Субота је, вече, Пјаца пуна младости. Ту је и моје друштво, Гојко, Боћо, Перо Докић, сестре Јелић осим Раде, Шиме Нимац, Јосипа и њено друштво, а пролазе и колеге с Више економске, Зденко, и Анте Делић. Чак је и Јозо Гргић дошао.

Младост се распричала, чује се смјех и жагор, а по који и повик. Уз доњи дио, поред “Централа“ Миљенко Смоје шпарта са својим друштвом горе-доље и живо гестикулира.

Кроз сву ту гужву од “Холцера“ пробија се Каћа Силов, колегица са треће године Економског факултета у Осијеку, а кад ме угледа приђе:

– “ Ас ти Госпе, ди си, једва те пронађе!?“

– “Ту сам, малоприје сам стига.“ – поздравим се.

У лаганој је једнодјелоној хаљини, равну смеђу косу затегла око лобање и свезала у малу грудву на потиљку, усне су јој црвене као крв, намазала их свјетлоцрвеним кармином, око очију модра питура, а трепавице извукла римелом.

– “ Ово је мој брат Рато.“ – покаже очима на момчића од шеснаестак година и сви се упознашмо.

– “ Учиш ли математику?“ – пређе она одмах на ствар.

– “ Учим, на функцијама сам.“ – потврдим.

-“Кад ћемо скупа почети, и ја сам ту негдје.?“ – распитује се.

-“У понедјељак, договоримо се.“ – пристајем.

“ Кад можеш доћи код мене у понедјељак?“ – пита она.

-“Рецимо, око подне, раније ћу изаћи с посла.“ – гласно јој говорим, а рачунам у мислима шта имам на послу радити.

– “Добро, дођи код мене у Сутјеске, лако ћеш наћи, број знаш,први је спрат. Не трибаш ништа носити, имам све што триба, књиге, теке, таблице и дигитрончић.“ – детаљизира она договор.

– “ Договорено, око подне.“ – потврдим.

– “ Идем сад с братом у кино, ћао.“ – погледа она на сат и они одоше исти трен кроз гужву.

– “ Добра ти је ова Мажо! Комад жене.“ – каже Боћо – “ Шта нас не упозна?“

– “Она ти је тамо комшиница, одмах иза школе јој је стан, можда ћете се сретати у самопослузи.“ – рекох му знајући да он код ње нема шансе.

– “Она станује у близу мене, познам је из виђења.“ – намршти се Јагода “Шумска“, најмлађа сестра Јелић, тек свршена гимназијалка.

– “Онда ћу вам долазити у комшилук, могу ли те посјетити, доћи на каву?“ – смијем се.

– “Имаш њу, пиј код ње каву!“ – одреже она каприциозно.

– “То је пословни однос, ти си моја симпатија и немој се осјећати угроженом од ње.“- задиркујем је.

– “Знам ја како ће ту учење ићи, мало математике, па пауза и љубакање и тако редом, ко зна шта још.“ – приговара она.

– “Ти то из искуства знаш, па судиш по себи?“ – контрирам јој.

– “ Ја сама учим, али чула сам о њој, прича се по згради да радо иде с момцима и да их често мјења.“ – ода се она.

– “ Бојиш се да ће и мене смувати? “ – питам је.

– “Искусна је, не би се чудила!“ – изрече своју сумњу.

– “Утјеши се, није она мој тип, превише је мушкобањаста, а ја волим тако љепе и женствене, врцкасте, као шта си ти.“ – полуозбиљно ћу ја.

– “ Чувај се Мажо, опасна је!“ – опомиње ме Нева, а Ана потврђује главом.

А ја сам одмах схватио да оне знају о Каћи више него ја, као праве комшинице, и да им не би било драго да ме одвуче од њих. Одмах израчунам да ће то требати искористити, пажљиво и дискретно.

– “Да је овдје Рада и она би се бојала за мене? Јел’се јавља?“ – питам их да окренем тему.

– “Јавила се, каже да јој је досадно, вратиће се за пет дана.“ – рече Јагода уиме свих сестара.

Кад се младост поче разилазити сви кренушмо на Риву и пут Звончаца. Јагода ме држи под руку и зафркава сестре, а њих двије ухватиле Гојка међу се и не пуштају га. Боћо се извука на име посла, оне су за њега превише младе, Јозо Гргић је отишао кући да учи, и Перо Докић се оправдао сутрашњим раним устајањем ради посла, а Шиме Нимац је отпратио Јосипу и друштво.

Сјели смо на сике испод шетнице, Јагода и ја, а оно троје ппродужише према крају шетнице пуне парова или групица младића и цура.

– “Матурирала си, шта ћеш сад?“ – упитам је.

– “Првао ћу уписати, одлучила сам.“ – каже она нехајно.

– “ Није лоше, свиђа ти се?“ – распитујем се.

– “Па… и свиђа, а тако ми је родитељима јефтиније. Рада ће сигурно у Загреб, па не можемо обе, нема се лове.“- објасни она.

– “ Значи, Рада је одлучила?“ – тражим да ми потврди.

– “ Сигурно, пише да не мисли радити тамо Богу иза леђа.“ – потврђује одлично она.

– “ Имаш ли момка Јагода?“ – изненађујем је питањем.

– “ Знаш да немам.“ – уозбиљи се она.

– “ А симпатију?“ – опет ја.

– “ Па, ти си!“ – поцрвени она, настојећи да то претвори у шалу.

Сјетим се Раде, али оно шта сам чуо охрабри ме.

– “ Дођи Шумска да те поједем.“ – загрлим је и привучем себи.

– “ Велика сам, не можеш одједном.“ – благо се отимље она.

Зачепим јој усне пољупцем, она се суздржава, али ипак раствори усне и преда се. Укочила се, све јој је, изгледа, изненада и прво искуство.

– “Немој, наићи ће сестре, а и срам ме ових што пролазе.“ – оте се.

– “ Којих ових?“ – покажем јој на пар који се недалеко од нас жвали.

Насмија се и сад се опусти и прихвати пољубац. Језици нам се додирнуше, а она ме бојажљиво загрли око врата бојећи се наслонити сисе на моја прса. Привучем је јаче, прса нам се додирнуше, а њен врели дах из носница, што миришаше на јагоде са сунчане стране грма, на рубу пропланка, помилова ми лице. Чуо сам јој срце, туче као код ухваћене кошуте.

Тргнем се. Преко њене главе примјетим како прилазе Гојко, Невенка и Ана:

– “ Долазе! Поправи косу мало.“

– “Немој им рећи, ништа.“ – опомену ме хитро.

– “ Само се ти прибери, ништа неће знати.“ – стискам јој шаку.

– “ Устанем и помажем њој да се попнемо до стазе.

– “ Јели слатка та шумска јагода?“ – кроз смјех пита Нева.

– “Не знам. Љепо мирише, знам да је шумска, али сам заборавио да то зову и дивља. Неда да је пробам.“ – шалим се и ја.

– “ Ма јели то могуће? По цјели дан те спомиње, те Мажо ово, те Мажо оно, а сад не користи прилику.“ – сумњичава је Ана.

– “ Па, научила је да мали пољубац није ништа страшно, али се боји и отимље.“ – љутим се тобоже.

– “ То је бравица ди се врата отварају за остало. Запамти то Јагода, немој да те привари.“ – смије се Ана.

– “ Липо је учиш, боље јој реци да иде у шворе.“ – протестујем.

– “ Ништа ти ја не вирујем, мораће Јагода рећи вечерас коју “Здравомарију“.“ – пиљи ми у очи Нева.

– “ Добро је што мени не вјерујеш, вјеруј сестри.“ – кажем јој.

– “ Њој још мање, женско је то.“ – тјера своју Нева – “ Ћуд је женска…“

– “ …Стотину ће промјенити вјера,

Да оствари шта јој срце жуди.“ – укључи се Гојко Његошевим стиховима, потпаљујући ватру и указујући на апсурд конфликта. Није он знао за Невино телефонирање и очекивања, а она се боји да јој је сада Јагода на путу.

– “ Ајде Неве, не претјеруј, сад би се ти још за мало посвађала.“ – умирује је Ана.

– “ А ја здрава и цила, сад ми је жа шта се нисам мазила.“ – окрену се кокетно Шумска око сопствене оси.

– “ Ти мала не провоцирај!“ – укори је Ана.

Расположење је опало на усиљене шале и кратке реченице до аутобуса, а кад оне одеоше Гојко ће:

– “ Још ће се и потући ради тебе, враг зна и тебе и њих, шта не одабереш једну и мирна Босна.“

– “А кад су ми све драге, свака на свој начин. “ – насмијем се – “ Нека се договоре, шта ја ту могу? “

– “ Освета женска може бити страшна, чувај се ти.“ – мирним гласом ме упозорава Гојко.

– “ Засад немају разлога да се свете, можда ме која ухвати на љеву ногу, е, онда сам готов.“ – признам ја бојазан не спомињући авантуру с Радом.

Advertisements