На крају Корза примјетим Драгицу с друге стране шетнице, чека да  прође трамвај, па да она пређе улицу. Примјетила ме и даде ми знак руком да је сачекам.

                   – “ Као да смо се договорили.“ – рече она усплахирено кад ми приђе.

                   – “ Једнако мислимо, не треба нам договор. Цимери одоше својим љубавима, а ми морамо патити кад их немамо, а све ми се чини да ће и нама бити љепо, шесто чуло, шта ли, и како се то већ каже.“- насмијем се.

                 – “ Имаш ли пуно учити?“ – упита она.

                  -“ Ако нисам до сада научио неће ми користити ништа ни вечерашње учење.“ – рекох јој.

                  – “ Па зашто онда не останеш још мало на Корзу?“ – пита она двосмислено.

                  – “ Глупо ми је да ту будем сам и бленем у пролазнике.“ – насмијем се и пустим је да прва уђе у зграду.

                 Отворим Вељкову собу:

                  – “Ако ти се не спава дођи, причаћемо.“- предложим јој и осјећам по свему да једва чека.

                  – “Идем се пресвући, долазим.“ – олако пристаје она.

                  Отворим прозор од собе да се мало извјетри, бацим поглед према Драви и Тврђави, сједнем на Драганов кревет, запалим цигарету и поново гледам низ десну обалу Драве према Тврђави гдје испод  жмиркавих свјетала у измаглици, као далеких звјезда, шетају рјетке сјенке заљубљених парова. Врата се тихо отворише, промаја јурну кроз собу, то долази Драгица носећи на тацни каву и виљемовку.

                  Скочим се и брзо затворим прозор да не лупе врата, а она умири тацну у ркама и затвори боком врата иза себе:

                 – “ Замало ми не испаде, није ти ваљда топло?“

                  – “Ма није, да се провјетри, откуд овакава промаја кад је ван мирно и без вјетра?“ – збрзам некакав одговор и питање.

                 – “Тако је овдје, нагло захлади док сунце зађе.“ – објасни она.

                 Обукла је исту црвену кућну хаљину и папуче као и поподне, само јој је сад коса била распуштена, а лице ненашминкано. Ставим столицу уз кревет и она ту постави тацну:

                 – “ Надам се да ћеш моћи спавати, мени кава не смета сну.“

                 – “ Неће, навикао сам.“ – гледам је како сипа виљемовку у чашице, нагнула се над тацну па јој се кроз опуштени деколте виде голе обле сисе.

                 – “ Боже, па она нема ништа испод хаљине!“ – као муња плану ми мисао – “ Она не чека другу прилику, иде на прву лопту.“

                 Осјећао сам се као ловац којем ловина сама улази у торбак. Она сједе до мене на кревет:

                 – “ Видјела сам да Вељко оде с оном својом, негдје је изводи кад се онако уредио?“

                 – “ Да, рекао је да се неће вратити рије зоре.“ – куцнемо се чашицама вуиљемовке – “А Неда, кад се она враћа?“ – схватам да обоје припремамо терен и време за интимност.

                 – “ Тако ће и она, неће прије.“ – насмја се она.

                 – “ Значи, сами смо у подстанарском собуичку, што ради газдарица?“ – питам је.

                 – “Она се повукла у своју собу, гледа телевизију или спава, ко је зна, углавном не гледа на наше доласке и одласке.“ – насмија се она и брзо склони  поглед, као да се побојала надоласка остварења обостране жеље.

                 Подигнем јој у том трену по некој нагонској инерцији лагано врану косу с лица и она као да одавно чека пружи ружин пупољак на пољубац, прекривши зенице модрикасто ошмнканим капцима. Мој језик јој помилова непце док ми лице помилова дах славонских воћњака раног поподнева из њених носница. Рука ми клизну у њен деколте и напипа двије тврде крушке виљемовке које на додир задрхташе као на јутарњем повјетарцу. Крупна набрекла брадавица ми запе за рашље прстију, а она се тад придиже, приви уза ме грлећи ме јако око врата обема рукама и тјела нам се спустише попреко кревета.

                 – “ Молим те, види да ли сам закључала собу?“ – врати се зачас у стварност промуклим гласом.

                Скочим се, лагано повучем кваку и увјерих се да су врата већ била закључана. Без рјечи кимнем главом и угасим свјетло. Улична свјетиљка је на плафон  собе бацала покретне сјене грања платана испред куће.

                Прилазим кревету и полако се скидам. Јакету, кравату, кошуљу, мајцу, хлаче и ципеле, чарапе и гаћице бацајући све на Вељков кревет. Она ме гледа не трепћући и једва чујно дише, а кад сам је онако гол повукао да устане с кревета она не опирући се, сва у трансу, послуша, пусти да јој одвежем каијиш од хаљине коју у трзају скинух и бацих је преко своје робе. Привучем је уз себе да осјети моју укрућену мушкост на дропчићу, а она забаци главу и објеси ми се око врата док су јој моје руке испод гаћица стискале као лед хладну и тврду облу гузу. Гаће од спаваћице јој спадше низ бутине на под, а она премјести ноге као војник мјењајући  погрешни искорак у маршу у мјесту те јој  бедра забјелише као неки свјетли биљег на тамном тапету.

                  Мушкост јој ставих у међуножје и она га дочека прашумом на Венерином брежуљку као шикаром из Копачког рита, црном и влажном.

                 Она ми је испијала сок из уста, а језиком је палацала по мојој усној дупљи као змија стиснута огњем.

                 Спуштамо се на кревет испреплетених удова постранице, а она се у трзају окреће на леђа и вуче ме на тврде крушке  подвлачећи обле и тврде бокове под мене:

                 – “ Узми ме , цркнућу!“ – шапћуи завапи.

                 Не журим се, језиком јој дражим брадавице, а прстима међуножје. Она се врпољи, извија, заврће главу уназад, а црна јој се коса мрси на јастуку, те кад поче дрхтати цјелим тјелом уђем јој међу бедра и силовито гурнем мушкост у међуножје. Она урликну у страсти, обухвати ми слабине подигнутим бедрима и поче силовито љуљати гузом. Цјели масивни кревет је од судара наших тјела потмуло шкрипао, али она то није чула у свом свјету високе екстазе и опијајуће страсти.

                  Свим силама сам се уздржавао, чекао сам да се скроз изгуби у екстази, а тада осјетих њене нокте на леђима, силовит потрес тјела од грча који јој укрути све удове као стиснуте гвозденим менгелама око мог тјела и гласно хроптање из широм отворених јој уста. Зграбим јој чврсто укочена рамена, прстима јој здробих дојке, а мушкост гурнух до краја. Она зацвили, грчем ми стисну мушкост и дрхтавим титрајем гузе настоји да истересе и задњу кап сјемена из мене. Уз подужи хропац уз њено уво излијем све сјеме у њу, а тада клонушмо обоје као мокре исцјеђене крпе, сплетених удова по кревету.

                 – “Драгице, јеси ли жива?“ – испрекидано тешком дахом јој шапћем на уво још увјек лежећи на њеном бујном опуштеном тјелу.

                – “ Не знам, али ми је лепо.“ – испрекидано шапће и она.

                Подигнем се након неког времена и сједнем до њених ногу, запали двије цигарете и једну додам њој.

                – “ Хвала драги, могу ли те тако звати?’- узе цигарету и дубоко повуче дим.

                – “ Како хоћеш, Ако тако осјећаш, зови.“ – кажем јој док јој њежно милујем мала стопала.

                – “ Баш тако осјећам, ноћас си мој драги.“ – каже она и испушта облак дима увис напућеним уснама.

                – “ Скоро да ме не познајеш.“ – кажем јој док јој додајем чашицу виљемовке.

                – “ Знам више него што мислиш, питала сам Вељка, а ако је оно што он каже све истина онда би се сутра с тобом вјенчала. “ – каже она озбиљно.

                – “ Види, који сам сљепац, нисам знао да сам ти запео за око, а Вељко ми о томе ништа није рекао.“ – изненадим се.

                – “ Такви сте ви мушкарци, треба вам упрети прстом да нешто примјетите. Кад си овдје био прошли пут бленула сам у тебе као луда, ту на ходнику, а ти и Вељко сте прошли поред мене и Неде као поред Алајбегове сламе.  Вељку сам замјерила што нас није упознао, а теби што ниси примјетио да сам се скоро онесвјестила. Одмах си ми се свидио, а послле Вељкових прича још више. Не знам шта ћеш о мени мислити, али једноставно сам те морала имати и нимало се не кајем, превише ми је лијепо.“ – прича и дубоко увлачи дим цигарете.

                 – “ Опрости ми, ни у сну нисам сањао о томе! Кад овдје дођем обично сам у временској стрци, дођем неиспаван ујутро, а онда трка цјели дан и путовање навече. Овај пут сам узео више времена, па сам одмах примјетио.“ – правдам се и клизим руком по свилено глаткој кожи уз њено бедро – “ Имаш праву шуму међу ногама, дивна је.“ – милујем јој брежуљак обрастао густим црним коврџавим длакама.

                 – “ А ја се тога стдим, зар се то теби свиђа?“ – подиже се на лактове.

                 – “Да, свиђа! Одмах узавре крв у мени.“ – искрено признам уз свједочење укрућене мушкости.

                 – “ Дођи, мазићу те. – повлачи ме за руку и љежем поред ње. Она ме, смијући се опчињено, изврће на леђа и леже преко мене. Узима ми лице међу шаке и испија ми усне. Лагано миче кукове и њена прашума ми дражи мушкост и доњи трбух.

                  Одоздо јој узимам сисе раширеним прстима и гњечим их, драшкајући јој кажипрстима брадавице. Она ме закорачи, узе мушкост у руку и спроведе у међуножје те поче лагано труцкати као јахачица у седлу. Док је ја придржавам за сисе она дугом косом лепрша као пламенцима на вјетру, нагло убза, пригушено крикну и скљока се по мени:

                    – “ Опрости, себична сам, нисам те чекала, нисам могла издржати.“ – избаци промуклим гласом у даху.

                   Не говорећи ништа окренем је, подигнемјој кукове и продрем отрага. Гуза јој се љуља од удара тјела, а она се сави као накостешена мачка, па опусти, тако при сваком продору мушкости:

                   – “ Тооо, такооо!“ – забаци главу у страну, заби је у јастук, борећи се за ваздух.

                  Продужили смо однос усклађујући темпо, а када крв прокључа нагнем се над њу, зграбим јој сисе и чврсто их стегнем, грицнем затиљак и излијем сјеме дубоко у њу, док је она испуштала некакве неартикулисане гласове, које сам чуо као да долазе негдје издалека.

                  Мировали смо обамрли неколико минута, само сам јој прстима  ннстинктивно миловао ознојени пупак. Она се тада подиже, пљуби ме у полуотворена уста и шапну:

                 – “ Од ове ноћи правиш ми рај.“

                 Дохвати цигарете, пружи ми једну запаљену, а тада и чашицу виљемовке:

                 – “ Чека нас хладна кава.“ . насмија се сретна.

                  – “Нека, овако нам је љепше, зар не?“ – придигнем се и пољубим јој мало заобљено раме.

                  – “ Колико је сати?“ – изненада упита она.

                  Једва пронађох сат у једном од џепоа сакоа, похледам казаљке према уличном свјетлу што упадаше кроз прозор:

                   -“Добро је, тек је једанест!“ – кажем јој весело.

                  -“Изгубила сам пјам о времену, добро је, дуго је до зоре, а?“ – приђе ми нага до прозора.

                   – “Погледај ми леђа, нешто ме пецка.“ – рекох јој.

                   – “О, шта сам направила, маснице од мојих ноката и прстију. Сад ћу то ја изљечити! Опрости ми, изгубила сам се, нисам знала ни шта радим ни гдје сам.“ – љуби ме по огреботинама.

                   – “ Узми ракију и испери, то су слатке ране.“ – помилујем јој косу не дајући да се осјећа кривом.

                  Нађе рупчић у кућној хањини и добро га накваси ракијом виљемовком и испере ожиљке:

                  – “ Јел’  пече?“’- престаде кад види да се јежим.

                   – “ Не, само је хладна. Слободно настави.“ – рекох јој.

                  Она заврши испирање и загрли ме:

                   – “ Што ми је жао, опрости ми, страствена сам, изгубим се, није намјерно, знаш.“

                  – “ Волим што си страствена, то и мене узбуђује. Не волим кад се жена претвара.“ – љубим јој врх носа.

                  Објеси ми се око врата примајући и дајући пољупце. Гњчим јој клизаву хладну округлу и чврсту гузу, а на мушкости и трбуху осјећам слатко драшкање њене шуме. Окренем је и ставим мушкост међу глатке бутине:

                  – “ Рукама се ослони на симс прозора.“

                  Она се послушно наслони, раздвји ноге, а гуза јој задрхта као хладетина кад мушкост продре у њу. Сисе јој гњечим као дјечје гумене лопте, а врућим дахом јој палим замршену косу и потиљак. Од судара тјела пете јој се одвајају од пода, а бутине подрхтавају. Кад паде у екстазу искриви главу као вучица што завија на мјесечини, тјело јој задрхта и у грчу се укочи, сва се претвори у гуму, а вагина јој стисну мушкост усисавајући млазеве сјемена, те се тад нагло опусти и скљокала би се на под да је чврсто не обухватих око струка. Задњим мрвицама снаге се срушишмо на кревет.

                  Послије неког времена што прође у дахтању и шутњи она се приви уза ме и ја је чврсто стегнем у загрљај:

                  – “ Не бојиш се остати трудна?“

                   – “Не, добро водим рачуна о плодним данима, не тебаш се бојати. Иначе би било с презервативом.“ – отклони моју зебњу.

                   – “ Добра си ти, о свему водиш рачуна.“ – лупкам је прстима по гузи.

                   – “Ако нећу ја, тко ће? Тако сам најсигурнија.“ – игра се прстићом с мојом доњом усном.

                   – “ Да ли тако живе све дјевојке овдје?“ – питам је.

                – “ Велика већина, а кад се удају затворе капију. Све треба искусити у своје време.“ – објашњава ми.

                   Остали смо тако до три сата, мало причајући, више водећи љубав до изнемоглости.

                  – “ Сатрвена сам, слатко сатрвена, тко ће ме сутра устати.“ – пољуби ме на одласку.

                  Сад ми се није дало заспати, очекујући да сваки час дође Вељко. Пијуцкао сам ракију, пушио и листао уџбеник социологије. Кроз преградна дрвена врата чуо сам кад је зашкрипао Драгичин кревет у сусједној соби, а затим дубоку тшину. Она је одмах заспала.

                  Вељко је дошао у четри сата. Приђе на прстима, очи му сјаје као у мачка, угледа боцу виљемовке, омириса је и добро потегну, а затим ми приђе, зграби ми главу својим ручердама и пољуби  у чело:

                 – “Вриштала је ки кујица, испува сам јој мијур, а теби хвала на савјету, ко зна колико би се мучио да је добијем да те нисам послуша.“

                 А онда погледа боцу, мене, књигу:

                  – “ А ти, цјело време учио?“

                  – “ Аха, мора се.“ – насмијем се.

                  – “ А ово!?“ – снизи глас на ниво шапата.

                   – “То ме Драгица частила синоћ, морала је ићи раније спавати.“ – шапућем и ја.

                  – “ ‘Еси ли? А, реци, ‘еси ли је?“ – уноси ми се очима у лице.

                 Скинем кошуљу и окренем леђа.

                  – “ Она!?“ – баци пглед на двокрилна врата.

                  Кимнем главом и шапнем:

                   – “ Жива ватра.“

                    – “Види, види врага. Ко би река да је тако ватрена, Бог те јеба.“ – заврће он главом.

                    – “А твоја цвикеруша?“ . питам га.

                   – “Водила ме у стан, заправо кућу, вилу. Испочетка као да неће, а што сам био грубљи, дивљи, била је мекша. Растурио сам је ки најгорег непријатеља, да јој се осветим за све претходне патње, а она ме послије свега зауставља да спавам код ње. Као њени, родитељи, се не мјешају у њен приватни живот. Али неће  добити по своме, пузаће она до ове собице, сад је мекша од зечјег репића.“ -тихо он прича и повраћа снагу ракијом.

                   – “ Значи, два нула за Буковицу!“ – насмијем се.

                  – “ Тако је, сад би најрадије загрокта!“ – лупи дланом о мој длан.

                  – “ Муре рођо, ајмо!“ –  загрлих га и утихо оронзашмо неколико наших двостихних буковачких пјесама.

                  Одспавали смо до осам, а онда тргнули по добар гуц виљемовке, а на факултету дуплу грку каву.

                  Испит сам положио из цуга, добрим, што је била стандардна оцјена код професора др. Леградића.

                  Поподне смо отишли у “ Белу лађу“ на ручак, а навече ме Вељко испратио на воз.

                  У београдском возу за Сплит наишао сам на купе с два момка већ изваљена преко оба сједишта:

                  – “ Могу ли ја лећи горе на пртљажник?“ – упитам их.

                 – “ Нећеш пасти!?“ –  буновно и сумњичаво упита онај изнад којег сам требао лећи.

                  – “ Боже сачувај, ја сам жељезничар, увјек атенто.“ – умирих га.

                 – “ Онда добро, лези.“ – рече он сањиво.

                  Пробудио сам се испред Перковића, погледам доље  на сједишта, а оба младића будна:

                  – “ Добро јутро, ди смо?“

                   – “Ево, Перковић, ала спаваш, ма ниси се мрднија, сад ми је жа шта те нисам пустија да сваваш овди доли, ја сам будан од Бихаћа.“ – рече онај изнад којег сам лежао.

                  – “ Нема везе, мени је и горе било добро.“ – насмијем се.

                  Кроз прозор вагона види се како промиче крш око Приморског Долца, локомотива затутња пуним гасом, а композиција зашкрипа, воз се успињао уз успон од 30 промила према Брдашцу.

Advertisements