На послу сам кроз јутро направио обрачун по уговору и однио га на потпис. Све се то обавило рутински и посвршавало до једанаест сати, па кренем на Сутјеску, код Каће, на договор око заједничког учења математике. Имао сам времена, па кренем пјешке уз Мажуранићево шеталиште, прођем поред основне школе, уз неколико скалина на неколико мјеста и нађем улаз, па стан на првом спрату. Изнутра се чула галама, сачекам трен да се утиша и позвоним.

Врата отвори Катћа у лаганој прозирној кућној хаљини:

– “ Браво, стигао си на време, таман да се престанем свађати с овим дрипцем.“

– “ По договору, добар дан.“ – насмијем се.

Кроз уски тамни ходничић прођошмо у свјетлу кухињу и трпезарију, десно је било, скопча сам, купатило, а љево дневни боравак.

– “ Мало је стиснуто, једнособни је стан, али се сналазимо.“ – као да се правда Каћа.

– “ Шта можеш, тако се мора. Велика је несташица станова.“ – покушавам разумити стање ствари.

– “ Одавно су мами обећали проширење, али увјек некако извиси. А овај смо добили кад се брат Рато није ни родио. Послије тата умро и знаш како то већ иде с бодовима и листама.“ – прича она заврзламе око проширења и правда се скученошћу простора у којем њих троје живе.

– “ Гдје ти мама ради, какво је стање у Ложиони у ЖТП-у од проширења неће бити ништа.“ – обавјештавам је о стамбеној могућности жељезнице.

– “ У “ИНА- трговини“ или слично, нека је од тих ИНА, знаш ону кућу између колосјека и “Првоборца“ код жељезничке станице у Солину, тамо је шеф рачуноводства.“ – објасни ми.

– “ Они добро стоје, тамо би се то могло рјешити.“ – поцјењујем ја.

– “ Ма гњави, смета нам уствари, стара кућа у Солину, то јој умањује бодове на листи, а тамо се не може становати од прашине, знаш и сам.“ – одмахну она руком.

Сједимо у кухињи-трпезарији за омањим столом, она налила вињак и кува каву. Рато сједи на другом крају и листа неки стрип роман.

Попишмо пиће и Каћа налива по још један вињак:

– “Јеби га, ухвати ме мука кад се сјетим учења.“

– “ Не ваља превише, ништа нам неће остати у тикви.“ – опомињем је.

– “ О, знала се она и нарољати, навикла је она на то.“ – убаци се Рато у разговор не дижући поглед са стрипа.

– “ Издајицо, одма ме мораш оцрнити!“ – искези се она на њега.

– “ Само говорим истину.“ – настави Рато мирно читати стрип.

– “ Била сам једно време блесава, ухватила се друштва, излазила, локало се, знала би у зору доћи кући мртва пијана.“ – схватила је да је боље да она каже него да је Рато мало-помало издаје.

– “Не могу да вјерујем, дјелујеш тако одлучно, да знаш шта хоћеш и чему стремиш.“ – кажем јој.

– “ То је, знаш, био период, трећи четврти разред средње, умишљала сам да сам велика и одрасла, а сада видим колико је то било блесаво. Било, па прошло, опекло ме и ја сам из тог искуства нешто научила, ваљда се та школа морала проћи.“ – сјећа се с гађењем тог животног периода.

Гледам је, крупна, јаких рамена и бокова, малих груди и одебљих поткољеница. Коса јој је тамносмеђа, равна, обрве уређује чупањем, а овећа уста је накарминисла тамнноцрвеном бојом. Струка скоро да нема иако се утегла пјасом од кућне хаљине. Кретње, говор и понашање је као у мушкарца. Схватам да је тога свјесна и да сигурно пати што њен дубоко потиснути дио женственоти не избија на површину.

Као да ми чита мисли:

– “ Ја сам на покојног тату, а овај мали на маму, трибало је обрнуто бити.“

– “ Била си прва, могла си бирати.“ – ускочи опет Рато.

– “ Ћути мали, шта ти знаш!“ – брецну се она на њега.

Звонце на вратима прекину дјалог.

– “ Ево је, моја мама, Иванка, Ива.“ – рече Каћа и крену да отвори.

– “ У стан уђе педесетогодишња, сува жена, просједе косе, сва у црном, носећи поред женске торбице и платнену боршу за спизу.

– “Добар дан. Ово ти је колега?“ – насмјеши се према мени.

– “ Да, Миле, већ сам ти рекла.“ – подсјети је Каћа.

– “ Онда дицо, хоће ли то ићи?“ – пружа ми руку.

– “ Планирамо за септембар, а биће добро ако се тога рјешимо до краја године, обимно је.“ – кажем јој.

– “ Ето, видиш мама, ништа не измишљам!“ – лакну Каћи због подршке коју сам јој несвјесно дао.

– “ Ти се не мореш мјерити с њим, он ради и учи, а ти, липа моја, утроши бар пола његова труда и биће добро.“ – прикричи јој госпођа Иванка.

– “ Ајде Каћа, могли би почети.“ – подсјетим Каћу зашто сам дошао.

– “ Чекајте, најпри ћемо ручати, дицо! Онда учите кол’ко вас воља.“ – одреди Луција.

– “ Ја сам ручао, само ви изволите.“ – кажем ја.

– “ Када, кад прије!?“ – чуди се Каћа, за њу је ово било рано јуто иако је одавно прошло подне.

– “У нашој мензи, није им лоша храна.“ – кажем им.

– “Онда чини друштво, можеш мало шкампи?“ – каже Луција.

– “ Да се договоримо Каћа, не требте имати никакве обавезе према мени, кава и ништа више. Не би желио да вам реметим нормалну колотечину живљења, а ти одреди када ћемо учити.“- не слажем се оволиким губљењем времена.

– “ Сиди, па се договорите за ручком.“ – предлаже Иванка.

Испита ме Иванка, тко сам и одакле сам, кад сам почео студирати и докле сам стигао, а на крају се испостави да обоје познајемо неке људе с жељезнице и из Солина. Њен покојни муж је радио као токар у Ложиони и радионицама “Далмација цемента“ и нагло умро од срца, скоро сама је подигла ово двоје дјеце, а то није лако, јер су јој још на грбачи, дај Боже да заврше школе до њеног пензионисања за двије три године.

Попишмо беванду и ја и Каћа пређемо у дневни боравак:

– “ Одакле да почмемо?“ – питам је.

– “Предлажем да кренемо од почетка, како је професор Шен предавао, а застаћемо тамо гдје од нас двоје неко више шепа.“ – предложи она.

– “ Добро, идемо! – коначно окренушмо прве стране, она би рјешавала један, а ја други задатак и рјешавали би поступно и у потпуности, као да први пут свладавамо ту лекцију, а онда смо међусобно контролисали рјешења.

Добро је ишло до функција. Ту Катја стаде;

– “ Е, овдје се ја губим, није ми све бистро.“

Вратимо се на координатни сустав и једнаџбе, појасним јој међузависност и њој сину:

– “ Аха, сад ми је јасно.“

Рјешимо пар најједноставнијих задатака и кажем јој како се долази до претходног дефинисања функција с пет орјентира, прије него што их почме рјечавати, па ако јој рјешења не иде у том смјеру онда је нешто погрешила у поступку рјешавања. Договоришмо се да она рјеши неколко задатака па ћемо их сутра заједно исконтролирати, а сада ћемо прекинути, већ је седам сати. Добрих пет сати учења за први пут.

Иванка је скувала каву и частила вињаком. Попреко погледа Каћу кад она онако мушки истресе бићерин.

– “ Шта могу мама, не могу се претварати! Доста ми је тога, таква сам каква сам!“ – побуни се она.

– “ Женско је женско, па се тако и понашај! Не каже се заништа да жене имају мачију нарав, а мушкарци псећу. Ти то не мореш проминити.“ – подсјећа је Иванка.

– “ Та су вримена прошла, сви су данас равноправни!“- не признаје јој Каћа.

– “ Пусти те помодне приче, тако је било и тако ће бити, не море се природа умјетно мињати!“ – има Иванка своје адуте.

Договоримо се за сутра и ја их оставих да се надмудрују, било је очито да су наставиле: нисам сишао ни низ пет скалина, а иза врата стана се зачу Каћин звонки глас “осокољен“ вињаком.

Advertisements