У Осијек сам стигао 15. јануара да се рјешим полагањем већ научене хисторије економских теорија. По силаску с воза одмах се јавим у пословницу КСР-а Мири, Смиљи и Фаику, попијемо заједно каву, измјенимо новитаде, а тада кренем на факултет и тамо нађем Вељка и друштво. Јозо Гргић је био самном, па је и за њега требало осигурати ред за извлачење питања. Његово друштво ми је сужавало маневарски простор, а нисам имао снаге ни начина да га одбацим, избјегнем и рјешим га се. Он је био тих и добар момак, али је првенствено водио рачуна о себи, настојећи да увјек други крчи пут пред њим, не излажући се трошковима, гледајући да што јефтиније или најбоље да бесплатно прође, иако је добро знао да ништа бесплатно не долази. Ја набавим предавања, скрипте, частим студенте, а он шути, гледа наивно, прати тобоже незаинтересирано, па кад се све среди онда се јави да би то могли заједнички користити не спомињући учешће у трошковима.

Док сам ја живио “редовним“ животом, радио, излазио у друштво, дружио се с цурама, учио и полагао испите он је све слободно време посвећивао учењу и опет заостајао замном. Често би примјетио након испита код њега и дозу љубоморе, а и он сам једном призна:

– “ Није ми јасно зашто си ти добио бољу оцјену, чини ми се да сам ја боље знао.“

– “ А шта ја знам, питај професора.“ – кажем му.

– “Ти сњима више разговараш него одговараш, а ја им одговорим тачно по уџбенику и опет ме лошије оцјене.“ – жали се он.

– “ Без љутње, колико ја могу примјетити, ти си тамо гдје знаш преопширан, а тамо гдје ти запиње збуњен, оскудан, па дјелује да немаш појма. А и велики си трмарош, као да ти се о глави ради. Студирај човјече, нема бубања, ово ти није средња школа, па ако и паднеш на испиту није смак свјета, положићеш други, трећи пут.“ – настојим му помоћи преазећи преко његове зависти.

– “ Радо би ја то, али не иде то лако, тешко се сналазим и споро реагујем.“ – призна он.

– “ То сам са собом мораш разрјешити.“ – кажем му.

Тог пута смо обојица положила, ја лако и брзо, а он спетљано и тешко, једва једвице. Кад смо послије испита попили пиће у кафићу у комшилуку факултета ја платим, а Вељко ме позва:

– “ Миле, идемо сад код мог рођака, послаће нешто по теби за Далацију, нека документа, боји их се слати пштом.“

– “ Онда Јозо, видимо се на возу вечерас, не знам колико ћу се тамо код старог задржати.“ – кажем му.

– “ Добро, видимо се на влаку.“ – понови он и смувано се врти око себе очито незадовољан што н он није позван, али не зна како би реагира.

Кад смо се нас двојица одмакли десетак метара Вељко ће ми:

– “ Шта га вучеш са собом, само ти смета, не можеш му ти стално бити водич.“

– “ Враг га вуче, сам се прикрпи ки крпуша, радимо у истој фирми, из Врпоља книнског је, немам снаге рећи му:“Иди својим путем.“ – кажем му.

– “ Ма јеба ти то, зар мислиш да би он тако за тебе радио? Би курац, рекао би му ја:’ ‘Иш“и готово, било му мило или драго. Гледам га малоприје у бифеу, умјесто да он плати пиће свиа, он чека да ти платиш, а ми му на рачун тебе осигурали редосљед на испиту. Онај момак што је одуста да би он упа тражиће од мене протууслугу, а овај јунац ни да каже хвала. Јебеш губу, рјеш га се на време, а видићеш, сутра ће ти се у фирми курчити и мислиш да ће ти давати предност!? Ма какви, још ће ти подметати клипове!“ – љути се на ме Вељко.

-“Неће ваљда, ваљда има нешто њудско у себи, из истог смо краја.“ – разблажујем га.

-“Одакле је да је, ал’ је тип губа која само мисли на себе, а код других проси на сентименталност, а кад се стави у позицију да заповједа, другима пије крв. Такви знају све о томе шта их припада, а шта би они требали омогућити другоме да исто оствари ки и они, праве запреке и стављају те у положај да их молиш, кумиш, тобоже ти чине услуге. То је тип мизерије од човјека, од своје буве прави слона, а од твог слона прави буву. Тјерај то од себе, он ти се приљепио зато што од тебе има користи, а сутра кад је не буде требао неће те ни познавати.“ – не слаже се Вељко самном.

– “Настојим га избјећи, ваљда ће нас испити раздвојити, некако ми га жао.“ – помирљиво ћу ја.

– “ Како ‘оћеш, али ми немој долазити и за његове потрбе. Нека се сналази сам.“ – одману Вељко руком – “ И запамти ово шта сам ти река, десиће ти се то од њега кад тад.“

– “ Добро, нек га враг носи, нећу те више с њим оптерећивати.“ – обећам Вељку.

Дошли смо у његову подстанарску собу, оставио см торбу у његов ормар из које сам претходно извадио боцу прошека и ниску сувих смокава за његову газдарицу.

– “ Гдје су цимерке?“ – покажем погледом према преградним вратима.

– “ Зар не знаш?“ – зачуди се он.

– “ Шта то?“ – сад се ја чудим.

– “Неда и Драгица ти нису више овдје, мислио сам да ти је Драгица писала. Неда се удала, а Драгица је постала шефица дућана у Дарди, па су обе отишле, сада су неке нове.“ – објасни он укратко.

– “ Није ми писала, догворили смо се да ћемо се видити за мјесец дана. Нема везе, можда је и боље тако.“ – одмахнем руком.

– “Дашта је него боље, ајмо код старе.“ – позва ме он.

Стара газдарица је била одушевљена пажњом. Скувала је каву и нудила нас ракијом. Сав овај социјализам није могао избрисати њен грађански одгој из дјетињства и “ бечко-пештански манир“.

– “Хвла госпон, хвала, види како се види топло далматинско сунце у њему. Ма, Вељко, угледај се на госпон Милу, држи до себе, немој се угледати на ове косоње и брадоње.“ – кори Вељка због разбарушене косе и браде.

У току кафенисања уђе у стан дјевојка, крупна, равне смеђе косе затегнуте око главе и везане на затиљку у малу грудву.

– “Дођи Каћа, ово је твој Сплићанин. Види, донео ми прошек, како сам се обрадовала.“ – зове је стара госпођа да нас упозна.

– “Хм, Сплићанин, боље рећи да живи у Сплиту.“ – каже Каћа послије формалног упознавања.

– “ Ја сам Влај ка’ и ти, нису ни Силови сплитски колиновићи.“ – вратим јој истом мјером.

– “ Солињани су, а истина је да су и они за сплићане Влаји, нешто мањи од тебе, али ипак Влаји.“ – јетко се насмија она.

– “ Хм, Солињани, нисам баш сигуран, такво презиме има негдје код Ливна, међу православцима, можда су се од тамо доселили.“ – кажем јој помирљиво.

– “ Можда, тко то зна. Стари је радио у Ложиони, а мама је Солинка, права блитварица.“ – сад се она срдачно насмија.

– “ О чему ви то децо, ја ништа не разумем.“ – чуди се газдарица нашем надмудривању.

– “ Ништа тета, то су наша локална мудровања, нема ту зла, такав темпарамент је за нас нормалан.“ – утјеши је Каћа.

– “А ја мислила да се ви свађате. Е, ви јужњаци!“ – врти она главом.

– “Спремаш математику, рече ми Вељко?“ – упиа Каћа.

– “Да, планирам изаћи на испит на јесен, а успут очистити још неку од економика.“ – потврдим.

– “ Ја се враћам у Сплит почетком српња, могли би понекад заједно учити, нисам баш јака у математици.“ – предложи она.

– “ Коју средњу си завршила?“ – питам је.

– “ Економску, што?“ – одговори она.

-“ Ајме мајко! Добро, прикупи задатке с писмених испита, предавања и вјежбе имаш, па ћемо се договорити доли кад дођеш.“ – пристанем.

– “Ди ћу те наћи, имам сву литературу, а прикупићу што више испитних задатака.“ – лакну јој и испи ракију на екс као мушкарац навика на то.

– “ Навече на Пјаци, знаш већ, тамо сам скоро сваку вече.“ – рекох јој.

Опростимо се од газдарице и Каће и одемо на ручак у “Белу лађу“.

– “Ти не знаш Каћу од прије?“ – пита ме Вељко.

– “Не, она је дошла овдје, како рече, на прву годину студија.“ – подсјетим га.

– “Лапача, мушкарача, одузеће ти доста времена.“ – опомиње ме.

– “ Није мој тип као жена, ем је крупна, ем је, добро си рекао, мушкобањаста, то код жена не волим. А што се тиче учења видићу колико зна, па се према томе равнати. Сигурно је да јој нећу објашњавати средњошколско градиво, ако мисли радити вишу математику то мора имати у малом прсту.“ – изложим свој план.

– “Нас двоје се не подносимо баш из тих разлога које си навео. Рекао сам јој, ако је жена онда нека се тако и понаша, а не да глуми и опонаша мушкарца. А њој је свака друга рјеч “курац, јеби, пизда, муда“, а кад то чујем из женских уста ја се сав најежим.“ – објасни ми он.

– “ А користи ли то она “ у пракси“?“ – смијем му се.

– “ Има неког момка, лудаша, али чини ми се да користи сваку прилику као права радодајка.“ – насмије се и Вељко.

– “ Ниси се ти машио?“ – прекинем га.

– “Ни луд, ни пијан, а и неби мога, неби ми се дига на њу.“ – гадљиву фацу прави – “Уосталом, видићеш каква је, друг је и тако, али је лапача, згади ти јебачину.“

– “А видићу, такав је и мој први утисак и то је добро, за време учења нећу мислити на секс, па ћемо брже напредовати.“ – смијем се.

– “ Пази да ти не згади и код других цура. На њу ти се сигурно неће дизати, што је више упознаш то све мање.“ – кикоће се Вељко.

Јозо се забринуо шта је самном, воз само шта није кренуо кад сам дошао, већ је био у вагону и звјерња с прозора и почео панично махати руком да га примјетим.

– “Види оне будале! Ајд’ ћао, до јесени.“ – лупи ме Вељко ручердом по раменима умјесто стандардног поздрава.

Воз је кренуо по мом уласку исти трен, док сам се смјештао код Јозе већ је био Тењски Антуновац.

Advertisements