Колико је у томе људски род успио до данас види се по томе да се нисмо од првих мудрих глава макли ни милиметар. Све је исто, само је начин различит. Апсолутни бројеви су се промјенили, али релативни су остали исти. У свему томе се често заборавља да у тој трци живота у безграничној вјечности је једина константа мјена, кретање или мјене из микро у макро димензије у свим могућим правцима напред назад, и да се стално мјењају и коњи и јахачи, па и пут којим се јури, ко зна камо.

                    Тако сам ја мудровао тога маја 1972. године листајући скрипта Др. Леградића о хисторији економских теорија. Читајући те разне моделе који су се јављали кроз људске вјекове лако се уочи да је егоизам у човјеку развијен природном потребом да се одржи у животу прењет на појединце или групе или класе које желе живити на рачун цјелине ближе оном другом полу који зову утопија, а коју им диктира разум, засада слабији од исконских инстинка који производе егоизам.

                    Та мањина је користила сва могућа средства и начине од религије, магије, обећања, до голе силе да остане тамо гдје је док су они на чији су рачун стварали своју утопију жељели да се улоге промјене. Они су на средства егоистичке мањине одговарали оним чим су имали, најчешће бројношћу, а које су називали побуне, устанци или револуције.

                    Све је то било пуно крви, жртава и свакојака  рушилачка зла. Годинама грађено се рушило, па опет почињало из почетка и тако је легенда о птици Феникс рођена.

                   Сви ти масовни покрети су почињали идејом једнакости у свему свих појединаца, а касније би протоком времена упловили у старо стање неједнакости и све би се свело на оно како се каже “ сјаше курта да узјаше мурта“. Оно што се притом мјењало су само средства и начин принуде потчињених. Гола сила се примјењивала у крајњој нужди, а прије тога се покушаало немире спречавати обманама, лажима, ситним уступцима званим еволуцијом или реформама, да би остао “status qwo’’.

                   Како доћи да остварења те утопије, да ли преко овна предводника или цјелим стадом спориће се многе мудре главе, како да  се нађе рјешење прије него одлуку донесе Онај, Она или Оно, што је и засијало сјеме из којег је никао овај свјет за који знамо.

                  А не знамо пуно више од оних наших предака који се појавише “ниоткуда“ прије десетак хиљада година.

                  “Што више читаш и учиш све више питања се јавља“ помислим или како рече онај грчки филозоф “Само знам да ништа не знам“ и бацим књижурине на столић и спремим се за вечерњи излазак да провјетрим главу.

                   Клапа на Пјаци је постала мјешовита, прикључиле су нам се четри сестре Јелић и њихове пријатељице. Дошла би и Јосипа са својим пријатељицама. Шиме Нимац је “играо“ око Јосипе, трговкиње у оближњем дућану “Југопластике“, а остали су га у томе подржавали и помагали му.

                  Ја сам сада био слободан као галеб на пучини и бацао погледе на све стране неби ли се за неку закачио, онако у лету. Гојко Жежељ је раскинуо са Мандом Мућанком, па скупа с Боћом смо чинили тројац који је често лутао као мува без главе по граду, Пјаци и Риви. У касне вечерње сате би се обично ошемућени од неколико пића разишли кућама. Тада би узео књигу и учио до касно у ноћ, а ујутро ранио на посао

                   Од сестара Јелић најстарија Ана је радила у “Југопластици“, Нева као рачуновођа у “Шкверу“, Рада је студирала на Педагошкој академији, А Јагода је завршавала гимназију. Обично су на Пјацу скупа долазиле Ана и Нева, а остале би се придружиле овисно о трајању наставе.

                  Ана је била црнка, кратке равне косе, буцмаста и нешто старија од мене, а Нева је плавуша кратке рицасте косе. Нико не би рекао да су сестре, док то оне саме не би признале. Рада је била расна плавуша благо валовите косе, румених образа, мирна темпарамента и згодна тјела, за главу виша од двије старије сестре, док је Јагода била висока као и Рада, али као гавран црне дуге валовите косе, вижљаста и згодна тјела, живих и изазовних кретњи с којима се биће роди, права вртирепка. Сјајне црне очи и благо раздвојене јединице на горњој ниски бисерно бјелих зуба давале су њеној појави посебан шарм, па сам настојао да је стално шалама засмијавам како би јој видио осмјех. То сам јој отворено рекао, па је било довољно да је погледам и да се она насмије, иако је свим силама настојала да се уздржи.

                 Све су оне на свој начин биле драге, али сам се двоумио између Раде и Јагоде. Ани сам рекао:

                 – “ Кад би имао намјеру да се убрзо женим кренуо би од тебе, како је ред, па би, ако ме ти одбијеш, ишао по старости сестара, ваљда би се једна од вас одлучила и дала ми руку.“

                  -“ А шта би направио када би све ми биле за то, коју би одабрао?“ – провоцира она.

                  – “Отишао би код хоџе, постао муслиман и самим тим би могао узети све четри за жене, то Куран дозвољава, а ја тако ни једну не би повредио.“- шалим се.

                  – “Враг си ти, даље ти од мене, ја имам момка, вриме ми пролази.“ – смије се она.

                  – “ Да ти имаш момка, “озбиљну везу“, како кажеш, не би ти била на Пјаци већ у шкурибанди, тамо је љепше.“ – недам се обманути.

                  – “ Остави се ти моје сестре Ане, она ће првог којег згрби одвући прид олтар, али сам ја зато слободна и не жури ми се још у брачну луку.“ – нуди се Неве, враг ће га знати да ли у шали или озбиљно.

                   – “Ти радиш у “мушкој фирми“, можеш бирати момка којег хоћеш, шта ћу ти ја гољо с жељезнице.“ – браним се ја.

                   – “ Па да ме воде у Коњско, Пругово или слична миста у Загори да гајим капулу, лук и блитву и чувам козе! Нећу, хвала им, ја сам рођена и желим остати у граду.“ – грози се она радничких трлиша иако јој је ћаћа један од њих из “Шквера“

                  – “ Ма, промислићу! Мени више одговара Рада, она је учитељица, а ја волим читати књиге.“ – тражим спас у Радином доласку с предавања.

                  – “ Нисам ни рекла “добро вече“ , а већ ме оговарате, и запамти већ једном да са Педагошке не излазе учитељице већ наставници и професори.“ – прекорава ме она по ко зна који пут.

                  – “ Ајде, заврши то једном већ! Запослићеш се у Пргомету или Преслу, а ја ћу дежурати у Лабину или Брдашцу, живићемо у природи, правити дјецу, држати кокоши и гајити зелен за наше обитељске потребе и биће нам ки у Рају.“ – предлажем јој.

                  – “Па тамо нема ни струје, вода је из густирне, нема ТВ ни радија, пустиња и по, тко би тамо живио!?“ – загрцну се она.

                  – “ Баш је добро, осама, природа и мир. Нас двоје као два голуба. Умјесто гледања ТВ-а ми ћемо читати и писати књиге, писати пјесме, гајити цвјеће. Шта ће ти струја, раније идемо у кревет, по биолошком сату, и цјелу ноћ водимо љубав, а сутрадан весели и чили бавимо се баштом, у прољеће беремо шпароге, скупљмо преко љета љековите траве и шумско воће. Зар то није права роматика? А под старост, кад порасте наше десетеро дјеце, добоћемо стан у граду и онда гледати ТВ и читати новине.“ – описујем јој идилу живота на селу.

                   – “ Још мало па би ти човјек и повирова, али ди је оно кад те нешто заболи, од безазлене ствари човик може умрит, а да је доктор близу то би прошло као обична ситница. А змије, комарци, бубе свих врста, вукови и тко зна које још бештије!? Нека, хвала ти на тој романтици!“ – не пристаје она на ту моју идеју и од узбуђења прозбори мјешејући по који икавски изговор.

                  – “ Још си ти у теоретским водама, надам се да ћеш се увјерити да су сеоска дјеца бољи ученици од градске. Она имају радне навике и поштују књигу, док су градска дјеца већином размажена и свему дају предност над књигом, сматрају да су паметна већ по мјесту рођења.“ – покушавам је спустити на земљу.

                  – “ Признајем, то сам примјетила на пракси, од оног твога приједлога признајем да ми се понешто и свиђа.“ – мало се повлачи она.

                  – “ Да погодим, оно о вечерњем читању књига и поезије и раном одласку у кревет. Од свега што сам побројао то се и мени највише допада.“ – смијуљим се ја.

                  – “Ајд’  кврагу, нисам баш на то мислила! Мислила сам на спорији темпо живљења и вишак времена. Овдје у граду ми је дан кратак, увјек нешто не стигнем.“ – брани се необједљиво она.

                  – “А мени се највише свиђа оно о брању јагода.“ – прикључи нам се и сестра јој Јагода с колегицом, плавушом, Златом.

                 – “Да, то је љепо! Идемо ти и ја и беремо шумске јагоде, па кад угрије нађемо хладовину на крају травнатог пропланка, храним те јагодама, са усана ти се цакли сок од малих слатких црвених јагода и ја пијем тај нектар, а около се зрак натопио мирисом шумског цвјећа. Дивота једна…  “ –  гледам замишљену слику као дјечју сликовницу пред очима.

                 – “ Мажо! Еј, пробуди се! Ти и будан сањаш!“ – муну ме Гојко лактом у слабине.

                 – Баш сања, а липо сања!“ – поцрвени Јагода и постиђена се насмјеши.

                 – “Види, како је љепа, румена ка’ шумска јагода.“ – кажем ја Гојку.

                 – “Зашто баш шумска, и ове на Пазару су љепе.“ – каже Гојко.

                 – “ Ма кави! Ове су крупне, без окуса и ириса, као да су од пластике. Шумска јагода има посебну нијансу црвене боје, свој специфичан мирис и неописиви слатки укус. То се не да успоређиваи! А наша Јагода је права шумска јагода, није она од пластике, по ничему!“ – објасним у заносу.

                 Јагоду прели па прође руменило, сад јој се душа топи од миља, годе јој комплименти:

                 – “ Ја, шумска Јагода!“ – хоће да јој потврдим.

                  -“Да, ти си “Шумска“!“ – потврдим још једном.

                  Од те вечери сви смо је звали “Шумска“ а њој је то годило,осјећала се као јунакиња из романа руских класика, тим више што је знала шта се иза надимка скрива.

                  – “Сад нисмо начисто који си одабрао од нас?“ – церека се Ана.

                  -“Договорите се између себе или се такмичите, ако нећете да пређем на ислам.“ – зафркавам се ја.

                  Кад се друштво разишло идемо Гојко, Боћо и ја на Риву, а Боћо ће:

                  – “Бато, данас си нешто у форми, има ли неки посебни разлог?“

                  – “Нема никакав разлог, можда баш зато сам опуштен и весео.“ – кажем му.

                  – “Поцркале су од смија, као да си знао шта им је у глави. Одавно те нисам видио таква.“ – смијуљи се Гојко.

                   – “Изгледа да сам неке ствари преболио, а нове ми нису пристигле, па у том нултом времену не трошим ни дух ни тјело. Само да потраје, одлично ми је овако.“ – покушавам им објаснити.

                   – “Да, има дана кад је човјек без разлога  сретан.“ – замисли се Боћо.

                   – “Идем кући, да ми ово расположење не затрујете филозофирајући. Ћао, кумпањи!“ – просто одлетим кући.

                   А цјело време и душу и тјело ми је, као неки далеки, далеки дрхтај тла, потресао неки предосјећај, оно чудно осјећање да ће ми се нешто љепо догодити, као што кажу да животиње унапред осјете све врсте елементарних непогода.

Advertisements