Душан је навратио поподне, да види како смо ја и Роса:

– “У пролазу сам, нећу дуго.“ – као и увјек ће – “Учиш математику? Кад је полажеш?“ – упита кад угледа Апсенове Репетиторије разбацане на столићу.

– “ Најесен, то ми је најтежи и најобимнији предмет, а ту нема импровизације.“ – кажем му.

– “ Све ово, те књижурине!?“ – узе једну књигу и листа – “Па, како то иде, ово ја ништа не разумијем, оно што сам знао одавно сам заборавио.“

– “Све или ништа, па иде добро, само споро.“ – кажем ја – “Ваљда ћу стићи на време за септембарски рок.“

– “ Еее, добро, кад си у тим водама можеш ли Ђуриној Маји нешто разјаснити, пала је из математике, па не може на матуру?“ – отегнуто и медено упита он.

– “ Реалка, има поправни у августу, а након тога матурски?“ – прочита он моје питање.

– “ Могу доћи, видити гдје запиње, па ћемо се онда договорити.“ – пристајем, нема ми друге, знам да је то он већ обећао.

– “ Кад можеш доћи? Да јој кажем, нека те чека код куће.“ – утврђује он термин.

– “Сутра, долазим директо с посла у Врањиц, има ли неки аутобус за тамао и кад иде?“ – питам га.

– “ Слабо, има ујутру за раднике и око пола три. Мало је незгодно.“ – каже он.

– “ Добро, доћи ћу пјешке од Солинске цесте или пречицом преко моста на Јадру с жељезничке станице Солин. Реци јој у један.“ – утврдим темине.

– “ Добро, знам да имаш својих обавеза, али Катја ме молила. Ђуро се боји да неће ништа научити ако је шаље неком на репетиције, а љето је, па је тешко и наћи некога. Ваљда јој не треба пуно тога?“ – изговара се он и умањује тешкоћу посла.

– “Све ћемо видити сутра, на мени је да јој објасним, а на њој је да вјежба.“ – кажем му.

– “Онда, видимо се сутра у Врањицу?“ – одлази он.

– “Договорено, поздрави Катју и остале.“ – кажем му.

Дан након договора, око подне, кренем са станице Солин поред Мраморне и Нове станице колосјеком “10.коловоз“ преко гвозденог моста на Јадру и упутим се за Врањиц. Тим преким путем било је око три километра, сунце је пржило, али је вјетрић с мора на моменте ладика па нисам осјећа жегу.

У Врањицу сам био с Росом једном, а једном сам, доста времена послије Душанове женидбе, на сат два, па сам слабо познавао тамошње житеље, осим Катје. Врањиц је уствари некада био оток, па је насипом и бетонским мостом одавно спојен с копном са Солинске стане, а испред њега је била творница азбестних производа “Антиша Вучичић“ у коју сам пар пута долазио да би с диспонентом Петронијем рјешавао проблеме око утовара и истовара, јер је творница била у саставу “Далмације цемента“.

То је типично далматинско приморско мјесташце, збијених камених кућа почевши од моста са исто тако каменом црквом на челу, а цеста односно рива је окруживала камене куће са свих страна, као некаква кружница из дјечијих цртарија. Између кућа су биле уске калете на све стране, међусобно се укрштајући и тако омогућујући циркулацију пјешака. Ту и тамо на риви су расли приморски борови и тамариси, а с љеве стране, према Солин луци, било је на риви на сувом неколико бродица на оправци или фарбању, а одмах до њих у мору је било привезано за камене стубове неколико рибарских бродица и кајића са боковим обложеним старим аутомобилским гумама да се од љуљања на води не би чешали међусобно или о камени мул и оштећивали.

Кућа у којој су живиле Катја и сестра јој Марија, и Душан и Дамир њихови мужеви, била је одмах прекопута цркве. Израђена од кресаног камена, на спрат, у приземљу је имала кухињу и трпезарију, те дневни боравак, а на спрату су биле двије спаваће собе у које се долазило масивним дрвеним степеницама. Око куће је био мали врт у којем је расла велика нешпула и неколико грмова шипка и овеће смоква у ћошку иза куће.

Кад сам стигао, негдје око један сат, затекао сам самог Душана. Он је, као и сви новинари уредници, радио поподне до касно у ноћ, а Катја, Марија и Дамир су били на послу и доћи ће нешто послије два сата.

-“Стигао сам, здраво.“ – викнем кроз отворена врата и чујем Душана како из кухиње виче:

-“ Уђи, кувам нешто.“

Уђем у трпезарију с великим масивним столом и Душан се нагну иза избоченог зида од кухиње:

-“Сједни, сад ћу ја, само да процједим манистру, кувам макароне.“

-“Откад ти постаде кувар ?“ – насмијем се знајући да није занао ни јаје скувати.

“По кувару, знаш да ме хвале, изгледа да ми иде од руке.“ – смије се и он.

-“Стара женска тактика, хвале те да би ти дале вољу, а послије ти то постане редовна обавеза.“ – шалим се.

– “Јебеш га, шта је да је, сад кад дођу гладни како скува да скува биће им слатко.“ – шали се и он.

– “Јели та мала зна да ћу доћи?“ – прелазим ја на посао.

– “Зна, сједни мало, па ћемо отићи. То је одмах до наше куће, дјели нас вртна ограда. Иначе је Ђуро Катјин рођак, нису лоши људи.“ – објашњава ми он.

Сједне за стол преко пута мене:

-“ Јеси ли ручао?“

-“Јесам у “Првоборца“, нисам гладан.“ – кажем му.

– “ Каква им је спиза?“ – распитује се он.

– “Није лоша, можеш да бираш, а није ни скупо. Ипак је то “Далмација цемент“, имају пара на бацање.“ – кажем му.

– “ Онда може пиће и кава?“ – устаје он.

– “Може, да ми се не прикуња поподне.“ – насмијем се.

– “ А кад ћеш ти учити своје?“ – пита ме док приставља каву и донеси чаше и виски.

– “ Ноћас, негдје од десет па докле ми се да. О, виски, ви живите на високој нози!?“ – кажем му.

– “То су Марија и Дамир били у Трсту па доњели. Дође јефтинији него вињак код нас овдје.“ – објасни он.

– “Често се одавде иде у Италију, свако мало?“ – питам га.

– “А одавде ти скоро сви имају преко родбину, неко тете, барбе, ко их зна.“ – каже он.

Одемо послије каве код Ђуре, он је таман дошао с посла, довезао и жену успут.

– “ Стигао је Миле, ди је Маја?“ – пита их Душан.

Маја се појављује из собе снених очију, краткокоса бринета, округла лица, буцмаста, бујних груди и јаких кукова. Упознајемо се и они ме нуде ручком. Учтиво одбијам, а онда питам Мају:

– “Може ли? Донеси књиге и теку па да видимо како стоје ствари, ди ћемо учити?“

Здравка, матер јој, предлаже:

– “Најлипше ће вам бити ту у хладу испред куће, хоћеш ли тамо Мајо?“ – и показује на столић испод одрине и плетене столице.

– “ Одлично, биће добро.“ – кажем јој – “ Ви сте слободни, сад ћемо ја и Маја ту математику прочешљати. Зар не?“ – кажем њој и Маји која се освјежила и доноси нарамак књига и тека.

Она нас остави саме.

– “Мајо, реци ми гдје запиње? Или овако, колика је оцјена била у првом, другом, трећем и четвртом разреду, за матуру знам?“

– “Одличан, одличан, одличан, а у четвртој на полугодишту врло добар, и на крају пала.“ – слегну раменима.

– “Охо, шта се десило у тих пола године, љубав?“ – питам је тихо, претпостављајући да су родитељима нарасле слоновске уши.

– “Купио ми тата “Фићу“, возикала се, па момак и тако…“ – поцрвени она.

– “Прави момак или забављање, онако?“ – охрабрујем је да се повјери.

– “Прави, озбиљна веза.“ – она још више поцрвени.

– “Добро је, не треба да ти буде неугодно самном, знају ли родитељи?“ – питам је детаљније.

– “Ја им нисам још ништа рекла, можда су од неког сазнали, ово је мало мисто.“ – слегну она раменима.

– “Добро, ја им ништа нећу рећи ван математике. Гдје ти запиње, реци ми?“ – прелазим на градиво.

– “Скоро нигдје, него се ја не могу концентрирати, а они траже комбиниране задатке, значи градиво од првог до краја четвртог разреда. Ту се збуним, па одустанем, немам снаге ни воље да се удубим.“ – призна она.

– “ Моја Мајо, црна Мајо, шта ће с тобом бити? Ти си до ушију заљубљена, живиш животом жене. Е, па уз такав живот људи и жене раде, кувају, одгајају дјецу и воле се. Такав је живот, научи се борити, дјелити време на рад и уживање, и за тебе неће бити проблема. Нађи снаге да “вука убациш у јаму“, штета би била да послије толико труда останеш без дипломе.“ – нашалим се гледајући задатке из писменог на којима је пала.

Она је поцрвенила, сагла главу и пише задатак који јој диктирам, сличан оном из писменог:

– “Сада дубоко удахни и рјешавај, не зови упомоћ без потребе, а момак може причекати сат два, а?“

Док је гледам преко брда уџбеника она удахну дубоко два три пута, направи одлучан израз лица и крену рјешевати. И рјеши! Погледам резултат и поступак, тачно је.

– “Ето видиш! Само мало умног напора и иде. Неће бити проблема, радићемо данас до пет, сутра исто тако и за пар дана ми смо готови. Ајмо други.“ – издиктирам јој задатак.

Опет је брзо и тачо рјешила.

Трећи јој задатак мало закомлицирам.

На по задатка стаде:

– “ Овдје ми је запело. Како даље?“

– “Иди преко логаритама, то ти је излаз.“ – упутим је.

– “А, тако је.“ – подсјети се она и узе логаритамске таблице и рјеши га – “ Постало ми је сад интересантно, може ли још овако?“ – насмјеши се задовољно.

– “ Нема проблема, показаћу ти све градиво, само нека ти раде вијуге, остави љубав по страни.“ – смијем се и ја и издиктирам јој још тежи задатак. Интервенирао сам тамо гдје је било најлакше, два пута.

“ Прелистај и подсјети се тих формула на крају Логаритамских таблица.“ – подсјетим је.

– “К врагу, ја на то и заборавила, их глупаче.“ – заврти кажипрстом на челу.

– “ Добро је, сад се одмори мало.“ – кажем јој.

Скокну она у кућу, уми се, а за њом изађоше Ђуро и Здравка, носе каву и сок:

– “ Како иде Миле?“

– “ Биће у реду, не тереба јој пуно, пар дана.“ – утјешим их – “Требао си јој купити ауто послије матуре.“

– “А тако дошло, нисам рачуна да ће испорука бити на вриме, обично касне пар мисеци. “ – правда се он.

– “Добро је, биће добро, треба само сјести и вјежбати, да се подсјети. Математика се тако учи, нема ту ништа напамет набубати, мора се схватити суштина.“ – говорим свима.

У пет сати сам јој издиктирао десетак задатака за вјежбу до сутра и за тај дан је било готово. А тад сам пошао код невјесте Катје и сесте јој Марије и Дамира. Звали су ме да останем на вечери. Сјео сам до поласка аутобуса у шест, нисам ни хтио ни могао остати на вечери, изговорио сам се обавезама. Те њихове вечере, уствари окупљања исте групе људи, претварале би се у њихово међусобно надмудруивање, често и грубе шале, овисно о ономе кога ухвате у ђир, а онај ко је дошао са стране и не познаје све финесе односа међу њима често је присиљен да даје подршку једној или другој страни, већином насумице, у трену, па ако то буде погрешно, настрада и он.

Катја је била љепа и згодна, дуге смеђе косе и као бресква њежног тена лица, мирне нарави и великог радног елана, вјечито би нешто радила по кући, док јој је сестра Марија, нешто ситнија од ње, и плаве косе, била право чекртало, иронично би коментирала и подбадала све и свакога. Дамир, муж јој, био је висок, крупан и миран човјек, није се пуно обазираио на Маријино торокање него би пуштао да му то прође кроз уши и радио по своме. Обично би око пет поподне стигли и Кезиићи, супруга Анкица, домаћица и Арсен, муж јој, сликар и професр ликовног у средњој школи. Анкица је била средњовјечна, витка тјела и окошта у лицу, згодна тјела да би јој многе млађе позавидиле, а Арсен, црномањаст, витак, скоро мршав човјек, подређен у свему својој супрузи и у свему на њеној страни. Ту се расправљало о свему и свачему, а највише о особама из сплитског џет-сета, шта је ко радио, купио, гдје је био, ко с ким и ко о кому. У таква уска друштва неко би могао бити укључен, као Душан женидбом, или ако је био у јавности признат као неко и нешто, па би његово укључивање могло подићи рејтинг групе. Остали су толерисани по потреби, док им ттребаш и имају од тебе користи ту си, а кад то престане, биваш одбачен.

Тако је и на ширем плану, на нвоу мјеста или села, а нарочито изражено у Врањицу. Док су се Солин, Сплит и Каштела проширили придошлицама и те је тамо било мјешавине обичаја и нарави, Врањиц је остао исти пошто се физички није могао ширити, около је било море, а копно према Солину окупирале су творнице “Антиша Вучичић“, “Пивовара“, “Месопромет“, “Грађа“ и многе друге. Тамо гдје су стигле и окућиле се придошлице мјењао се менталитет и њих и домородаца, а код Веањичана је остало све исто као што је било одвајкада. Већина је њих, оставши без поља и мора, радила по разним фирмама од Солина до Сплита, добила тамо и станове, али задржала и ове старе камене куће и исти затворени менталитет “миста“, а оно мало фурешта су остајали фурешти доживотно, а то се свакодневно истицало као нетолеранција и кроз безазлену шалу, а поготову кад би се затегли односи. Наравно, то се одражавало тако да су Врањичани господа, паметнији, љепши, бољи, а придошлица све што је томе контра. Углавном није иза тога односа било неких злих намјера, али је људском бићу криво што без разлога буде на репу догађаја, задњи увјек и по свему, мада му се чини да их све у душу познаје, а нарочито ако је научио и одгојен у крајевима у којима се гост, придошлица или странац поштује више него домаћи, и на сваком кораку му се то даје разним гестовима до знања.

– “ Миле, хоће ли бити што од Маје?“ – пита ме Катја.

– “ Хоће, мало је запустила, а математика се брзо заборави, провјежбаћемо пар дана да повеже градиво и биће у реду.“ – кажем јој.

– “ Ђава јој Ђуру однија, шта јој је купова ауто прије матуре. Кад је трибала највише учити она се возикала.“ – својим циничним гласом ће Марија.

– “ А липше се возикати, стрпати у аутић којег момчића, па увече негди у грмље него сидити код куће и ришават задатке.“ – прикључи се Анкица заводнички ме погледавши испод ока.

– “ Нећеш рећи да и то мала Маја зна?“ – пита је Дамир.

– “ А на шта си ти мислија највише у њеним годинама?“ – врашки ће Анкица.

– “ А зна се, на ђавла женскога.“ – Марија ће.

– “ А женско почне и раније, у тим годинама оно више не машта него реализира своје маштарије.“ – Анкица је сигурна.

– “ О чему, о кому, ви о томе. Ди ће мала Маја, она је још дите.“ – брани је Катја.

– “ Фина, мирна, мала!? Њој је осамнаест година, а таке су горе него оне језичарке. Оне мало причају, али зато раде.“ – Анкица не мјења своје мишљење.

– “ Да је по томе моја Марија би умрла невина.“ – Дамир ће утихо са стране.

– “ И моја Анкица.“ – придружи му се Арсен.

– “ Идите ђавлу, ви ми се јавите.“ – бране се обе.

– “ Чујеш ли ти то Миле, шта оне причају?“ – Катја хоће да ме укључи у дискусију.

– “ Не знам ја ништа о томе, само знам да се каже да пригода бере јагоде.“ – покушавам бити духовит.

– “ Ајме, тише! Да нас чује Здравка или Ђуро дали би нас ђавлу!“ – трже се Марија.

На моју срећу било је време за аутобус и ја се поздравих и одох својим путем. Са аутобуске на Радничком шеталишту спустим се кроз Добри на Пјацу, а пошто је било рано не нађох никога па се упутим на Обров у Милицијску мензу. Затркох ту на вечери познате из Милиције: Ђоку Рафаиловића-Рафа, Миловић Миладина-Меденог, Марка Бабића, Гену, Ђорђа Ераковића, Јову Крајиновића, Ђуру Гњатовића и друге које сам познава по лику или надимку, па се расптах шта има ново са усташком бандом у Босни.

– “Дали су нам више посла, али немају шансе, лоцирани су и сад тамо војска и милиција, специјалци, чешљају терен, а територијалци су блокирали цјели крај.“ – могло се резимирати из онога шта су шкрто рекли, а још већу сигурност је уливала њихова равнодушност и миран тон којима су прилазили проблему.

То поподне и навече су о томе јављали радио и ТВ и преносили оптимистичке прогнозе о брзом отклањању претњи терориста. Послије вечере отишао сам кући, погледао “Дневник“ на ТВ и чуо скоро мање од онога што сам током дана сазнао, па угасих апарат и ухватих се математике, постављајући у мислима себи питање:

– “ А како то да још никога нису ухватили или ливидирали, или то таје или је горе него што се каже!?“

Advertisements