Сутрадан смо почели одмах радити послије вињака и каве, наметнуо сам темпо без пауза и време до седам навече је зачас излетило. Иванка је била задовољна:

– “ А сада вечерајте, па идите ван, провитрите главе.“

– “ Опет Ви с јелом, неугодно ми је.“ – кажем искрено.

– “ Зашто, ти си самац, неће ти шкодити, а ди има за троје има и за четворо. Сидите, како наука напредује?“ – не да се она смести.

– “ Иде, иде, ма има тога још пуно.“ – кажем.

Јели смо шницле с прилогом од блитве и пили црно вино “Кателет“, прави домаћи од њене родбине. Каћа се након вечере зачас спреми и кренушмо заједно пјешке низ Мажурановићево шеталиште у град, ја на Пјацу, а она сврати код неке “родице“ на дну Мажуранићева шеталишта.

-“Иди лови женске, ниси мој тип.“ – насмија се она.

-“Хвала на искрености, такођер!“ – одмахнем руком и поред Опћине, низ Бихаћку, спустим се на Пјацу. Друштво је препричавало догодовштине с плаже, а мени купање још није ни падало на памет.

Прошло је више од десет дана, а усташка банда још је вршљала по босанским планинама. ТВ и новине су јављале да је воска имала прве сукобе и да их је неколико ликвидирано, а да су се остали разбјежали у мањим групама и да су им на трагу. Јављано је да је погинуло и неколико војника и милиционера, разумије се, припадника свих националности. У новинским фељтонима се писало о звјерствима усташа у Дугом свјетском рату и терористичким нападима у земљи и иноземству послије Другог рата, такорећи до убиства амбасадора Роловића у Шведској 1971. године, чије убице су се на “спектакуларан“ начин ослободиле отмицом авиона и сада се слободно шетају негдје по Јужној Америци.

Хоћеш – нећеш, наметало ми се стално питање: како то да их још нису ухватили или ликвидирали и шта је то остало од наше хваљене Армије кад све то иде тако траљаво? Јели наша војска толико технолошки заостала, а милиција неспособна да се брже не обрачунају с наоружаном групом од двадесетак терориста? Јели то до људи на терену или до оних у врху који командују операцијом?

Шта је да је, отезање с рјешењем проблема иде на руку ономе тко је те терористе послао, а они ће сви испасти хероји у свом миљеу, и показати колико смо неспособни у самоодбани на свом терену. Шта је то с чувеном концепцијом оћенародне одбране и оружаног народа? Јели то машинерија која само на сликама и у књигама изгледа љепо, а уствари се не може у стварности покренути, нешто као што су била Потемкинова села? Гдје су сад ти војни и милицијски специјалци које на ТВ гледамо приликом сваких маневара или безбројних прослава у част ЈНА и Милиције, од водова, чета, бригада, и осталих јединица до војних и милицијских школа и академија? Слика коју сам до сада имао о Војсци и Милицији се разбила као одраз лика у води кад на њу падне само један мали трунчић.

А чему све оне привилегје које имају те формације, од бенефицираног стажа, добрих плаћа, рјешених стамбених питања, бесплатних одмаралишта, ресторана затвореног типа, трговина само за њих и ко зна шта све још? Сада када се требају исказати личе на пушку – дјечју играчку која никоме штете не може направити, а сва њихова исхвалисана способност испала је шарена лажа. Шта би било да је нешто масовније и опасније кад се са овим малим толико муче?

Све тако нека питања ми се ових дана мотају по глави, па и јутос кад сам се из канцеларије у “Првоборцу“ упутио на жељезничку станицу Солин. Тамо затичем шефа Ћиру, помоћника Анту Кларића, станичног благајника Петра Ефендића и секретара станице Ивана Делију на кави у доба маренде. Листају “Слободну“ и разгалабају о тим догодовштинама не прекидајући дебату због мог уласка.

– “ Перо, ти си из Хана, тамо према Босни, какав је тамо терен да се могу толико дуго скривати?“ – пита Ћиро Ефендића.

– “Брда, планине, шуметине, густиш нарочито сада љети, то ти је ка’ да тражиш иглу у пласту сјена. Ако су се разбли у групице биће их још теже наћи.“ – каже Петар.

– “ Морају и они јести, нарочито пити, тамо их треба и чекати.“ – каже Анте Кларић.

– “ Ма, пусти Анте, они се сада од стра’ понашају ка’ животиње, немају кад мислит’ на то. У таким ситуацијама човјек не море препознати самог себе. Нашима је битно да их први виде и дочекају у засједи, тешко оном кога они први примјете.“ – подсјећа се Перо свога ратовања у Другом рату.

– “ А гдје су наши хеликоптери, извиђачки авиони, антитерористичке јединице војске и милиције? Није ми јасно зашто оне нису ангажиране, већи дио посла се препустио неискусним територијалцима, већина њих је скоро заборавила раставити пушку?“ – укључим се и ја.

– “ То и мене чуди! Добро да територијалци осматрају, стражаре, али би специјалци требали за десетак минута бити на мјесту ди се примјете.“ – подржава ме Ћиро.

– “Можда и раде тако, само се не објевљује!?“ – каже Иве Делија.

– “ А види се по погинулима, војна полиција и територијлци, а тко зна шта се дешава, неће бити све у новинама.“ – дода Анте Кларић.

-“ Мени се чини да наши нису добро за неку брзу акцију припремљени. Опустиле се војничине, научиле на лагодан живот, ето шта је!? Као и у свакој фирми, боре се за чинове и привилегије, станове и положаје, а мало се даје на рад с војницима и на сопственој кондицији, зар не видите да су сви дебели ка’ прасци, нису у стању ни десетак метара потрчати.“ – јетко ћу ја.

– “ Има Миле право, погледаш ли их дебели ка’ гуде док пређу четрдесету, набили ширите и звјездице и пушу се по граду по кафићима. Ди ће то сад у шуму, спавати на земљи и бити на сувом оброку? Би цркли за пар дана, не триба им метак.“ – запали се Ћиро, иначе сав мршав ка’ летва, а органски није мога подњети дебела човјека, нарочито у униформи.

– “ Е, јеби га, не иде се никоме ди је густо, свак шаље другога, па се сведе на то да иде онај који нема никакву јачу везу да се заштити.“ – одману Перо руком.

– “ Цјелог живота га плаћаш и мазиш ради тога занимања, да се покаже кад је густо и да онда обави како треба свој поса’ , па ево ти сад њихове способности и одговорности. Ко зна кад ће се о окончати, а онда ће сви ови дебелгузи тражити звјездицу више, а они који су одорали на терену добиће захвалнице.“ – Анте Кларић је незадовољан.

– “ Мораће их ово гадно уздрмати, ваљда су паметни толико они на врху да то све виде.“ – каже Перо.

– “ ‘Оће врага, мало се заталасало, па ће опет бити дебела бонаца.“ – брише Ћиро нос гледајући у марамицу јели пошла крв.

– “ А шта би било да се ово десило годину дана раније, кад је маспок био на врхунцу?“ – оста моје питање у зраку, без одговора, мада су сви знали како би било.

Advertisements