Крајем јула сва средства информисања су јавила да је проблем с усташком бандитском групом рјешен, четворица су живи ухваћени, а петнаесторица их је погинула у пуцњави с војском и милицијом. У тим обрачунима изгинуло је тринаест припадника војске и милиције. 

Упало ми је у очи формулација “фашистичко-терористичка група“ иако се међу народом говорило о “усташкој групи“, а зна се којој нацији припадају усташе. Истовремено је овај догађај проматран изолирано од догађаја који су се дешавали у току 1970. и 1971. године иако је онима који су то пажљивије пратили и анализирали било јасно да је на овакве акције рачунала стратегија “масовног покрета“ односно њени лидери, а јасно износили “лидери Матице Хрватске“ у то време. Још пажљивији су видјели континуитет од 1966. године и “Декларације о хрватском књижевном језику“, симпозија у Швицарској “интелектуалне елите“ 1968. године на које су се наслањали догађаји наредних година све до упада терористичке групе усташа, а старији су говорили да се тако ради континуирано од свршетка Другог свјетског рата до данашњих дана. Западне “демокрације“ су прихватиле усташку емиграцију, финанцирале је и користиле је према потреби правдајући то пружањем помоћи “опозиционом фронту постојећем комунистичком режиму и правом на другачије мишљење“. Знали су они добро ко је био Анте Павелић, Андрија Артуковић, Вилим Цецеља, Крунослав Драгановић, Стјепан Хефер, Бранко јелић, Драгутин Кембер, Никола Ковачић, Стјепан Кукоља, Рафаел Медић, Срећко Ровер, Миле Рукавина, Иван Шарић, Вјекослав Вранчић и многи, многи други, али су их покриле пред западном јавношћу “свећеничка мантија“ и “демократски погледи“ на државно уређење земље, кријући им окрвављене руке над недужним народом, углавном српским, на овим просторима.

Док су проницивљији видили симбиозу клеро-нациналистичко-шовинистичког поктрета изван земље и у земљи потпомогнуту од западних “демократа“ званичне власти у земљи су “нивелирале“ све видове екстремне емиграције и опасност од ње на начин да су увјек уз емиграцију једеног народа спомињале најмање још једног народа, а српског обавезно. Од циљева антифашистичког покрета из Другог рата одступило се навелико, и многи учесници НОП-а су се разочарани таквим стањем повлачили у “старчу тишину“.

Југославенска идеја о једној држави и једној нацији, нешто слично као америчка, је бљедила, а нове нације као “Муслиманска“ се стварале, иако је сваком иоле паметнм па и самим “Муслиманима“ било јасно да су им преци славенског порјекла и да таквог племена међу Славенима није било и да се на бази вјере не могу стварати нације, а што се може рећи и за раније створене “црногорску“ и “македонску“ нацију, додуше овдје на бази географског одређења.

Мирослав Крлежа се упињао да докаже да су ти “Муслимани“ некадашњи “Богумили“, али то ништа није значило кад је у питању рађање једног народа, та “Богумили“ су били вјера, хришћанска секта, али ипак припадници једнога славенског народа, а на свјету постоји безброј вјера и секти у једном истом народу. Но, важно је било да су били било шта, само да нису припадници српског народа.

Истовремено, руковођење у привреди се комплицирало превеликим самоуправљањем, па су поссловни састанци биле политичке трибине амбициозних нестручних појединаца, оптерећених популистичком и демагошком реториком и фразама, те се најмање говорило о послу, струци, технолошком процесу и извршавању радних задатака. А надградња је бујала, енормно повећање администрације с великим плаћама је гушило привреду, док су плаће производних радника стагнирале и реално падале. Губици су покривани инфлацијом, а она страним кредитима.

Једину сигурност и наду пружала је чињеница да је друг Тито жив, да је на челу државе и да ће он већ знати наћи неко рјешење.

А шта ће бити кад њега не буде?

Advertisements