Тог 20. јуна 1972. године дан је почео као и обично. У своју канцеларију у “Првоборцу“ сам стигао прије Маринка, сјео, запалио цигарету и почео листати “Слободну Далмацију“. Ништа посебног није било по насловима и поднасловима, па потражих је ли који чланак Душан написао, а кад не нађох прочитах Смојину колумну, Маршићеве градске вјести и Попадићеве козерије. Док сам читао шале из “Помета“ у канцеларију улети Маринко и знајући шта ће питати одмах му кажем:

– “Ниси закаснио, нико те није тражио и можемо на каву.“

– “Добро је!“ – направи он наљевокруг и одемо у бифе прекопута улзне капије.

– “ Јуче …“- замисли се он – “… или прекјуче, тражио те Тончи Кљаковић, јес и ли се видио сњим?“ – присјети се он, попи вињак на екс и затресе главом, отпухнувши жестину:

– “Мајку српску, добар је овај “Рубин“.“

Насмијем се грохотом:

– “Стварно је добар, ићи ћу сад код Тончија.“

Без мерачења, уз два три дима цигаре, попијемо каву и вратимо се у канцеларију. Он узе жути шљем и плави раднички мантил и оде у погон, а ја се упутим у сусједну камену зграду управе код Тончија.

– “Поштовање господо прашинари, како сте? “ – викнем с врата видјевши да је ту и Доме, пословођа отпреме.

Тончи показа руком на катригу док не заврши разговор телефном, а Доме сједи поред чиновнице, плауше средњих година, која је у говору заносила на словенски.

– “Зва сам те прекјуче, иша ти је онај цемент за капетанова пријатеља. Доме…“ – окреу се према четрдесетгодишњем Солињанину у плавом радничком мантилу – … кад је утоварен онај Милин цемент?“

Доме отвори свој тврдоукоричени нотес и погледа вукући прстом по бројевима и некаквим само њему знаним кратицама:

– “Исти дан, нек види код оних својих на жељезници јесу ли га отпремили.“

Тончи је био у свјетлоплавом пругастом одјелу, бјелој кошуљи с црвеном краватом, глатко избријан, уредно почешљан и потшишан.

– “Не идеш ваљда у сватове, Осијечани те поздрављају.“ – питам га за разлог пицањења и кажем гдје сам ових дана био.

– “Положио, а?“ – упита, а кад ја кимну главом – “ А шта питам, кад се зна.“

– “Онда има дупли разлог да части, охо!“ – пружи Доме руку на честитање.

– “Има, идемо!“ – уста Тончи – “ Мајда, ако ме ко тражи упишите податке, ја ћу се вратити за око један сат.“

Сједнемо у његов “Опел“ и завршимо у башти ресторана на магистрали изнад Солина, гдје је навечер до дубоко у ноћ пјевала цајка народњаке.

– “ Добра је Доме, ено је, хлади се!“ – баци он поглед на печено јање на ражњу прислоњено уза зид помоћне зградице испед које је био електрични ражањ.

– “Је те поп направиа, стигли смо кад триба.“ – насмија се Доме.

Дође газда, поздрави се с Тончијем и Домом као старим познаницима, а онад Тончи наручи:

– “Најпри дај лозу, а онда донеси два кила, липо исици и изабери, капулицу и зелену, а за залити донеси жутине, оне Влашке из крша.“

Ја прозебе око срца, …“па то кошта ки моја цјела плаћа…“ и у мислима збрајам колико имам пара код себе.

Као да је читао моје мисли Тончи рече:

– “Сви имамо разлог за чашћење, Доме је добио унука, Миле положио испит, а мени је Швабо потврдио резервацију за љетовање у Писку и за себе и за још двојицу до краја сезоне. Триба стићи око подне на аеродром у Каштелима, па ћу га тамо пребацити. Триба се веселити и частити, јел’ тако компањи?“ – весео је он.

-“Липо, аст ти Исукрста, изнајмио си у комаду до краја сезоне, одлично!“ – бегенише Доме.

-“Аха, рјешио се бриге, а пашће липа лова, сви су богатуни.“ – вели Тончи.

– “ Кућа ти је липа и на правом мисту, није она за Швапску сиротињу.“ – слаже се Доме.

– “ Знаш Миле, на мисту женине старе куће у Писку, код Омиша, ја сам направија прави мали рај. Стару кућу сам обновио, остала је иста, само сам увео воду и струју, а у истом стилу и доградио. Права вила, има укупно око 150 квадрата, а уз само море, и иза сам посадио смокве, мандарине, лимуне, нарнче и направио одрину. У вртлу блитва, капулица, лук, шпинат, каул, купус, свега помало. Разуми се, пуно је и цвића, на све стране. То сад изнајмљујем у седмом, осмом и деветом мисецу пошто ‘оћу, имам сталне госте, Њемце, који резервирају више година унаприд. Цина им није битна, кажу да се одморе боље него на Азурној обали, а могу све воће и поврће брати, а још им добављам и домаће вино, лозу, и остало шта траже. Мени добро, њима липо, па радимо на дугу стазу. И овај “Опел“ су ми скоро поклонили, па ТВ апарат који донесу и служе се мисец два с њим, и остале ствари све ми оставе. Дивота.“- весео је Тончи.

Газда је ставио боцу лозе и бићерине на сто да се сами служимо.

– “А сад вам морам нешто рећи, не би смио никоме, али вама могу, јер знам да нећете ширити: ноћас је велика група усташа стигла у Босну из Аустрије преко Словеније и Хрватске, али су лоцирани и већ блокирани, готови су маму им јебем кољачку.“ – застаде он и гледа нас продорно.

Ја и Доме зинули од изненађења.

– “ Па, колико их је?“ – приберем се први.

-“Двадесетак, до зуба наоружани најмодернијим оружјем и обучени у Аустралијским, Њемачким и Аустријским војним центрима.“ – каже он.

– “Да нису мало закаснили, Савка им је отишла?“ – вели Доме

– “Рачунају да ће се народ сврстати уз Савку и друштво и вратити их на сцену и кренути на оружје с њима. Но, зајебали су се гадно, али нам могу уништити туризам ове сезоне.“ – говори добро информирани Тончи.

-“А ди су лосирани?“ – пита Доме.

-“А ди би него ди усташија има највеће упориште, око Бугојна. Али је војска и милиција тамо већ све блокирала, готови су, живи или мртви. Мислим да ће и новине и остали медији о томе вечерас или сутра јављати.“ – заокружи Тончи повјерљиву информацију.

-“Јеби га Тончи, шта ниси река посли јањетине, скоро да ми је унаприд присила.“- рече уозбиљени Доме.

-“Готови су, кажем ти да је све под контролом.“ – храбри га Тончи.

-“А како су неопажено прошли пола државе, није двадесетак људи под оружјем миш па да се сакрије у резрвну гуму?“ – питам ја.

-“Право питање поставља Миле, имају они неку везу овди, то је логично и по здравом разуму.“ – сложи се Доме.

– “Е, па не знам ни ја све детаље, али сам добио све гаранције да не могу ништа направити.“ – колељиво ће сад и Тончи.

– “А, видићемо како ће бити ових дана. Дај Боже да их одма похватају или побију, да се то не одужи.“ – забринуто ће Доме.

Тако нам присједе јањетина иако је газда гостионе частио, јер је Тончи често њему доводио парајлије који су му долазиле по цемент.

Вратимо се пред “Првоборца“,Тончи продужи на аеродром, Доме оде на утоварну рампу, а ја пођем у станицу Солин.

Покупим податке из Кол-4 и погледам у Колном уреду наруџбенице за сљедеће дане, мало то проанализирам и унесем потребне податке у своје евиденције, кад дође шеф станице Ћиро Вученовић, сједе за писаћу машину и упита ме:

-“Како стоје ствари по твојим евиденцијама?“

Видим да није ради тога дошао, али кажем му:

-“Уобичајено, они намјерно наручују максимум, ми испоручујемо око 90%, а они од тога утоваре око 80%, па кад се обрачуна онда смо квит што се тиче плаћања пенала. Важно је да добијамо робу на превоз, да није уговора сву би је отели аутопревозници.“

-“Добро је. Добио сам једну строго пов. депешу. Тражи се да повећамо будност, уведемо стражаре под оружјем свих двадесетчетри часа, изгледа да су се неке усташе убациле у Босну, двадесетак њих под оружјем. Милиција је све блокирала према Босни, појачала контроле у возовима, изгледа да је тамо дигнута територијалана обрана, војска и милиција, чешљају терен и блокирају путеве и терен. Задатак им је да их што прије ухвате или побију, а никако се не смју пробити према мору, а сумња се да имају везу међу фратрима. Јеси ли ти шта чуо о овоме, јер се још све држи у тајности?“ – рече ми забринуто Ћиро.

– “Малоприје, у повјерењу, да су лоцирани око Бугојна, Рудуши планини и оним шуметинама, да су добро наоружани и обучени и да је тај цјели крај блокиран од војске и милиције.“ – рекох му укратко.

– “Таман смо сузбили “маспоковце“, а видиш ли, опет нам не дају мира. Коме је то у интересу?“ – пита се гласно шеф Ћиро.

– “Шта мислиш да у томе није учествовала ЦИА, Енглези, Французи, Њемци, Аустијанци и остали из НАТО-а? Не будимо наивни, код њих су били, они су их наоружали, дали им паре и убацили их. Свак има свој интерес, углавном свима сметамо. Држе ли кољаче из Другог рата као политичке дисиденте, нападју ли нам конзуле и амбасадоре, а они их не прогоне? Смета им наш облик социјализма, за самоуправљање се интересују њихови синдикати и чак покрећу идеју партиципације у фирмама, а несврстаност им се никако не свиђа, губе тржишта. Зато то чине, а о стратешкм положају Југославије и да не говорим. Зато нас ометају на све могуће начине. Тако ја мислим.“ – велим му.

– “ Јасно је мени да се “жабари“ нису одрекли Далмације и Истре, јасно ми је да Аустријанци Словенију сматрају својом провинцијом, а скупа са Швабама својатају цјелу Хрватску и Босну, Војводину такођер, јасно ми је да Американци и Енглези преко нас мрсе рачуне Совјетима, да не спомињем Мађаре, Бугаре и ону шугаву Албанију, али ми није јасно тко су ти двадесетак будала који су се латили пушака и дошли срушити државу и умислили да то могу? Па да су отишли прије двадесетак година могли су видити из штампе, преко телевизије или чути преко радија да овдје није никакво расуло па да се може мутити.“ – Ћиро вади марамицу из џепа очекујући да ће му тргнути крв на нос да му буде при рци, што му се стално дешавало кад се узруја.

– “Ћиро, то је олош. Два три таква имаш у сваком селу: не радити ништа, добро и мукте живити, на снагу бити паметан и свак их се клони. Онда имаш уврнутих: прочита једну књигу и мисли да је посиса сву мудрост свјета и можеш га ти на све начине чињеницама убјеђивати, џабе ти је. Да не набрајам лопове, коцкаре, разбојнике и сличне. Таквих се дочепа, рецимо ЦИА, а нико не може без ње на Западу направити ништа, љепо их састави и комбинацијом, како они кажу “прања мозга“ и претњи затвором и тортуром убједи их да ће, уствари оно што желе они сами, бити богати, моћни, славни. Улог је мали, узмеш пушку, запуцаш, убијеш којег војника или милиционера, народ хвата куку и мотику, јер му је доста страховладе комуниста и диктатора Тита, а онда долази да вам помогне НАТО и готово. Врло једноставно наш народ каже: “Што се баби хтјело то јој се и снило.“ А брига њихових ментора што ће с њима бити, знају они да су олош, али постижу свој циљ да овдје створе немир.“ – настојим му изњети своје виђење њихових разлога.

– “ То је истина, у сваком селу имаш по једну двије будале од те врсте људи, један је снагатор, други лопов, трећи курвар, четврти коцкар, пети пијанчина, шести мудров и то село трпи док не прекардаше и све им је драже од мотике. Па да, није жабу тешко натјерати у воду.“ – слаже се Ћиро.

– “ Мене више брине колико је оних овдје што им требају послужити као логистика, а сигурно је да их има? Сад сам сигуран да је Савка имала тајну подршку и гаранције из истих кругова који су и ове терористе послали. Видиш, код њих су ухљебљени усташки злочинци из НДХ од Павеића па наниже, бројни свећеници из католичке цркве, који од свог занимања користе само мантију, слободно живе и агитују, организирају терористичке акције, издају штампу, нападају наше гастарбајтере и никоме ништа, а богато живе не радећи ништа. Откуд новац, то неко плаћа? А сада се од истих чак подржавају и комунисти Савкиног типа. Можеш ли то сад спојити? Фашистички зликовци и комунисти се подржавају којима је заједнички циљ разарање Југославије! Прави се симбиоза олоша свих врста: фашиста, усташа, клеронационалиста, мас-комуниста, са једним циљем: да се створи некаква независна Хрватска држава и сруши Југославија, тобоже као умјетна творевина некад под српском, а сада под комунистичком диктатуром. Коме је то у интересу? Ватикану, није то само католичка црква, он је и држава. Да му није интерес он би се одавно рјешио Цецеље, Драганића и друштва св. Јеронима. Њемачкој, нацизам је угашен, али државни циљеви: продор на топло море и Блиски исток према нафти су остали. Италији, да се дочепа онога што је изгубила послије Другог рата. Енглезма и Америкнцима, да блокирају Совјетима излаз на Средоземље. А то све покривају демократијом, људским правима и слободом, итд., итд. Замисли, да ми објавимо оно што је “ Дер Шпигл“ из пера Ханса Рулмана о Титу, Југославији, партизанима, комунистима и другом објавио, о било којој држави и њеном предсједнику одмах би прекинули дипломатске односе и ко зна шта још. Кад се чини против нас то се правда демократијом, а кад ми нешто њима онда је то кршење међународног права.“ – износим своје сумње.

– “ То је логично, ма одакле ти то све знаш? Из наших новина и ТВ није, они тако не пишу или говоре. А све је јасно као дан, курву ти Госпу!“ – лупи се он пљеском по челу.

– “Узмем понекад њемачке новине, “Дер Спигел“, “Билд“, “Франкфуртер Алгемаине цајтунг“, то ти отворено пишу, а одем и у Научну библиотеку кад ми нешто затреба. Ето сви “велики и прави“ Хрвати се куну у Анту Старчевића и Еугена Кватерника, Хрватску странку права, а неће да кажу да они нису могли очима видити попове, клерикалце, и да су били велики антиклерикалци из разлога што црква културно уназађује народ, што служи туђинима да угњетавају Хрватску и што злоупотребљавају различитост вјерске припадности народа за ширење националног раздора у јединственом роду и народу и да су предлагали да се сви јужнославенски народи зову Хрватима ради манифестације јединства, а када су се показали негативни резултати тог настојања Старчевић је напустио то своје стајалиште и изрекао да “… наше цепање, наша неслога стоји само зато, јер их извана уздржавају и ојачавају … ми не верујемо да је гладну и на студени напр. Србу другачије него напр. Хрвату … Зато, макар се сви прогласили за Хотентоте или нас се свако звао посебним именом, само да будемо сви слободни и срећни…“ . Исти ти Старчевићи, Анте, синовац му Давид и Миле били су против слављена култа бана Јелачића и носиоци идеје ослобођења од Аустоугарске и уједињење Хрватске с осталим јужнославенским земљама у неовисну заједничку државу. Еуген Кватерник је и “Раковичку буну“ против Аустроугарске 1871. године подигао заједно с крајишким Србима, а против клерикалаца и попова је био ригиднији и од Анте Старчевића, тражећи да им се забрани бављење политиком и одузме право гласа.

Зато сам увјерен да ови што су продрли имају везу овдје међу клером и утицајним људима из тзв. “културне елите“, као што су исти такви, звани “крижари“, или убачене усташе одмах послије Другог рата имали везе са Степинцем и његовим кругом. Они су се сада притајили и чекају шта ће бити, па ако се покаже по њих повољно, гракнуће кроз стране, а онда освојити и домаће средства информисања. А вјеројатно међу туристима има распоређена логистика, зато су и блокирани од милиције и војске пролази према мору. Ако се мора дочепају и случајно побјегну хвалиће их као хрватске витезове, а уједно доказати да се кроз Југославију може с оружјем прошетати. То ће њихове газде љепо изрекламирати у својим медијима.“ – наставим ја ранија превиђања.

-“Па шта ти мислиш, би ли могло бити немира, горих него што смо имали прошлих година?“ – пита Ћиро забринуто.

– “Ма неће, не би ваљало да се одужи, треба то што прије ликвидирати или похапсити. Време је битно. Нико се неће усудити да нас нападне извана с војском, то би био трећи свјетски рат, али нас уцјенама и притисцима могу зајебавати, а и овако су нам доста штете нањели. Ових дана ће западна штампа писати да се води рат, а Југославија ни од туризма неће имати ништа, неће туристи да иду тамо гдје се ратује, ићи ће у Италију и Шпанију, Француску, што даље од нас. А добро би било да се и ова логистика овдје обухвати, јер је очито да се на Западу прави симбиоза разнородне емиграције на једном једином циљу, да се разбије Југославија. Спајање тих извана и ових изнутра било би велико зло за нас, зато треба темељито и свеобухватно очистити рану.“ – кажем му.

-“Ако ти то знаш ваљда то знају и стручњаци у војсци, милцији и они на врху државе?“ – Ћиро ће.

– “ А хоће ли они на врху? Њемачка штампа отворено пише да Др. Бранко Јелић, усташки вођа у Њемачкој, има добре везе с “…високим политичким вођом у Хрватској…“ Јели то пропаганда или не, не знам, а шта ако је истина, ако није пропагандна патка?“ – тихо му кажем.

– “Па ко би то мога бити “…високи политички вођа у Хрватској..“ – пита сад Ћиро.

– “ Ко је шутио док су Савка, Трипало, Пиркер, Бјелић лајали сваки дан од “високих политичара у Хрватској“ ?“ – питам га ја.

– “ Ем ти курву Госпу, није ваљда?“ – мисли Ћиро исто што и ја.

– “Тко је потисну Крстуловића Вицка, па Рукавину, па Гошњака, па сад није дозволио да се Жанку да право, а ?“ – нећу да изговорим име.

– “ Нема други ко, осим Бкарића! Да човјек не повјерује, курву ти Госпу, па ми тога ни један посто не знамо.“ – изговори Ћиро сумњу.

– “ Тако они сугеришу, а сад је ли то пропаганда или желе направити раздор или је стварно ту нешто било, то ја сад не могу разлучити. Политика је, мој Ћиро, курва, коју нико не јебе, али зато она јебе све нас.“ – насмијем се ја.

– “ Боље би било да од тога ништа не знам. Да бар нешто могу поправити, ајде, ајде, а овако се осјећам као зец у кувину који чује на све стране ловце и ловачке псе. А јеби га, шта је ту је, ћути и трпи, ради свој поса да преживиш с фамилијом, видићемо шта ће бити.“ – одмахну он немоћно руком.

Некако ми је било лакше што сам бригу подјелио, знајући да Ћиро неће о томе около разглабати. Он се спремао својим “тристаћем“ одвести кући, али се није волио сам возити, био је страшив и лош возач, па ме позва да идемо скупа у град. Док је возио није имао кад о политици причати, сав се укочио и дрхта при сваком мимоилажењу.

Advertisements