То поподне паковао сам се за пут на испите у Оијек. Некако око пет сати зазвони телефон, јавим се и зачудим што зове Нева, једна од сестара Јелић.

                  – “ Откуд ти мој број телефона?“ – питам је послије уводних реченица.

                  – “ Ха, ха, тко тражи тај и нађе.“ – неће да ми ода “издајника“.

                 – “ Одакле зовеш, није ваљда из куће?“ – питам је.

                 – “ Ма врага, не би ми дале сестре. Зовем с посла, радимо некакав обрачун поподне, свих ових дана. Ди ћеш вечерас?“ – прелази она у напад.

                 – “ Имам договор с професором Леградићем за сутра у десет, путујем ноћас кроз “Босну поносну“ и “Равну Славонију“. Слабе си среће.“ – кажем јој истину.

                 – “ Онда, други пут, понуда остаје.“ – чујем призвук туге у гласу јој.

                 – “ Важи, вратићу се за два три дана.“ – окончамо разговор.

                Као и до сада допутовао сам дан раније од термина испита, прегледао испитне спискове на факултеу и потражио Вељка и друштво. Списка није било, али у подрумском кафићу био је Вељко.

                – “ Он пита сваког четвртка, испитна питања су расподјељена на професоровим картонићима по редним бројевима на начин како је градиво изложено у уџбенику. Ако желиш бити први онда ти се једно питање односи на увод, друго на прву главу, треће на друго поглавље, па се сад договори који ћеш бити по реду на извлачењу питања. То неће бити проблем.“ – објасни ми он начин полагања код професора др. Леградића.

                 – “Нема, онда, проблема. Мислио сам полагати оба предмета код њега, Социологију и Хисторију економских теорија. “ – кажем му.

                -“ Немој, не ради професора, него ради студената. Формира се ред, па неки науче само та три питања и не пуштају да се њихово мјест у реду помјера. Сутра ћемо узети добро мјесто за Социологију, а за мјесец дана дођи на Хисторију.“ – посавјетова ме он.

                – “ Договорено, који ћу бити по реду?“ – питам га.

                – “ Мислим да си трећи, а ево Томе, он ти је резервисао.“ – лупи он пристиглог Тому Царева по плећима.

                – “Јесте, трећи је, а за мјесец дана си исто трећи на Хисторији. “ – потврди Тпмо, који се стара за редосљед полагања.

               – “ Онда, можемо на пиће.“ – предложим им.

                – “Може, идемо ту у комшилук, ми ћемо на предавања кашње, а ти, ево ти кључ, отиђи у моју собу, био си тамо већ, посебан је улаз и отспавај до ручка, а онда ћемо скупа у студентску мензу.“ – да ми Вељко кључ од подстанарске собе у осамљеној кући на крају Радићеве уз само шеталиште крај Драве, збрзавајући објашњење у преши.

                Соба је била на првом спрату, имала је посаебан улаз право са степеништа, док је улаз у газдаричин стан био љево, с двокрилним масивним вратима. И двокрилна масивна дрвена врата по сред собе дјелила су собу од стана, која су, откад се издаје подстанарима била закључана. У собици је један кревет био постављен код прозора који је гледао на шеталиште уз Драву све до Тврђаве до тих преградних врата, а други кревет од тих врата уза зид према улазним вратима. Насупрот тих врата стајао је уза други зид четворокрилни страински ормар, по стилу израде рекло би се од истог мајстора као и пространи кревети. У ћошку до улазних врата стајала је црна гизана пећ висине до до двује трећине зида, а двије катриге су стајале према потреби станара.

                 Вељков цимер је био Драган, службеник у Пошти, висок згодан младић у тридесетим годинама, родом из Нашица, који је више спавао код својих љубавница него овдје у соби.

                 Ставим путну торбу поред ормара и онако у ребама извалим се на кревет, прелистам успут купљени “Глас Славоније“, покријем се тад њим по лицу и заспим.

                 Око два поподне дошао је Вељко и пробудио ме:

                – “ Јеси ли одспава, ајмо на ручак?“

                 – “Јесам, и то добро, овдје ти је тихо ка’ у Краљуши.“ – подсјетим га на родни крај и обазирем се гледајући гдје би се умио.

                 – “То је мана ове собе, у купатило се мора ићи код газдарице у стан, иначе је супер.“ – погди он моју намјеру.

                 – “Нема везе, зар се морам умивати, то ћу негдје ван, сад ми се не иде упознавати газдарицу.“ – одмахнем руком.

                – “Тако је, и ја се умијем кад дођем на факултет, а браду сам зато и оставио, не можеш дочекати овдје ред за купатило.“ – смије се он и глади браду која му добро пристаје.

                – “Шта, зар осим вас двојице има још подстанара?“ – питам га.

                – “ У овој соби до нас су двије цуре, трговкиње, а у малој собици је једна твоја Сплићанка. Ту је још газдарица и њен син Ивица, стара момчина и боемчина, који и ради и не ради, враг га зна од чега живи, али увјек има пара и лаф је.“ – објасни ми он.

               Успут ми прича да са подстанаркама не петља, то му је принцип, а иначе и нису нешто нарочито. Такав му је и цимер Драган:

               – “ Док си момак никад немај цуру под истим кровом, кад ти буде потреба не можеш узмаћи.“

               Газдарица им не брани да доводе цуре у собу,  “ права стара фрајла“, али их је опоменула да им неће чешће плахте мјењати него што је предвиђено погодбом, двапут мјесечно.

              У студентској мензи близу жељезничке станице дочека нас гужва. Вељко је тамо све познавао, као и они њега. Сретнемо ту Тому Царева и Ивана Чапету, Сплићанине, и неколико Књињана, који су ту редовно студирали. Паде договор за ручком да одемо у Студентске домове, па ће ми дати теке из Математике, да имам градиво којег нема у Апсеновим репетиторијима. Успут купим двије боце вина, па смо пили у соби, гдје се окупи још веће друштво, а теке сам могао бирати по љепоти рукописа и систематичности и прецизности власника. Вина неста за час, а Вељко ми тад дискретно шапну:

                 – “Ове не би напојила мог ћаће коноба, ајмо ћа.“

                Извучемо се, правдајући се сутрашњим испитом, и вратимо у подстанарску Вељкову собу. Вељко се баци на кревет и бацивши поглед на сат рече:

                – “ Ово ми је најгоре време, мислим доба дана, око пет поподне, ако сад заспем онда нећу моћи ноћас, па ми је тешко ујутро устати и ићи на предавања, а њесам низашта друго. А рано је и за изласке.“

                – “Па, идемо ту у близину попити каву, па ћемо се вратити и нешто радити око науке.“ – предложим му.

                – “Чекај,“ – стави прст на уста – “а, ево их, не спавају, сад ће оне скувати каву.“ – покаже на закључана двокрилна врата која су собу дјелила од остатка стана.

               Залупа шакетином по вратима:

               – “ Драгице, Недо, јесте ли будне?“

               – “ Да, шта хоћеш!?“ – чу се оштар одговор.

                – “Имате ли каве? Имам госта!“ – виче он кроз затворена врата.

               – “ Јели згодан, лепши од тебе?“ – кикоћу се.

                 – “За вас је премија, дођите па се упознајте!“ – тобоже оштро им одговори.

                 – “Долазимо, имате ли цигарете, да се не враћамо?“ – још више се њи двије кикоћу.

                – “ Имамо, сварите ви каву, то вам је најнижа цјена за упознавање, а ако будете добре мурете добити и још нешто.“ – смије се и Вељко.

                 – “ Сад ћеш их упознати, Драгица је црнка дуге косе, а Неда смеђа, кратке косе. Неда има тобоже неког момка, а колико знам Драгица нема никога. Рекао сам ти, нису нешто нарочито, а и да јесу ја се не петљам с подстанаркама у истом стану, одњо би ђаво науку, а ћаћа Миле би унда полудио. Ти ради шта те воља, ако ти треба соба дај ми знак и ја ћу себи наћи мјесто у Дому, а Драган је отиша у Нашице, неће га бити петнаестак дана.“ – шапатом ми рече на брзину.

                 Чули смо отварање газдаричиних главних улазних врата, а затим и глас:

                – “ Вељко, отвори, руке су ми заузете.“

                Он уста с кревета, клај -клај, и отвори врата, те улази црнокоса цура средње висине држећи обема рукама послужавник са ћикарама за каву и чашицама за пиће, а иза ње краткокоса дјевојка с џезвом из које се пушила кава и боцом неког провидног бистрог пића.

                – “Далматинска сиротњо, крепа би да нас немаш, ни госта немаш чим понудити.“ – прекорава га црнка дуге равне и јаке косе стегнуте еластичном траком на затиљку.

                 – “ А шта може исцједити из оног крша, да им није наше равне Славоније цркли би од глади.“ – наставља смеђокоса буцмаста цура.

                 – “ Ево ти сад на, добро је река’ Његош да је потурица гори од Турчина. Миле, ово је месо из наших крајева, затровано славонском маглом, па видиш ли шта говоре!? А све би дале да се дочепају неког из нашег крша да им из тјела исцједи ову славоску сланину, слаби су ови Славонци за то.“ – враћа им он истом мјером.

                 Столице нам послужише као столићи док смо сво четворо сједили на креветима, Неда код Вељка, а Драгица код мене.

                Драгица је била у црвеној плишаној кућној хаљини стегнутој пјасом, на стопалима је имала женске папуче са неким цвјетним мотивом, сличном оном који је био на џепићу хаљине и оном око крагне. Као гавран сјајна црна коса падала јој је везана врпцом низ потиљак до плећа, обрве је чупкањем обликовала у два полумјесеца, а ситне црне маље симпатично су се смијале изнад пуних усана. Обло кољено и витки лист без иједне длачице су извиривали испод хаљине кад је прекрстила ноге на женски начин сједећи на кревету. Папуче су јој скривале скоро дјетиња стопала.

                На Неди је била беж кућна хаљина комплетирана истим украсима као и папуче. Лице јој је било обло и бјело, с јамицама на буцмастим образима када би се насмијала, а око бјелог врата носила је танки златни ланчић с крстићем као привјеском.

                Кроз разговор сам сазнао да су им родитељи послије Другог свјетског рата са свом  родбином колонизирани овдје у Славонију, гдје су се млађи поженили, Драгичин отац с земљакињом из Дрвара, а Недин с домаћом Шокицом, да су једном биле у посјети родитељском родном селу и да нису имале Бог зна шта видити, јер је све зарасло у траву и купину да се једва познају темељи некадашњих малих кућерака.

                 – “ Права дивљина, питам се како су и од чега тамо људи живјели. Само брда, шума и неки поточићи, нигдје поља, тек понека ливада, а сусједног села нема на километар близу.“ – кроз смиј прича Драгица.

                – “ Свуда се може живјети ако се зна користити природа. Они имају шта овдје нема, камен, дрво, воду, сјено, дивљач, држали су говеда и овце и шта је најважније нису имали овог славонског блата.“ – неда кудити Вељко.

                 – “ Био је то тежак живот, тако ми стрци причају.“ – каже Неда.

                 – “ Као и овдје! И овдје су људи у пољу од јутра до сутра, замислите колико се морало копати и орати без трактора, а нигдје хлада ни праве воде.“- контрира Вељко.

                 – “ Пустите сад то, и тамо и овдје младост бјежи у град, а да је боље на селу никад у град не би крочили. Свуда је село и пољопривреда подцјењено, данас је дошло до тога да је срамота рећи да си сељак или да живиш  на селу. То је данак индустријализацији и урбанизацији, иако многи лошије живе у граду него да су остали на селу.“ – укључујем се  и ја у дискусију.

                 – “ Ево, ову виљемовку мој тата пече само да не пропадну пусте крушке које има. Он би радије продао крушке, али је цјена никаква, а у граду на тржници су скупе као злато. Ракију мора кришом продавати иако је боља од ових фабричких. Мука жива.“ – каже Неда.

                  – “  Добра је, јака, одмах хвата.“ – глади Вељко браду и грли Неду – “Свака част твом старом, прави је мајстор, пече добру ракију и прави буцмасту дјечицу.“

                  – “Не стискај ме, шта ћу рећи момку за модрице.“ – отима се Неда и скаче с кревета.

                 – “ Реци му да те је грлио прави мушкарац, а не шоњо као што је он.“- настоји је  привући Вељко.

                 – “ Није он шоњо, прави је славонски бећар, ма није груб као ти.“ – смије се она.

                 – “ Ја груб, хоћеш рећи да у овим прсима нема срца?“ – лупа се песницом у груди – “ Има га има, не за једну него за више њих. Питај матер јели ти стари груб? Није то грубост него право, чврсто, мушко миловање. Само кад би то једном окусила нико те неби одмечио.“

                  Док се њих двоје надмудрују питам Драгицу излази ли вечерас негдје.

                   – “ Отићићу с Недом до Корза, она ће онда са момком, а ја ћу се вратити кући.“ – каже ми.

                  -“ Тако ћу и ја. Можемо изаћи сви скупа до Корза да се пролуфтирамо, раније ћу се вратити, сутра имам испит.“ – предлажем.

                 – “ Идемо се спремити, скоро ће седам.“ – каже она гласно – “ Наћи ћемо се на Котзу.“

                – “ Хвала на кави.“ – кажем им.

                – “Сустанарке, праве сте, не би вас мјењао, хвала на пићу и кави, не замјерајте на шали.“- захвањује се и Вељко.

                Оне одоше, а ја ћу Вељку:

                – “Па нису тако ни лоше, како сам те ја схватио.“

                -“Видићеш ти шта је право, ако моја Загрепчанка буде вечерас на Корзу.“- каже он.

               – “ Која ти је сад то?“ – питам га.

                – “ Ја је зовем Згребчанка јер студира психологију у Загребу, иначе је одавде из Осијека, нека официрска ћер. Прави се, дигла нос и с њим пара облаке, говори ки да се родила у Загребу, “кај“ и оне пургерске форе, ма згодна је и зарекао сам се да ћу је повалити и спустити на земљу. Ако је вечерас сретнем на Корзу не очекуј ме до зоре, она се прави  невинашце, а знам сигурно да није, разбићу јој ту хињену љупину.“ – лупа он шаком по кревету дижући облаке прашине.

                 – “ Треба ли ти лове, одведи је негдје на пиће, тамо гдје жели да се покаже, па је послије све лакше. А сад се мало уреди, бркове и браду упицани, мора да пати од тога “шминкераја“.“ – савјетујем га.

                – “Право кажеш, сад ћу ја у купатило и упицанити се.“ – узе шугаман и прибор и оде у газдаричин стан.

                Ја сам се пресвукао у одјело, ставио кравату, изгланца ципеле и обријаао се, те намјестио доста непослушну косу. Лице сам испрао лосионом послије бријања и стао на прозор да извјетри вишак воља. Дође и Вељко, обуче своје одјело и стави машну, па се и он дискретно намириса.

               -“ Ко би река да смо из Буковице, а? Види нас, као да смо рођени и одгојени у кући Јанковића! Пази само како ће ове Славонке пиљити у нас на Корзу! Их, на добру темељу љеп је и кров и фасада!“ – говори Вељко док се огледамо у излогу дућана.

               – “ Сад ћемо попити право пиће, па онда тачно у осам и петнаест на Корзо. Не смијемо бити међу првима.“ – предлажем му.

               Уђемо у кафуић-сластичарну на почетку Корза и покажем му на виски:

               – “ Мушки мирис, да не дашимо на наше брље.“ – кажем му, а конобар нас мало чудно и изненађено погледа кад прими поруџбу, изгледа да није навикао на такве госте.

               – “ То је скупо, мој друже.“ – каже полугласно Вељко.

               – “Шта ти ја могу кад пуцаш на високо друштво! Према магарцу и самар.“ – насмијем се.

               – “ Пиће она и брљу, велим ти ја. Не звао се ја Вељко Рашић, син Милин, из Ивошеваца.“ – шкрипну он зубима.

               Кад је Корзо био пун као шипак укључимо се у десну страну која је ишла према “Централу“ у ритму шетача држећи размак да нас не прогута и заглони гужва.

               – “ Ено је, долази усусрет, она у наочарима. Правићу се да је не видим, као говорићу нешто жестоко с тобом.“ – рече у даху узбуђено Вељко и гестикулира као да ми нешто занесено објашњава.

                Дјевојка, смеђе дуге косе с офарбаним праменовима, с танким златним цвикерама на очима, утегнута у уску мини сукњу и мајцу, што јој истицаше заиста красне облине тјела, шета у друштву два хипи младића и двије дјевојке бацајући полед према нама, али кад схвати да је Вељко не примјећује врати се чаврљању друштва  и мимоиђе се са нама.

                – “ Јели гледала у нас?“ – исправи Вељко главу.

                 – “Јесте у тебе.“ – потврдим – “ Мало као да је изненађена.“

                 – “ Није навуикла да ме види у одјелу, па јој је сигурно чудно.“ – досјети се он.

                 – “ Сад у повратку слободно је можеш извући из друштва, ја ћу се изгубити у правом моменту.“ – кажем му.

                У повратку смо се срели испред “Ројала“. Већ издалека је погледом тражила Вељка, а кад је пришла с друштвом насмија се Вељку и овај то искористи и извуче је са шетнице.

                – “ Једва сам те препознала, нисам веровала својим очима кад смо се малопре срели да си то ти.“- каже она умјесто поздрава.

               – “ Ово је мој рођак из Сплита, да те упознам.“ – он прешути њену опаску.

              – “ Клаудија.“ – пружи она женствено руку.

              Послије пар реченица ја се извукох:

                -“ Ја сам ноћас путовао, а сутра већ у седам морам бити на састанку у “Сапонији“, па ћете ми опростити што вас напуштам.“

               – “ Ви сте овдје пословно, зар не?“ – упита она.

                – “Да, сутра ме чека уговарање цјели дан.“ – рекох.

                – “Он је директор унутарње трговине у сплитској “Далми“.“ – диже ме Вељко у небеса ради своје користи.

                – “Тако млад, а већ директор, није лоше.“ – пренемаже се она.

                – “ Дипломирао је на економији с двадесетдвије године. Чудо од трговца.“ – хвали ме Вељко да подигне себи цјену.

                – “Није то ништа страшно, у “Далми“ има стотињак директора моје доби.“ – ублажавам Вељкова претјеривања – “ А сад ми опростите, морам се за сутра припремити и одморити, драго ми је што сам   упознао такву љепотицу.“ – поздравим се с њима и кренем према “ Звјезди“.

Advertisements