Гледајући које предмете имам полагати на трећој години одлучио сам да одмах кренем са Математиком, ем је обимна, ем се троши пуно времена на учење, а у паузама које ћу узимати да се одморим од математике спремаћу и излазити на испите мањих и лакших предмета.

Из математике сам поновио градиво из средње школе, па сам почео ново учити по Апсеновим репетиторијима. Напредовао сам споро, али су се убрзо коцкице почеле слагати и врата науке отварати. Ту се није могло као и код већине природних наука ништа прескакати, јер би се ланац прекинуо, а тада се није могло напред.

То поподне радио сам на лимесима и мозак ми послије неколико сати једноставно заблокира. Бацим оловку на радну свеску, умијем се и спремим за вечерњи излазак. Било је око седам сати и упутим се на Пјацу, ваљда ћу неког наћи тамо. Претходно изађох на балкон и бацим поглед према Шолти и Брачу. Море се намрешкало од лагане јужине, а над Биоковом љено су се љуљали дебели бјели облаци. Над Шолтом се црвенило небо, а од Сутивана су жмиркала свјетла у прозрачној измаглици. Топло је, зрак мирише на море.

Испред “Клуба помораца“ сретнем првог комшију, поморског капетана Бранка Матковића и умјесто уобичајеног мимоилажења и поздрављања у ходу он застаде:

– “ Како сте, могу ли Вас позвати на пиће?“

– “Како не, врло ми је драго.“ – изненађен кимнем главом.

Учтиво ми да знак да ми пружа предност на улазу. Сједнемо за стол до провизорне ограде од дугачких питара са собним цвјећем и стари конобар се одмах појави:

– “ Добра вечер господине капетане, и вама млади господине, чиме вас могу послужити?“

– “ Ја прдлажем виски, зар не?“ – капетан ме погледа.

– “ Слажем се.“ – потврдим и у себи се питам шта то капетан од мене жели.

Улазна врата у станове су нам била једна до других и то су били једини станови на петом кату, али смо слабо контактирали. Његова породица, жена и двије кћерке, живјела је мирно и повучено, поздрављали би се при сусретима и то је било од нашег познанства све.

– “ Виђамо се дуго, а слабо се познајемо. Видим да сте обзирни, као да никог у вашем стану нема, а надам се да ни ми не сметамо вама. Знам вам за брата, тко је и што је, а о Вама скоро ништа:“ – поче он.

– “ Ништа нарочито и нема се знати. Радим на жељезници, доскора као отправник влакова, а сада у комерцијали. Ванредно студирам на економском факултету, трећа сам година и то је то. Ту у стану смо ја и сестра, она ради као медицинска сестра, а брат Душко је у Врањицу код супруге. То би било све.“ – укратко ћу ја.

– “ А, зато дуго гори свјетло код Вас, учите? Па, како иде?“ – насмјеши се он.

– “ Добро, скоро редовно дајем испите. Имам доста предзнања из струке, као и ви поморци, па ми није тешко.“ – кажем му.

– “ Да, ми боље познајемо транспортно право, рачуноводство и економику саобраћаја него правници или економисти, а уз то и што шта још.“ – кимну он главом.

– “ Па да, поморски занат је стар и добро нормиран, а жељезнице су своје норме градиле баш на тим основама, изузимајуши специфичности.“ – слажем се ја.

– “ Да, стварно је тако, а цестовни саобраћај је опет надограђен на жељезнички, а авионски на све претходне, уважавајући специфичности, наравно.“ – потврђује и он – “Ма, ја сам Вас хтио замолити, има један мој пријатељ из Загреба, хитно му треба цемент који је већ одавно уплатио, а ја тамо никога не познајем, па ако би се Ви могли распитати.“ – с муком извлачи рјечи, види се да му је неугодно и да није на такво што навикао.

– “Нема проблема капетане, дајте ми само податке: име, датум уплате и остало, да знам у којој је творници. Ићи ће одмах, обећавам.“ – рекох му.

Извади он папирић, има написано све што ми треба.

– “ Нема проблема, рећи ћу Вам сутра поподне кад иде.“ – кажем му пошто очима прелетих податке.

– “ Стварно ћете то моћи средити? Тако ми је неугодно што Вам правим проблеме“ – извињава се он.

– “ Ма нема проблема, да је звао прије већ би га урадио.“ – насмијем се.

– “ Хоћете ли имати каквих трошкова?“ – крену он руком у џеп.

– “ Капетане, драго ми је да Вам могу помоћи, нема трошкова, само помоћ пријатеља која се састоји у томе да налог за утовар извади из хрпе и стави га за одређени дан.“ – објасним му.

– “ Да га частите пићем, бар за то.“ – инсистира он.

– “ Ма не, он ће мене још почастити.“ – насмијем се.

– “ Ма види, а како то?“ – чудно му.

– “ Зато шта му с таквом молбом дођем два пута годишње, а могао би сваки дан, као и дуги са свих страна што му досађују.“- и даље се смијуљим.

– “А, схватам. Значи, гњаве Вас многи?“ – распитује се.

– “ Испочетка, сада више не.“ – рекох.

– “Ето, задржавам Вас, а вјеројатно имате своје обавезе? Извињавам се.“ -неугодно му је.

-“ Немате зашто капетане, па комшије смо. Драго ми је да Вам могу помоћи. Не, немам обавеза, само ћу мало прошетати с друштвом, а неће ми побјећи, знам ди ћу их наћи.“ – рекох му.

Испијемо пиће и кренемо:

-“Сутра поподне ћу Вам рећи, да јавите пријатељу.“ – реком му на растанку.

-“ Пуно Вам хвала.“ – пружи он руку и продужи кући.

Ја пређем улицу испред дома ЈНА и кренем према Риви. А одмах иза ћошка, код баште Дома ЈНА, усусрет ми долази Милица држећи се за руку с неким црномањастим момком у модром одјелу. У тих десетак корака до мимоилажења мозак ми се укључио у пету брзину, снимио стање и анализирао ситуацију. Наставио сам лагано ходати проматрајући их обоје. Ходали су раздвојено, а између њихових тјела њихао се чвор шака. Он је био, по мојој тренутној оцјени, стар тридесет година, флегмасте нарави, а одјећа, фризура и израз фаце подсјећао ме на америчке глумце из криминалистичких филмова, када су Холивудском сценом доминирали Кегни, Богарт и дружина. Лице му је било уморно и сањиво, као да је претходну ноћ и дан, све до рендеса, био за коцкарским столом.

Милица је, насупрот њему, блистала. Веселе и сјајне очи су јој искриле, лако и хитро тјело као да је хтјело у трену полетјети, али се из учтивости обуздава.

Нисам уочио да нешто причају. При мимоилажењу се сретоше мој кисео и њен суздржани осмјех уз тек примјетно кимање главе на поздрав. А кад прођоше застанем иза дебла прве палме и промрљам гледајући за њима:

– “Ајде кврагу капетане, да ме не задржа не би ово видио, а шта сада? Ништа, зар не уочаваш да ту неће бити ништа, нису они пар.“ – тјешим се у мислима.

Сад ми би жа’ што нисам онда у кину “Тесла“ прихватио “позив“ Мале Мирјане, кврагу и тихо чекање за погодним тренутком код Милице.

Чудно је то, понекад умислимо неке своје пројекције туђих живота, па се изненадимо кад нас стварност демантира. Тако и мене сада стварност лупи мокрим шугаманом:

– “Па она не чека мене, има свој живот, нормално је да тражи момка, а ко је теби крив што ниси ништа покушавао, што си ишао по пријатељској линији?“ – сам себе прекоравам.

Знао см да она има неког “тристаћа“, дружи се највише с Јањом Јапунџић, колегицом из средње школе, која сада ради у некој фирми овдје у Сплиту и да је као домско дјете доста слободна у конверзацији, а уз то и необично љепа.

– “ А да сам покушао, па био одбијен зато шта сам нешто млађи, зато што сам гољо, а ни струка ми није баш на цјени?“ – лете ми мисли.

– “ Све је у рукама судбине, биће како буде, треба чекати тај тренутак и препознати га и зграбити га рукама, чврсто, а даље ће бити шта ће бити.“ – одговарам сам себи и тргох се кад се скоро сударих, онако замишљен, с клапом из “Слободне“: Смојом, Маршићем, Попадићем и још неколицином.

– “ Ћа је мали Влају? Нешто си се замислија?“ – промрмља Смоје.

Прелазимо улицу и идемо у “Буфет“ преко пута Матејушке:

– “Нисам утрча у шеснајстерац, погрешно процјенио лет лопте, а мога је бити гол.“ – велим му у алегорији.

– “ А бек, ћас он?“ – он се смијуљи.

– “Мртав ладан покупи балун и оде преко центра.“ – кажем му истим тоном.

– “А ћа ниси иша на њега, бар би помога екипи?“ – смоје ће.

– “Ни сам не знам шта ми би, укопа се ка’ мурва, а да јесам остали би без лопте, побјегла би.“ – велим.

– “Ако мислиш филозофирати не излаз на Плац, тамо се игра, ту се нема ћа размишљати, у игри раде инстикти, онако ка’ код бештија, па ћа буде.“ – наставља Смоје своју игру мудровања.

– “Није лише ни стајати ка’ мурва, бар сви долазе у њену хладовину.“ – насмијем се.

– “ Али она стоју поред Плаца, није играч, сам одабери.“- упути ме он.

– “Пијте вас двојица, Поп наручује другу туру.“ – опомиње нас Маршић.

Смоје узе бићерин лозе, а ја “Рубин“ вињака и куцнемо се:

– “ Хвала на поуци.“

– “То си ти већ научио, сад забетонирај.“ – окељи се он.

– “ О чему вас двојица то?“ – заинтересира се Илија Маршић.

– “ Да је о трговини и шверцу то би ти разумија, као прави Имоћанин с колином, а ово ни онако не би разумија, не вриди ти објашњавати.“- пецка га Смоје.

– “ Добра тема: “У пролазу“, могло би се липо опивати.“ – каже Поп као за себе.

– “ Видиш синко, као писник разуми! Одма зна да се ради о стварима душе.“ – ликује Смоје.

Попијемо и другу туру, поздравим се и одем на Пјацу. Они ће на “бруетић“ или пржене срделе код барба Шанта, наравно уз добро вино.

На Пјаци затекнем Гојка и сестре Неву и Раду, зачудо осталих није било.

– “ До си ти Мажо. Ове Јелићке ће ме појести?“ – протествује Гојко.

– “ Па није касно, тек је осам и по. Учио сам, па се занио у науку.“ – смијем се.

– “ А ове стално понављају: “Ди је Мажо? Шта је с њим?“, када им ја ништа не значим? Чим си их то зачара?“ – приговара Гојко шаљивим тоном.

– “ Ди су остали?“ – гледам около.

– “Боћо ради, а за остале не зам.“ – слегну Гојко раменима.

– “Ајмо и ми ћа, хоћемо ли пут Звончаца?“ – предложим – “Пјаца се полако празни.“

– “ Идемо, вечерас ми се баш нешто шета.“ – рече Рада и приђе мени. За нама кренуше и њих двоје.

Знао сам да се Гојко вечерас жртвује за мене. Он је упиљио у неку Имоћанку из “Електропривреде“, али конкретно није још остварио ништа, осим упознавања.

Вече је била топла и мирна, југо је ста, небо се руменило изнад Шолте, а с оног дјела неба изнад Биокова су капале звјезде. Море се преливало као маслиново уље, док смо ја и Реда сједили на подзитку испод Каштелета. Нева и Гојко су остали далеко иза нас, а рачунао сам да они неће ни залазити овмо у мрак, знао је Гојко да нас треба чекати тамо на почетку Звончаца код базена “Јадрана“.

Шутимо, као да смо исцрпили све теме о којима смо путем расправљали. Сад нас мировање мора и мирис боровине изнад нас на падини маме на пољупце.

Окренем се лицем Ради, истовремено она к мени, а у очима јој читам чежњу. Стављам јој њежно руку на раме, а усне нам се саме нађоше. Језици се поиграше, а дубоки издисаји даха опијају нас и појачавају страст. Лагано јој помиловах груди, она дубоко уздахну и хтједе прекинути пољубац, али попусти кад јој не дозвилих, па се настави љубити још страсније и допусти мојој руци да јој милује набрекла прса.

Нагло се оте и ухвати ме за руку која јој је миловала сисе:

– “ Немој Мажо, дај ми цигарету.“

Знао сам да је то њен тактички потез, па узмем цигарете и обоје запалимо.

– “Имам момка, не би смјела.“ – отпухну она дим.

– “То је толико озбиљно, гдје ти је сад?’- питам је.

– “Ишао је на дипломску праксу, тамо у Босну одакле је родом, а и ја ћу за петнаестак дана ту у Загору, а онда ћу најесен продужити студије у Загребу на филологији.“ – објасн она.

– “ А он ?“ – питам даље.

– “ И он ће на студије у Загреб.“ – дода она.

– “ Жените се?“ -погледам је дубоко у очи.

– “ Ма не, али ходамо већ годну дана.“ – рече.

– “Али и мени се свиђаш, шта ћемо с тим ?“ – кажем јој.

– “Па имам ја три сесстре.“ – пребаци на шалу она.

– “ Знам, али сам ја одабрао тебе.“ – рекох мирно.

– “Ух, кад би им то рекла, убиле би ме!“ – настави се она шалити.

– “ Зашто, то је до мене, а не до тебе.“ – кажем јој и узмем јој се играти прстима.

– “ Их, рекле би да сам ти требала рећи да имам момка, тиме би њихове шансе порасле, а ја сам себично шутила.“ – не повлачи руку из моје.

– “Не би, сигуран сам. Дали ти то нешто говори?“ – питам је.

– “Да, јасно ми је, није ми то мрско чути. Знаш бити забаван и симпатичан си ми, али ствари сада тако стоје.“ – она ће.

– “ Сад смо ту, љепо нам је кренуло, а ноћас ћемо размишљати, важи?“ – предложим јој стално јој милујући прсте.

– “ Не одустајеш лако?“ – зацакле јој очи.

– “Борим се до краја свим средствима.“ – кажем јој и ствим јој руку на моје раме, привучем је и пљубим, она се тобоже опире, али се предаје миловању.

Охрабрим се и увучем јој руку испод блузе, а тамо је обле и набрекле сисе придржавао мекани мали грудњак. Жацну се кад јој такнух набрекле крупне брадавице и гурну ми у хипу језик до дна уста.

Инстиктивно устанемо и ја је обухватих око струка, а она ме јаким стиском обгрли око врата. Ухватим је за гузу, тврду и округлу, испод прстију сам осјећао руб гаћица, па је стиснух чврсто уз своје тјело. Набрекла ми мушкост јој је бола доњи дио трбуха и она се начас изгуби у страсти, а тада се поново нагло трже:

– “ Морамо ићи, Нева ме чека, тко зна шта ће помислити?“ – ухвати ме за руку, закорачи и повуче. Без опирања је загрлим око струка, а она своју руку закачи за мој пас. Док су нам се у ходу бокови сударали ишли смо лагано каменом стазом назад према граду, накратко послије сваких неколико метара дјелећи кратке пољупце.

– “ Хоћеми ли се сутра видити?“ – питам је.

– “ Не знам, видићу“ – рече неодређено.

– “Па када ћу ја то знати, требаш ми сад рећи.“ – рекох јој и пољубих је у крај бујних усана.

– “Добро, може ли око пет, тада се враћам с предавања.“ – предложи.

– “Може, код Св. Фране, одговара ли?“- сад предложим ја.

– “ Тако је, у пет код Св. Фране, на аутобусној. Немој ништа рећи Неви, а и понашај се тако као да ништа између нас није било.“ – опомену ме.

– “ Свакако, не брини се, то је наша тајна.“ – потврдим јој.

Прије изласка на свјетло дугим и страсним пољупцем потврдимо договор, а тада се мало раздвојим и шетамо као и прије, једно поред другог на благој дистанци.

Гојко и Нева устадоше с клупе. Невенка ће, смијући се:

– “ Ди сте ви, нисте ваљда ишли до Института?“

– “Хоћеш рећи да ти је било с Гојком досадно?“ – одговорих јој с питањем уз широк осмјех.

– “ А тако, то ми је хвала.“ – као љутну се Гојко.

– “Бринем се за сестру, није ми било досадно, опрости.“ – повуче се Невенка.

– “ Нисам ја вук да једем младе цуре.“ – браним се – “Питај Раду, чему брига.“

Чаврљајући путем отпратимо их до аутобуса, јер су оне становале негдје тамо око Браће Сантинија, а нас двојица сједнемо у башту “Здрављака“.

– “ Јесам ли заслужио пиће?“ – Гојко ће.

– “Два, а можда и више, видићемо.“ – смјешим се загонетно.

– “ Важно да је добро кренуло.“ – сложи се Гојко.

Прошла је поноћ кад смо се растали, он је становао ту код Рибарнице, а ја се вратих на Обалу ЈНА.

Кад сам наишао на мјесто код Дома ЈНА гдје сам некидан срео Милицу с момком нешто ме жецну у души, али се истовремено јави и нада да од тога њеног неће бити ништа, она је моја судбина.

Скувам каву и ухватим се лимеса. Проф. др. инг. Борис Апсен би могао бити задовољан с наученим, а тада одложих оловку кад дођох до поглавља “Функције“ и исти трен заспах.

Advertisements