На послу Комерцијалног представника све се одвијало рутински. Канцеларија у “ Првоборцу“, па одлазак у канцеларију у станици Солин, а онда интервенције код одговарајућих служби, како би обе уговорне стране биле задовољне, и уговор се испуњавао како је најбоље било могуће. А сада су ми придодати и пословни односи ЖТП-а с “Луком Сплит“ односно с њеним дјелом “Лучки претовар и складишта“. Тамо је био мој пословни контакт-партнер директор Милан Ћакић, земљак из Ђеврсака.

                   Био је на сто мука. Ако дође брод, а не дођу вагони или се деси обрнуто, пенали су се обрачунавали у корист жељезнице или бродара, а то су биле огромне цифре, што би појело сву њихову зараду по основи претовара или складиштења робе.Он је на то радно мјесто дошао да уведе ред, али је шта мало постигао, иако је, такорећи, ту и спавао.

                  – “Пуна ми је капа свега, ја се трудим, радници раде у три смјене, а незадовољни су плаћама, стварно су мале, а нема се више дати, све нам поједоше трошкови.“ – жали се он.

                 – “ Какви трошкови, по ономе што видим, ви пружате већином услуге утовара бродова и вагона, истовара истих, складиштење робе за даљњи транспорт, паковање или допакивање,гола услуга, а материјал за паковање наплаћујете од коминтената. Вода, струја, чишћење, то су мале ставке, то уклакулирате у цјену услуге, одржавање дизалица и вага исто, не видим шта би вам требало јести зараду.“ – кажем му.

                 – “Знаш ли ти колики су бродски пенали, колико ми платимо колске дангубнине ЖТП-у, то су ти човјече астономске цифре!“ – не слаже се он.

                – “ Ко наручује бродове, ко наручује вагоне? Колико ја знам то је ствар шпедитера, а не ваша, па зашто их плаћате?“ – питам га.

                – “ Брод дође и нема вагона, па чека, дешава се и обрнуто, а бродар шчепа нас, а не шпедитере, исто тако и ЖТП. Ишли смо и на суд, увјек изгубимо спор. “ – правда се он.

                 – “Хоћеш ли ми дати Статут “Луке“ и Правилник о организацији “Луке Сплит“, завршни рачун “Лучког претовара“ за прошлу годину, мало ћу то проучити па ћу ти након тога нешто моћи савјетовати, само хоћу да своје сумње потврдим. Мени се, на први поглед, чини да ту неко одозго кроји гаће, а ви сносите посљедице. Те се ствари рјешавају на папиру, а не лучким дизалицама.“ – предложим му.

                 – “ Хоћу, али и сам знаш да о томе знамо само ти и ја.“ – плаши се он.

                 – “ Све те податке ја могу добити у Привредној комори и Служби СДК. А уосталом, ја ти желим помоћи, а кога ти подаци интересују и зашто би их ја неком износио?“ – отклањам његове бојазни и већ се кајем што му понудих стручну помоћ.

                 Одмах ми је било јасно и увјерио сам се кад сам наредног дана прегледао документа да је он и његов ООУР “Лучки претовар и складишта“ жртва елитног дјела своје фирме, СОУР-а, и шпедитера који су склапали уговоре с том елитом, а не директно с њима. Чисто “поморски“ дио фирме живио је као бубрег у лоју, с великим плаћама у луксузним канцеларијама, а шпедитери и експрт-импорт подузећа су налазили начина да своје пропусте припишу “Лучком претовару“.

Нађемо се сутрадан код њега у канцеларији и ја му разјасним о чему се ради:

                – “Видиш, земљаче и имењаче, ти по овим уговорима се појављујеш као странка која наручује вагоне и бродове, а на основу онога што ти телефонски јаве шпедитери, а то су твоји у дирекцији потписали и нормално је да вас суд сматра одговорним, јер се ту појављујете с потписом и печатом. Тражи измену тога, нека шпедитери врше наруџбе и нека преузимају товар и кола својим печатима. Друго, уведи евиденције према шпедитерима, оне ће доказивати ко је крив за кашњења, а ти можеш бити крив само ако имаш све на мјесту, а ниси направио посао у одређеном року или кад се нешто сломи или разбије, а такођер прије него ишта радиш с робом тражи да ти шпедитери дају царинске записнике, они су документи и добро их чувајте. Треће, нека се у оквири “Луке Сплит“ отвори посебни жиро рачун код СДК за вас, а посебан за “поморце“, или да се то раздвоји подрачунима, тако ти неће трпати своје трошкове на леђа. То направи одмах, већ за мјесец дана имаћеш пара ки шкаља. Само пази, плаће не повећавај нагло, постепено из мјесеца у мјесец, тако и топли оброк. Уложи и у заштитну опрему, а имаћеш пара да обнављаш претоварну технику: виљушкаре, дизалице, значи за инвестиције у опрему. Ево то, све сам ти написао и прорачунао како би требало изгледати.“ – на брзину га посавјетујем и дам му своје прорачуне.

                 -“ Још нешто, прије него што прочиташ, тражи предавизирање доласка робе на истовар од жељезнице. Они то могу и имају, а можда ти за то и не знаш. Могу ти то дати по броју вагина, врсти робе и адреси примаоца. Тако можеш организирати унапред, а колико знам то ти може дати и Лучка капетанија за бродове.“ – допуним се.

                 Гледа он моје прорачуне и попис мјера као у “шпанско село“, мршти се и закреће сумњичаво главом:

                 -“Тешко ће ово ићи, неће пристати у дирекцији, нарочито око жиро рачуна.“

                – “ ‘оће, говори с “главом“ у четри ока и реци му да се спрема штрајк, а онда се зна шта ће бити и са њим и с тобом, радници сигурно неће испасти криви, као и шта нису ради ваше неспособности и интерних и особних интереса. Пристаће, мало ће ти нивелирати финд заједничке потрошње и инвестиција, али кад имаш свој жиро рачун, паре, ти постајеш онај који даје и тебе се пита. Ниси ваљда заборавио шта каже Маркс, код кога је новац да је код тога и власт. И тражи, брате драги да ти премјесте овдје два правника и дипломирана еконимиста, они ће над тим бдјети и изабери пар добрих оперативаца и постави за пословође, није твоје да луњаш по терену и губиш време на полемике с незадовољним радницима. Сада ти се они само јадају и траже паре, веће плаће, а шта им ти можеш дати осим празних обећања. На то мјесто си дошао као заслужни политичар, с искуством изниклим дужим стажом у овој фирми, а и сам знаш да ти стручно руковођење није јака страна, требало је то на време учити, али си способан и можеш организирати екипу која ће те и на тај начин штитити.“ – отворено ћу му ја.

                 – “Видим шта могу направити, ово ћу тоје мало проучити, па ћу онда тражити састанке на свим нивоима.“ – млако ће он.

                – “ Не мало, него добро проучи, имаћеш борбу за паре, а ту је увјек тврдо, а ако негдје не нађеш прави одговор контрирај питањем: “Ко зарађује паре., ко се мучи, солидарност не може бити апсолутна и упорно остај на том терену. Сигуран и енергичан наступ, политика поткована струком и радничким залеђем, не дај се убједити у њихове “фалше“ и слаткорјечиве фразе. “  – упућујем га у тактику.

                Уочио сам да је он на “несигурним ногама“ иако је завршио Вишу економску школу, а можда осјећа и да је дужан некоме што је дошао на то радно мјесто, иако је то, гледајући са стране, више била казна него награда, уколико овакво стање остане непромјењено.

                Прошло је можда неких десетак дана, а Милан се не јавља, па га назовем ради обрачуна између ЖТП-а и “Луке“, а он ме тад предухитри:

                – “ Дођи одмах, таман сам вртио твој број.“

                Нашли смо се код њега након сат времена, а он ми пружи хрпу докумената:

                 – “ Баци де око, нисам могао дићи главу ових десетак дана.“

                 – “ Тако сам и очекивао, идеш с максималним захтјевим, добијеш нешто мање и добро је за почетак. Сад си прави директор кад имаш свој жиро рачун. Јесу ли ти дали људе, правнике и економисте?“ – питам га.

                 – “ Јесу, млади су, воле свој посао и хоће да се докажу, па очекујем да ће се брзо уклопити.“ – задовољан је он.

                 – “ Хоћеш ли повећати плаће радницима?“ – интересујем се.

                – “ Да, двдесет посто линеарно, а именовали смо и комисију да изради нови правилник о плаћама.“ – каже он озарен.

                – “ За пола године ће те дизати у небеса, а онда тражи оно што ти сад нису дали. Стисни шпедитере, не дај да те мувају, све с њима написмено.“ – упзоравам га.

               – “ Сад те частим пићем, знаш да сам хтио све послати к врагу.“ – задовољан је он.

               – “ Руководилац је ту да организира, а не да трчи около и ради туђи посао, главом треба радити, ногама ништа нећеш постићи.“ – сад мудрујем и ја.

               Из мјесеца у мјесец Миланова фирма је стајала све боље, а њему као директору расла је цјена. Али су зато шпедитери вриштали од муке због великих пенала које су плаћали ЖТП-у и бродарима. У изборима за чланове Опћинског комитета СК Милан је дошао и до политчке функције и тако ојачао своју стручну позицију те ускоро постао дирекор “Јеле“ велетрговине грађевинским материјалом. Мој колега с Више економске Владо Јеличић који је тамо радио као комерцијални референт рече ми да су добили новог директора који нема појма о велетрговин, а дошао је с епитетом великог и способног стручњка и зачуди се кад се ја насмијах и кад му рекох да га поздрви од мене.

               – “ Ти га познајеш!?“- упита зачуђено.

                – “Да, сретали смо се у “Лучком претовару“- кажем му.

                – “ Какав је био тамо, чуо сам како причају да га је препородио?“ – распитује се Владо.

               – “ Јесте, можда ће и вашу фирму, ако буде имао добра савјетника.“ – кажем му уз загонетни осмијак.

               – “А, у том гму лежи зец. Биће боље да на време тражим другу фирму.“ – замисли се он.

               – “А зашто, ионако ћете се припојити “ Бродомеркуру“,  а то је добра фирма.“ – велим му.

               – “Ти си нешто чуо, али тамо ћу бити почетник.“ – забринут је Владо.

               – “ Да, говори се у Комори нешто о томе. Увјек си негдје почетник, али брзо ћеш ти напред, ти и Ратко у “Јели“ једини нешто знате радити. А Ћакић ће добити добру хладовину.“ – савјетујем му.

              – “ Значи , ти добро познајеш Милана Ћакића?“ – опет он пита.

              – “Ја њега да, али изгледа да он не познаје у задње време мене, нарочито сада кад иде према “врху“. Питај га, видићеш да ће ме се једва сјећати.“ – смијем се.

              – “А да знаш да хоћу, рећи ћу ти како је било.“ – сад се насмија и он.

             Након неколико дана зове ме Владо:

              -“Истина је, припајамо се “Бродомеркуру“, а Ћакић је поцрвенио кад сам му пренио поздраве од тебе и рекао му да смо колеге са студија. Баш му било нелагодно, само нешто збуњено промрмља.“

              – “ Значи да му још није кожа задебљала, можда није изгубљен случај, ако га сад у “Бродомеркуру“ не покваре скроз високом платом и добрим мјестом у хладовини.“ – церекам се у телефон.

              – “ Биће тамо неки савјетник, а то је као пензија.“ – вели Владо.

               – “ А шта би друго, шта је с тобом?“ – питам га.

                – “Добро је, бићу шеф одјела за дрвену грађу, није лоше, а није ми ни ново, плаћа ми је дупло већа него што је била у “Јели“. Али, али, реци ми шта је то било с Ћакићем, тамо раније?“ – не може он сакрити знатижељу.

                – “Онај потез што је повукао у “Лучком претовару“ и којим се кити је моје перје, а није поштено ми ни рекао хвала. А могао је бар то, ако не и више, но то ти је тако у животу, онима с “висине“ ми смо обични ситни мравићи, а изгледа да их та висина и опије.“ – коначно му кажем.

                – “ Па да, да је указао на тебе не би он ово постигао за себе, али да је прави могао је да каже и за тебе на правом мјесту.“ – слаже се Владо.

               – “ Тако је то, иза већине “главоња“ стоје људи гурнути у сјену, који само због параморалних,нужних или кукавичких норми у себи тамо стоје, док то дебелокошци обилато користе јер појам морала другачије конзумирају.“ – кажем му.

               – “ Преживићемо колега, доћи ће и наше време.“ – тјеши нас обојицу Владо.

Advertisements