Неколико наредних дана подучавао сам Мају из математике, а све се сводило на то да је она морала рјешавати задатке и вјежбати кад сам ја присутан, док су задаци које би јој дао за вјежбу остајали нетакнути или би нешто она без везе нашврљала само да би могла рећи да није знала сама даље. Први дан је био изговор да је болила глава, други да је покушала па јој је стао мозак, а тећи дан прије него шта је ишта рекла питам је:

– “ Мајо, у чему је проблем? Док сам ја ту све рјешиш,а касније ништа не вјежбаш. Ове жврљотине су про форме, то је тек да ме обманеш. Видим да знаш, али да те није баш брига како ће све то испасти?“

– “ Ма је, тако је! Није да не знам, али мучи ме други проблем, зато сам сва деконцентрисана.“ – поцрвени она.

– “ Ако шта могу помоћи, слободно реци.“ – кажем јој.

– “ Стид ме, морам неком рећи, а тешко ми је то направити.“ – црвена је као ружа.

– “ Не мораш баш мени, али изгледа да је нешто велико, боље ти је сад рећи него касније.“ – посумњам шта је мучи.

– “ Не знам како ће тата и мама реагирати, триба кроз све то проћи.“ – мало се прибра она као да је на мом лицу прочитала на шта сумњам.

– “ Зна ли за то твој момак, изгледа да си трудна?“ – кажем јој повјерљивим тоном.

– “ Зна, с њим нема проблема, али не знају ни његови ни моји.“ – кома она главом.

– “ Сто посто си сигурна?“ – питам је.

-“Јесам, била сам код приватног гинеколога, не мислим абортирати.“ – потврди она.

– “Онда се требате вјенчати.“ – сугерирам јој.

– “Али тешко ми је рећи родитељима, они желе да студирам. Биће ту лома.“ – сустеже се она.

– “Ако нећеш ти сад онда ће твој изглед нешто касније, зар не? Боље ти је да што прије сазнају. На миру ћеш тад матурирати, вјенчати се, а послије можеш и студирати. Тако им реци, мало ће се галамити, а то ће проћи, али ћеш имати касније мир што ти је итекако потребно.“ – помажем јој сугестијом да стекне храброст и рјешава проблем.

– “ О, Боже, шта ће се све издешавати, ко ће то издржати.“ – тешко јој је.

– “ Ухвати момент па реци мами, а даље ће то она сређивати. Она ће разблажити Ђуру, а остали ће сазнати касније. Тако реци и момку и све ће на крају бити добро. Што се мене тиче ја ништа не знам, буди сигурна.“ – загарантирам јој дискрецију.

– “Да, никоме ни рјечи, цили би Врањиц сазна за три минута, молим те.“ – тргну се она на ту помисао.

– “Рекао сам ти, ја за то не знам, а ти иди преко маме, неће ту бити проблема како ти сад умишљаш.“ – опет јој потврдим.

– “ Шта ћемо с математиком?“ – сад ће она.

– “Како ти хоћеш! По мени теби не требају репетиције, само мало обнови градио.“ – рекох јој.

– “Сутра је субота, ако можеш дођи око десет, а ја ћу онда поподне моћи изаћи и договорити се с момком, а овима ћемо рећи да више не требам вјежбати.“ – предложи она.

– “Добро је, да не буде нагло, ја ћу им рећи данас да ћемо сутра бити готови.“ – подржавам јој план.

Тако је и било. Исту вече је Маја рекла свој проблем матери Здравки, а сада је ова чекала погодан тренутак да каже Ђури. Сутрадан ме Ђуро и Здравка питају, кад сам им рекао да нема потребе више јој помагати:

– “ Шта мислиш, хоће ли пложити?“

– “Хоће сигурно, чуди ме што није и сада. Знате, некад наиђе презасићеност учењем па мозак једноставно блокира. Сада се одморила, нека понекад мало провјежба само да се подсјети и сигурно ће положити добром оцјеном.“ – кажем увјерљиво.

У Здравкинм очима читам захвалност, Маја гледа у земљу, а Ђуро ће Маји:

– “Јеси ли чула Мајо шта је рекао, триба понављати.“

А тад смо попили пиће и каву и ја сам био готов с подучавањем математике. Била је субота, па сам морао остати на ручку код Душка и Катје, Марије и Дамира, а дошли су Анкица и Арсен Кезић, те познати модни сплитски фризер Баћо с женом, па су претресли дешавања у сплитском џет-сету. Кад је Душан предвече кренуо у “Слбодну Далмацију“ кренуо сам и ја у град, на Пјацу.

Advertisements