Учење математике с Каћом се настављало свакодневно, подне, а суботом и недјељом по цјели дан. Она, а нарочито матер јој Иванка, су инсистирале да то буде код њих у стану не усвајајући мој предлог да то буде наизмјенично код њих и мене. Мени је било неугодно ради хране, Иванка је спремала као за Божић сваки дан и одговори ми да су они у фамилији увјек највише држали до хране и да би тако било и да ја нисам ту. Објасни ми да јој рибу доноси један радник из фирме, Каштеланац, а зелен други, Солињанин, те да је дође упола јефтиније него да то купује на Пешкарији и Пазару.

Каћа би се смијала кад би ја признао да не знам јести одређену врсту рибе:

– “ И ти си ми неки Далматинац!? Прави си Влај!“

Нисам се дао смести:

– “ Није срамота не знати, срамота је моћи а не научити! А шта ти то значи Влај, мржњу, поругу, подсмијавање или чисто зафркавање? Ако је у питању мржња, ту ти не могу помоћи него само драги Бог, ако је поруга онда и за вас Бодуле има кованица “Лацмани“ у истом смислу, па смо квит, ако је подсмијавање онда је ваша препотентност без основа, значи чисту малограђанштину, а ако је зафркавање онда нема проблема, око тога се можемо равноправно носити.“

– “ У животу је све то, од случаја до случаја, код мене је то шала, нисам зла, а нисам ни препотентна.“ – брани се она.

– “ И не требаш бити! Ево види, ја сам рођен на селу, у Влашкој како ви кажете, и ако останем у граду постаћу грађанин 25%, моја дјеца ће бити грађани 50%, унуци 75%, тек ће се за праунуке моћи рећи да су грађани душом и тјелом. Колико знам ти си грађанка 50%, па нек ти буде, тркачки речено “пушем ти у леђа“. – смијем се ја.

“ Више, није само педесет посто, мама и њени су од памтивјека грађани, Солињани.“ – рачуна она по мојој “ад хок“ методологији.

– “ Признаћу, ако су били без поља, градски живјели као чиновници или фабрички радници, трговци или полицајци и слично. А Влај педесет посто си по оцу, ту нема умањења.“ – не признајем јој резултат прорачуна.

– “ Каћа, знаш да смо имали поље, у праву је.“ – смије се Иванка.

– “ Али, Солин је био град и прије Нове ере, престолница Далмације или Илирика!“ – потеже сада она аргументе из далеке повјести.

– “ Пусти то, Сплит је прије Другог рата имао десет-петнаестак хиљада становника, из Вароша, Доброг, Мануша и осталих дјелова и данас иду обрађивати поље. А колики је Солин град погледај само колико се води рачуна о Старинама, колико се држи до ископина Салоне, па ти је све јасо.“ – кажем јој.

– “ Ту си у праву, да је то у Италији, на том мјетсу би се зарађивало више него на свој пољопривреди, а наше будале ту направиле цеметаре и загадили све. Враг их однија, шта то нису радили с оне друге стране Козјака.“ – љути се Иванка.

– “ То су урадили “Жабари“, гледали су да их што мање кошта, да што више зараде, брига њих за наше здравље.“ – каже Каћа правећи се већ велики економски стручњак.

– “ А тако су туристе упутили да разгледавају њихове ископине које су често мањег повјесног значаја од Салоне. То ти је њихова политика, једним ударцем двије муве.“ – изводим закључак.

– “ Овди су пљачкали, тамо код вас још више, зато је прико брда остло све заостало.“ – размишља гласно Иванка.

– “ Истина је, пљачкали су или Млечани или Мађари или Аустијанци или Италијани, све што су могли, да не набрајам друге, и што су стигли, али су имали и домаће помагаче који су им за мизерију вјерно служили. Било је покушаја да се ослонимо на своју памет, али је то уз издају брзо сузбијано. Ту је највећу негативну улогу одиграо и данас игра Ватикан и католичка црква, својим тобожњим козмополитизмом. Тековине краља Томислава су разбијене, Нинска бискупија и Гргур Нински брзо сузбијени, а анатема бачена на првославце као “шизматике“ и тзв. реметилачки фактор на овим просторима. Ту су по оној “завади па владај“ само они и стране државе имали користи, а нама оставили муку и сиромаштво“ – потврђујем њене констатације.

– “ Али, Католичка црква нам је донила културу с Запада, то се мора признати.“ – не слаже се у свему Иванка.

– “ Култура нема граница, она би дошла и без њих. Па Бизантија је хиљаду година била на овим просторима дуже од Латинског дјела царства. Колико су доносили Латини и католички клер културу најбоље се види у односу према православцима. Страна власт, Млетачка или Аустријска, им дозволи отварање школа, а онда скочи католичка врхушка и на све начине то осујећује. Добро су познати примјери око тих школа у Шибенику и Задру и шта су све радили против школе у Манастиру Крка која је основана 1615. Године. Но, исти је случај с Нинском бискупијом и око Гргура Нинског, кад се пкушало да цркву у Хрвата направе самосталнијом и да се богослужење врши на народном језику и пише на народном писму – глагољици. Треба ту разликовати двојност у католичкој цркви, религијску и државну. Ово друго је проблем, Ватикан се ту понаша као све друге државе-метрополе, стого централистички и аутократски, чак цезаристички, црпи све што им користи из колонија и вуче себи, а то увија у плашт религиозног, та Свети отац Папа је непогрешив, аха!“ – расприча се ја.

– “ У Кистањама, уствари у Манастиру Крка отворена школа 1615. године, ма јели то могуће!?“ – чуди се Каћа.

– “ Да, 1615. године. Ето видиш, то је стотоњак километара далеко од Сплита, а ти зато не знаш. Вјеројатно не знаш да је српских православних школа било у Шибенику и Задру? Сигурно ниси чула за Саву Бјелановића, Мирка Королију, Марка Цара, Константина Вучковића и за друге српске прваке, књижевнике, новинаре и писце из 18. и 19. вјека, који су у слози са хрватским далматинским народњацима срушили власт однарођене талијанашке олигархије у Далмацији. На примјеру дон Миховила Павлиновића, вође хрватских далматинских народњака, види се стега Ватикана. Док се борио за власт као народњак против талијанаша Србе је дизао у небеса у “Староставним Књигама“, да би након 1878. године, када је Аустроугарска добила Босну и Херцеговину на управу постао савезник њемачког “Дранга“ ради обећања да ће им из гроба подићи Звонимирово краљевство, које је имало обухватити не само ужу Хрватску са Славонијом него и Далмацију, Дубровник, Боку Которску и Босну и Херцеговину. Ради тога је требало доказати да нема Срба и православаца нигдје на тим просторима и да ће се тако створити “Велика Хрватска“. Наравно да је дон Павлиновић добио подуку у Ватикану, напредовао у црквеној и државној хијерархији, џабе су биле разумне рјечи Натка Нодила, требало је проводити ватикански прозелитизам и преко њега преводити српски народ покатоличавањем у хрвтски корпус. Ватикану је било важно да му се увећа стадо, хрватским националистима да умјетно увећају нацију, а Бечу да “Дранг“ креће кроз наклоњене крајеве. А тада је у Далмацији било више од 50% Срба, што православних што унијата што католика, а у осталим побројаним крајевима су чинили најмање двотрећинску већину. Иза те клеронационалистичке струје нешто касније се родио и клерофашистички, расистички и шовинистички усташки покрет. Што је то доњело народима ових простора у Другом свјестском рату мислим да вам је познато, а видите да то зло није свладано ни дан данас, што говори садашње стање у босанским планинама с овим усташким терористима.“ – повеза ја укратко збивања из прошлости са данашњим стањем ствари.

– “Па шта сам ја из повјести учила!? Ја сам мислила да Срба православаца, има нешто мало, незнатно, а стекла сам утисак да су сви били четници, поп Ђујић, знаш већ то?“ – зину Каћа.

– “ Вас у чисто хрватским школама мало уче о повјести других народа на овим просторима, а оно што у уџбеницима пише третирају наставници или учитељи као фкултативно градиво. Сигуран сам да си у трећем разреду основне школе учила ћирилицу, а да си је до осмог заборавила, и да си о њој чула да је то српско писмо. Најстарије писмо свих наших народа на овим просторимас је данас представљено као чисто српско, а служили су се са њим и Срби и Хрвати, Бугари и Моравци, тамо гдје су се упутили Ћирило и Методије, а нешто касније се појавила и глагољица. Оне су хрватско писмо колико и српско. Овдје се док се каже Србин помисли одмах на четнике, тако је представљено кроз свакодневну приземну тиху пропаганду. А четници су били позитиван покрет до Другог рата, а на овим далматинским просторима настао је као реакција монархиста и униониста на усташки покрет, а касније се слизао као пета колона с вањским освајачима против властитог народа. У односу на партизански покрет међу Србима у Далмацији они су били маргинална група, али се ради равнотеже кривње приказују једнаки усташком покрету и по злодјелима и по бројности. Сама чињеница да је НДХ била држава, истина квислиншка, са институцијама, довољно говори да ту не може бити изједначавања, што ме умањује зло које су чинили четници, јер је та држава имала геноцидни програм према српском народу, од “знанствене“ теорије и закона до окрутне праксе.

Ја сам учио подједнако писмо и језик и повјест и хрватског и српског народа, па кад ми нешто затреба послужим се ауторима и једног и другог народа о одређеном проблему. Гесло ми је, како то љепо Тесла каже: “ Поносим се својим српским родом и својом хрватском домовином.“ А из тога Динарског подручја потичу многи паметни људи оба народа, у позитивном и нажалост у негативном смислу. Ако су правилно од малена усмјерени њихов допринс подручју којим се баве прелази националне оквире, а ако су криво насађени свом народу и онима око себе доносе велико зло. Такав је менталитет, иде се до краја. Највећег и најпознатјег споменух с геслом, ове друге не треба ни спомињати, то пред Богом и народом нису ни заслужили. Што је најгоре, католичка црква је спроводећи ватикански прозелитизам изазвала те подјеле, изазива их и данас, не водећи рачуна о народним интересима, већ о својој метрополи, тога је био свјестан и “отац хрватске нације“ Анте Старчевић.“ – завршим своја сазнања.

– “ Па кад ти то све прочиташ?“ – чуди се Каћа.

– “ Видиш, “лупи“ на ТВ или у штампи неки “велики научник“ нпр.: црква Светог спаса на извору Цетине је католичка, по стилу градње страохрватска, итд., итд., а неће да каже да је подигнуо краљ Твртко који је био правосалавац и који је ту населио православни живаљ, а поуздано се зна да је краљевску титулу утврдио у православном манастиру Милешеву у данашњој Србији. Или кажу: Свети Дује је био први католички бискуп у Далмацији, а забораве рећи да то многи документи оспоравају и зна се по њима да је то био Тит, а уосталом за оно време се могло говорити само о хришћанима, јер се још нису дјелили на католике и православце, па по чему би Свети Дујам био само католички бискуп. Један је Исус Христ, он је творац хришћанства, не може бити католик, православац или протестант, а тако не могу бити ни апостоли, ни свеци до раскола хиљаду година послије. А зашто је до раскола дошло, по мени су више политички, материјални, властодржачки фактори него ли сами кршћански наук којем се то приписује односно како се хоће тумачити Христово учење од разних фракција. Уствари, тај наук се потчинио осталим факторима, преко њеда су се маскирали прави разлози друштвено политичке природе. И тако нађем у Научној библиотеци ауторе, нешто тамо прочитам, нешто сам прибавим и тако задовољим своју знатижељу и схватим мало шире неке ствари.“ – објасним јој, па покажем на репетиторије:

– “ Ајмо ми сад на диференцијале, тамо нема разних тумачења, или је тачно или није.“

Каћа ме је добро пратила у математици, а најдраже јој је било када би ја блокира, а она се сјетила правог пута до рјешења. Некако је тежила да буде боља или бар равноправна, па би знали доста времена изгубити ради њеног инсистирања на свом путу гдје сам се ја двоумио, а кад би се то показало исправним онда њеном ликовању никад краја:

– “ Шта сам ти рекла, немаш појма!“

Колико год се трудила није могла избјећи “женско“ учење математике. Довољна је била мала промјена у задатом задатку и она би стала, немоћно буљећи у папир и задатак успут грицкајући крај оловке.

Половином јула отпутовао сам у Осијек и положио Економику саобраћаја, па је пар дана била пауза у заједничком учењу. Каћа у међувремену није написала ни бројке, “одмарала се за нове напоре“.

– “ А зар он не би триба одмарати, ваљда је њему теже него тебаи!?“ – Иванка је приговарала.

У паузама Каћа би причала о породици, оца јој је било посебно жао:

– “ Био је крупан, доброћудан човјек и материн роб. Видиш Иванку, пред тобом је она фина, али је права “ламица“, оштра и свадљива. Удала се за покојног тату кад је изгубила сваку наду да ће наћи адекватног Бодула, па је и Влај био добар, али му је то Влашко цили живот набијала на нос, а то га је коштало преране смрти. Око тога нас двије знамо и данас ратовати.“

А онда би прелазила на свој живот:

– “ У Осијеку имам момка, забављамо се, он је порјеклом из твог краја, Србин, Јовица, ради као виши грађевински техничар. Спавам с њим, али знам да ће ме напустити кад се засити, засад тако шлепа. А и газдаричин син Ивица све чини да ме одвуче у кревет, а она му у томе помаже, стара фрајла, но мени се он нимало као мушкарац не свиђа, а још је и пијанац, сумњам да би могао ишта направити да ме задовољи. Е, а ја сам рано почела с мушкарцима, други средње, рано се развила и постала незаситна. Нема ниједан сплитски фрајер који није самном спава. Сваки изгуштира пар дана, а онда преда другоме и тако редом. Можеш ли замислити шта је у кући било кад ме у зору пијану избаце из аута или с мотора испред куће? Иванка бисна, очајна, понекад и разумна, покушавала на све могуће начине да ме уразуми, а ја њиј контрирам да је и она то чинила прије удаје за тату, па је остала маћијана стара цура, да је тату отјерала у гроб, све оно што би је могло више опећи у души. А сада видим да ми је добро говорила: “Ако те већ тира ђава у теби па не мореш без тога ухвати се јенога и не чини то јавно да цила зграда зна.“ А мене ја ђава стварно тјера, а ниједан мушки није ме мога задовољити, па сам ишла од једног до другог и нигди нисам нашла задовољство које сам тражила. Кад се листа исцрпила све ми се то згадило, па сам престала, али је “углед“ остао. И види чуда, право задовољство сам осјетила тамо ди сам се најмање надала, свидио ми се један момчић који о мјој прошлости није ништа зна и поступа самном ка’ са страом кинеском порцуланском вазом, и кад смо једном послије дужег виђања били на згодном мјесту, може се рећи да сам ја њега повалила, дестило се чудо, доживила сам прво задовољство као жена. Тад сам схватила да није ствар у “алату“ и “механици“ већ у глави и да сам од себе правила будалу. Боже. Што сам се горко кајала…“ – направи предах и суза јој цурну низ образ.

– “ Па што си оптуживала Иванку кад то није чинила, ипак мама ти је?“ – питам је.

– “ Имала сам разлога, чула сам ја од родица да се није ни она штедила као цура, а знала сам да је варала тату за живота му, а кад је постала удовица није баш дуго “сушила“ ни у короти. Она је то чинила потајно, онако како је мени савјетовала, али свит ипак сазна. Ваљда је то један од разлога што сам то чинила јавно, њој у инат. Било ми је жао тате, а мрзим то женско лицемјерство, прави се поштена, вјерник, а овамо у шкурици иза првог кантуна скида гаће и шири ноге. Ваљда је то оно Влашко у мени, насљеђено од тате.“ – заврши она своју причу.

– “ Зна ли ти за све ово тај твој момак, Јовица?“ – питам је.

– “ Углавном зна, ако ме такву прихвати, добро, ако не, нећу бити разочарана иако сам сентиментално везана за њега. Не би му могла глумити да сам светица кад нисам.“ – призна она – “Ајмо сад попити пиће, ово ме баш психички изморило.“

Налије она вињак обома, а свој одмах испи на екс, па нали други рекавши:

– “Ајде пиј, немој бити пизда!“ – одглумивши ведрину.

Нали и мени други бићерин:

– “ А какав је твој љубавни живот?“

– “Ништа нарочито, немам сталну цуру, на брак још не рачунам, а ту и тамо за секс се нађе нешто.“ – смијем се.

– “Видјела сам да се моташ око ових сестара из мог околиша, хоће ли ту бити шта?“ – смије се и пуца од знатижелје.

– “ Ма какви, ту и тамо се дружимо на Пјаци, у клапи, зезање да време прође.“ – недам јој наслутити ништа, женско је, рашириће причу около.

– “ Па, како си их упознао?“ – пита она отежући да смисли тактику како би ипак дознала који детаљчић.

– “На Пјаци, немам појма, знаш како то већ тамо бива.“ – бјежим од детаља.

– “ Она црна, најмлађа, она је згодна, а пуна је живота, не би је требао пуно убјеђивати. Знам ја како се женско понаша кад жели мушкарца, говори тјелом, а то она можда и несвјесно чини, али га сања.“- сада ме подучава.

– “ Не знам, нешто ме не привлачи, али не знам шта је то. Немам задовољсто кад идем у кревет са женом ако ништа према њој не осјећам, а сватко има свој укус, можда је то неки детаљ, ситница, мирис тјела, али довољно да се разликује угодно од усиљеног.“ – филозофирам.

– “ И ти си ми неки мушкарац! Обично лете у кревет кад им покажеш мало бутина или већи деколте!“ – презриво се намршти и кисело осмија.

– “ Мени замјераш оно што си и сама искусила, да нема правог секса без осјећаја, нисмо ни ми мушкарци другачије грађени.“ – подсјетим је.

– “ А како су могли самном спавати, врага су се за једно вече затрескали у мене, ви мушки сте ипак нешто друго.“ – противи се она.

– “ Ми смо само друга страна огледала, а то што си са мушкарцима доживјела је потакнуто локањем, доказивањем, престижом, засићености браком, тежњом за промјеном, ловачким инстинктом и шта ти ја знам с чим већ, само је то све била чиста механика, без душевног задовољства. Сутрадан и касније се осјећа послије тога само горак окус мамурлука.“ – тумачим јој своје ставове.

– “ Можда си у праву, враг ће га знати, истина је да остаје горак окус у души.“ – слегну она раменима.

– “Ајмо ми на интеграле, ту нас неће мучити ти проблеми.“ – видим ја да исцури време, а наука стоји.

– “Не знам шта ми би да сам ти све ово испричала. “ – покаја се она.

– “Ако мислиш да ћу то около ширити не требаш се бојати, од мене могу сазнати само име и да си студентица и ништа више друго.Гарантијем ти!“ – рекох озбиљно.

– “ А шта сад ти мислиш о мени?“- лецну се она.

– “Што и досад, цјеним твоју искреност, а за мене си друг као и до сада, ни боља ни гора, чак за нијансу дража.“ – озбиљно ћу ја.

– “ Не гадиш ме се као жене? Не осуђујеш ме ?“ – с надом очекује повољан одговор.

– “ То је твој живот, а ко сам ја да те осуђујем, да ти држим лекције. Немам на то права, а ништа ниси чинила што други не чине. Свак за себе је посебан свјет, козмос, а ја немам права осуђивати твој. Нико није без мане, нико није идеалан, баш мане нас чине особно љепима.“ – искрено ћу ја.

– “ А били се с оваквом цуром оженио?“ – иде она до краја.

– “ То је оно, кад би било тако би било! Не знам, на то ти не могу одговорити, овиси о моного других околности. Сада, овог момента, не би се оженио ни са мис Југославије, имам неке своје приоритете, а брак за сада није међу њима.“ – дајем јој до знања да ме то почиње нервирати избјегавајући директни одговор да је не повредим одбијањем.

– “ Другови!“ – схвати она и пружи руку.

– “ Другови!“ – прихватам ја.

Тада смо шутке кренули на интеграле јављајући се гласом само онда кад би нешто запело.

Advertisements